Dvadeset i drugog juna 1941.godine, bila je nedelja, fašisti su preduzeli prvu veću i organizovanu akciju protiv komunista i drugih rodoljuba.
Toga dana okupator, pooštrava mere protiv stanovništva u vezi kretanja i obaveštavanja. Najpre je počelo oglasom putem opštinskih dobošara, da svi posednici radio-prijemnika i bicikla predaju iste opštini u roku od dvadeset i četiri časa. Na ovaj način i onako mali broj prijemnika u selu bio je povučen a meštani su ostali bez najpogodnijeg sredstva informisanja u času kada su vesti bile najnužnije s obzirom na značaj i unutrašnjih i spoljnjih događaja.
Istog dana okupator pojačava policijske patrole, a uvodi i policijski čas od 18, a najkasnije od 20 časova, da bi tako ostalo sve do kraja rata. Bilo je strogo zabranjeno okupljanje građana po kućama i na ulici, o čemu je policija revnosno vodila brigu.
Meštani su bili iznenađeni i zbunjeni ovim pooštrenim merama okupatorske vlasti, pogotovu što su pojedini građani već provog dana bili maltretirani i batinani zbog „nepoštovanja“ javnog reda i mira i izdatih naredbi, pa je ovakvo raspoloženje bilo još izrazitije. Naime, došlo je do velikog razočaranja u Nemce i njihov poredak od većeg broja građana koji su prvih dana okupacije bili naseli nacional-buržoaskoj i fašističko-ljotićevskoj propagandi da „Nemci ne misle Srbima ništa loše, da će Srbima dozvoliti slobodno izražavanje i razvitak u prosvetno-kulturnom i privrednom pogledu u okviru velikog Rajha i slično. Očito je da je ovo bila kuturbundovska krilatica koja je za prvo vreme trebalo da neutrališe bilo kakvu aktivnost ili otpor okupiranog stanovništva u suprotnom pravcu; da se Nemci i njihov „poredak“ predstave kao dobronamerni, humani i nužni s obzirom na „svetu misiju“ koju nemačka država treba do kraja da sprovede „u interesu čovečanstva“.
Mučki napad Nemačke na Sovjetski Savez i mere koje su preduzeli ovih dana otvorili su oči većini meštana. Izmišljen mit o „nemačkoj misiji“ raspršio se u praramparčad. Fašizam se počeo predstavljati u svojoj surovosti tipičnog militarističkog porobljivača.
Već sledeće noći između 22. i 23. juna okupatorska policija kreće u iznenadno hapšenje komunista i njihovih simpatizera. Uhapšen je i veći broj uglednih građana i poznatijih rodoljuba, kao taoci. Te noći 49 meštana bilo je zatvoreno, od kojih 12 komunista i članova SKOJ-a, a za koje je policija dobila podatke iz evidencije bivšeg Sreskog nečelstva. Ostali članovi KPJ bili su na oprezu, pa su na vreme izbegli hapšenju, prešavši u ilegalan život, u atar i po salašima. Na ovaj način u ilegalstvu se našlo oko desetak najboljih i najistaknutijih komunista koji su ne čekajući preduzeli sve mere oko propagandno-političkih i organizaciono-vojničkih priprema za borbu naroda protiv neprijatelja.
Uhapšenici su 23. juna sprovedeni u sresku policiju, gde su ih podvrgli kraćem saslušavanju. Ovom prilikom jedan od kulturbundovskih funkcionera govorio im je „o veličini i snazi nemačkog Rajha, o nepobedivosti Nemačke i novom nemačkom poretku koji će zavladati svetom“. Održao im je lekciju kako treba da se vladaju u buduće i oni i svi Srbi ako žele da nemaju „neprilika“ i da sačuvaju glave. Najzad je njima četrdesetorici saopšteno da od toga dana predstavljaju taoce i ako se u selu dogodi bilo šta nepredviđeno u smislu kršenja i narušavanja „reda i mira“, oni će prvi snositi punu odgovornost ako se vinovnici ne uhvate.
Uz ovakvu „lekciju“ i pretnju još tog dana pušteni su kućama. Osmorica komunista prebačeni su u petrovgradsku policiju gde su oko nedelju dana saslušavani i batinani kako bi otkrili skrovište ostalih drugova i njihove namere.
Nakon jednonedeljnog mučenja, na traženje beogradske policije, sprovedeni su u banjički logor: Živa Popov, Petar Plavkić, Vojica Isakov, Rada Stanaćev, Milorad Farkaš i Lazar Pap. Na Banjici su ponovo saslušani i mučeni, a tom prilikom od njih je za uvek odvojen Petar Plavkić, jer je specijalna policija imala već dosta podataka o njegovoj predratnoj revolucionarnoj aktivnosti kao studenta Tehničkog fakulteta u Beogradu.
Dragutinovačko-beodranski komunisti imali su ovde na Banjici priliku da se susretnu sa meštankom Marijom Pajić, studentom medicine, koju su fašistički agenti već prlično izmučili. Marija je bila osumnjičena za učešće u nekoliko diverzija beogradskih Skojevaca na nemačke vojne objekte i vojnike u samom Beogradu.
Već početkom septembra meseca, sa većom grupom beogradskih komunista fašisti su streljali Petra i Mariju. Svi drugi miloševački komunisti vraćeni su u Petrovgrad, u policiju, gde ostaju do kraja septembra, a onda ih Špiler pušta kućama uz pretnju i napomenu da će prvi odgovarati svojim glavama ako u selu dođe do bilo kakvog „nereda“.
Vrativši se u selo oni su bili i prvi vesnici o tragičnoj i junačkoj smrti MARIJE PAJIĆ i PETRA PLAVKIĆA na Banjici u Beogradu. Ovo su bile i prve žrtve fašističkog terora iz redova avangardnih boraca naroda Beodre i Dragutinova.
Posle ovih prvih hapšenja i ubijanja, narodu nije trebalo ništa posebno objašnjavati. I sam je video i došao do zaključka kakvog neprijatelja ima pred sobom. Neminovnost duge, teške i krvave borbe bila je na pomolu.
Komentari