Kao što je za period 1942–1943. godine trebalo istaći „nezaboravnu trojicu“ – Beljucu, Baračkova i Pecarskog – tako bi i za period 1945–1946. godine trebalo istaći „dvojicu izuzetnih halfova novobečejske Slavije“: Božu Krstića i Belu Farkaša.
Boža je bio svestrano obdaren za sport. Svaki sport kojim bi počeo da se bavi jednostavno mu je „ležao“, ili, kako naš narod kaže, „išao mu je od ruke“.
Svi mladi Novog Bečeja znali su da je Boža najbolji skakač u dalj i troskoku i da je jedan od najbržih mladića. Međutim, kako atletika u Novom Bečeju nije bila razvijena niti je bila organizovano zastupljena, nije imao prilike da svoje sposobnosti javno pokaže. To je učinio tek na fiskulturnom sletu održanom 22. jula 1945. godine za Novobečejski srez, kada je osvojio prva mesta u trčanju na 100 metara, skoku uvis i skoku udalj.
U stonom tenisu, posle Šanjike Kiša, spadao je među najbolje novobečejske stonotenisere. Međutim, kod njega nije postojala naročita želja za isticanjem, ili je možda ispravnije reći – želja za pobedom. U svakom sportu želeo je pre svega da se igra i uživa.
Tako se dešavalo da čak i na važnoj utakmici za prestiž u Novom Bečeju, između Zvezde i Turula, od čijeg je rezultata zavisio ishod čitavog meča, Boža igra potpuno nonšalantno. Pred oko 500 navijača Zvezde, on je namerno „podbacivao“ loptice protivničkom igraču, kako bi ovaj mogao što snažnije da „smečuje“. Na taj način Boža je sebi omogućavao da uzvrati i loptice koje bi za većinu drugih igrača bile izgubljene.
Njegovi mečevi bili su dugi i uzbudljivi, ali uglavnom samo za gledaoce. On se tokom igre ponašao mirno, kao da se uopšte ne radi o ličnom prestižu.
Fudbal je počeo da igra kao osamnaestogodišnjak, bez dečačkih priprema, što obično uspeva samo izuzetno talentovanim sportistima. Boža je odmah postao prvotimac Zvezde, a kasnije i odličnog tima novobečejske Slavije.
U fudbalu je njegova igra, za razliku od one u stonom tenisu, bila potpuno podređena kolektivu. Na to su verovatno uticali njegovi saigrači, ali ne treba sumnjati da su na prvom mestu bile njegova svest i kolegijalnost, jer je Boža iznad svega bio human i druželjubiv čovek.
Igrao je odlično glavom, jer je bio vrstan skakač, pa su sve visoke lopte uglavnom bile „njegove“. Ponekad je odavao utisak da u igru ne unosi potrebnu borbenost, ali ono za šta je drugima bilo potrebno mnogo truda, on je postizao elegantno i jednostavno. Bio je brz, stizao je svuda i u pravom trenutku.
Njegov talenat zapazili su i odgovorni u Okružnom fiskulturnom odboru u Zrenjaninu. Nakon što je novobečejska Slavija osvojila titulu prvaka Severnog Banata, Božu su svrstali među kandidate za reprezentaciju Severnog Banata za utakmicu protiv prvaka Južnog Banata u Pančevu. Međutim, do učešća novobečejskih igrača u ekipi Severnog Banata na kraju nije došlo.
Boža je, baš kao i njegov kolega iz half-linije Bela Farkaš, bio skroman i dobroćudan kako na fudbalskom igralištu tako i van njega. Kao takav, bio je omiljen među svojim drugovima, ali i među publikom.
Komentari