Branko je bio u svemu sušta suprotnost Lali i Gadži, izuzev u poštenju i ljudskom dostojanstvu.
Bio je talentovan igrač, ali kako, po pravilu, talenat ne prati i neophodna marljivost i upornost, tako ni Branko nije u potpunosti iskoristio svoju prirodnu obdarenost da se vine u najviše redove fudbalera, ne samo u Novom Bečeju, već i znatno šire, pa čak i do najviših beogradskih klubova.
U prvom timu Zvezde nastupao je od svoje sedamnaeste ili osamnaeste godine, i to, tako reći, bez treninga i bez mnogo igranja u dečačkim danima. Izgleda da je, gledajući utakmice i posmatrajući svoje uzore, uspeo da nauči fudbalsku veštinu i da gotovo preko noći postane prvotimac Zvezde.
Uživao je da driblingom nadmudri protivničkog igrača, da ga „pređe“ na najmanjem prostoru, da mu proturi loptu kroz noge, a tek onda je doda svom saigraču. U fudbalskoj igri uživao je kao neki umetnik, ne vodeći uvek računa o tome da li će njegov potez biti i najkorisniji za ekipu ili da li će se publici dopasti. To, međutim, ne znači da je zapostavljao kolektivnu igru. Naprotiv, uz samo malo više truda mogao je biti mnogo korisniji i gotovo na svakoj utakmici biti među najboljim igračima.
U tadašnjem novobečejskom društvu, uostalom, kao i u mnogim sredinama tog vremena, ugled mladog čoveka uglavnom je obezbeđivao materijalni položaj njegovih roditelja, a ne njegovi psihofizički, karakterni i radni kvaliteti.
Branko je bio svestan svoje inteligencije, a bio je i dobre fizičke konstitucije, lepih crta lica. Međutim, vrlo mlad je ostao bez roditelja i u Novom Bečeju živeo kod tetke i teče. Njihovi skromni prihodi, koje je obezbeđivao teča kao mali službenik Sreskog suda u Novom Bečeju, jedva su podmirivali potrebe njihove petočlane porodice. Branko je, kao šesti član domaćinstva, morao biti i te kako svestan tih okolnosti.
To mu je teško padalo, ali uslovi za vreme okupacije nisu pružali mnogo mogućnosti za zapošljavanje. I inače vrlo osetljiv, nije nikome dopuštao da ga zbog materijalnih prilika, ma i najmanje, omalovažava. Bio je ponosan i zahtevao je da svako vodi računa o njegovom dostojanstvu, bar onoliko koliko je i sam vodio računa o dostojanstvu drugih.
Ljude je jednostavno cenio po onome kakvi su, a ne po tome iz kakve sredine ili porodice potiču.
Možda na kraju treba reći i odakle Branku nadimak „Maček“.
U svojoj desetoj ili jedanaestoj godini došao je u Vranjevo iz Zagreba, gde je posle smrti roditelja živeo kod strica. U kući njegovih roditelja, Stanimira Blažina, mi dečaci igrali smo fudbal, dok je on kao dete posmatrao našu igru.
Kada je progovorio prvu reč, učinio je to na ijekavskom izgovoru. Stevan Mojić – Moša zbog toga ga je prozvao Mačekom, po tada aktuelnom hrvatskom političaru Mačeku. Tako je Branko Pecarski dobio nadimak koji će ga pratiti kroz ceo život.
Komentari