Mesaroš Mihalj rođen je u Novom Bečeju 1935. godine, u vremenu kada su se snovi rađali na prašnjavim igralištima, a fudbal bio više igra srca nego računica. Prve korake ka svetu napravio je u Zrenjaninu, odakle ga je, još kao osamnaestogodišnjaka, snažan talenat odveo dalje nego što je tada mogao i da nasluti – pravo u redove Partizana.
U crno-belom dresu proveo je sedam nezaboravnih godina, u sastavu blistave generacije s kraja pedesetih i početka šezdesetih – u dobu kada je fudbal bio čista radost, zadovoljstvo i viteška igra, a danas se pamti kao istinsko doba romantike. Bilo je to vreme velikih imena i još većih priča: Stjepan Bobek, Miloš Milutinović, Mihalj Mesaroš, Čajkovski, Bruno Belin… imena koja i danas odzvanjaju kao eho zlatnih dana jugoslovenskog fudbala.
Sedam puta je nosio dres reprezentacije i bio deo nacionalnog tima u pohodu ka Svetskom prvenstvu – tiho, dostojanstveno, bez potrebe za velikim rečima, onako kako su to činili igrači tog vremena.
Put ga je potom odveo u Grčku, a zatim i preko okeana. Godine 1967. postaje deo nove, mlade i ambiciozne fudbalske lige u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je imao pionirsku ulogu u razvoju fudbala na severnoameričkom tlu. Profesionalna liga, tek osnovana po evropskom uzoru, bila je plodno tlo za znanje i iskustvo koje je nosio sa sobom. Uspešno je nastupao za Los Angeles Toros, San Diego Toros i San Jose Earthquakes, u čijem je dresu i zatvorio krug svoje bogate fudbalske karijere.
Do kraja života ostao je u Sjedinjenim Američkim Državama, okružen onim najvrednijim – porodicom. Sa suprugom Rozalijom, decom Lidijom i Robertom, i unucima Anthonyjem, Christopherom, Briannom i Johnom Michaelom, živeo je tiho, daleko od reflektora, ali zauvek blizu uspomena koje ne blede.
Jer neki igrači ne odlaze sa poslednjim zviždukom – oni ostaju u vremenu koje pamtimo po lepoti.
Komentari