Posle prvog svetskog rata roditelji Gligorija i Jovanke Popov napustili su Dragutinovo i odselili u Rusko Selo za parčetom zemlje, „u kolonizaciju“. To malo „crnice“, dug Agrarnoj banci za gradnju kuće i druge nevolje stvarali su život tegobim i siromašnim.
Uz velike napore i samoodricanja uspeli su da nekako školuju decu.
Tako je Gligorije do rata, 1941. godine uspeo da „dogura“ do tehničkog fakulteta, zahvaljujući najviše svojoj upornositi i samoodricanju. U Beogradu, upoznaje napredni omladinski pokret i pristupa bez rezerve. Posle 6. aprila vraća se u selo gde se još više angažuje u redovima omladine. U SKOJ-u, a ubrzo i među članovima KPJ.
Tokom rata u sestri Jovanki Gligorije je imao najboljeg saborca, druga. Međusobno nisu krili ništa, savetovali su se i pomagali jer su oboje i dušom i telom pripadali Narodnooslobodilačkoj borbi. Tako je ovo trajalo sve do 1944. godine, do proleća, kaka su oboje morali preći na ilegalni način borbe jer su im Špilerovi agenti ušli u trag.
Usled blokade sela i široke „provale“ policije u rusko-selsku organizaciju, Gligorije, Jovanka i njihov najbolji drug Dušan Opsenica u toku nekoliko dana nisu uspeli da dođu do veze sa aktivistima pokreta. Odlučili su da je potraže u Dragutinovu, u rodnom selu svojih roditelja, a ovde su imali i više poznanika, prijatelja, drugova, među kojima Dejana i Milivoja Popova. Sa ovom dvojicom Gligorije je uspostavio tešnju vezu još s proleća 1943. godine.
Tako jedne martovske večeri krenuše put Dragutinova, idući preko blatnjavih njiva i raskvašenih puteva, da bi sledećeg dana u zoru stigli na cilj i uspostavili vezu. Međutim, prevaljeni put od nekoliko desetina kilometara bio je uzaludan. Dejana, na koga su se bili namerili nisu našli kod kuće, a od ostalih poznanika nisu mogli dobiti ono što su tražili. Odlučili su da u toku dana pričekaju. Smestili su se u praznu kolibu Živančevog vinograda nedaleko sela, umorni, prozebli i gladni, u još većoj neizvesnosti. Predveče iznenada odlučuju da se vrate u Rusko Selo i da ponovo nastoje da se povežu. Konačnu sudbinu ovih rodoljuba opisao je M. Grahovac 1958. godine i kikindskom listu „Severni Banat“, pod naslovom „Dogodilo se pre 15 godina“.
„...Uzalud je zloglasni fašistički agent Špiler vršio nebrojna hapšenja i ispitivanja nedužnog i mirnog stanovništva ovog malog sela (Rusko Selo, prim M. P.), da bi ušao u trag partizanskim borcima ovoga kraja, koji su tada još uvek najsigurnija skloništa imali u bunkerima kojih je u ruskoselskom ataru bilo sve više“.
I dalje:
„...Špiler je tada izdao naređenje svim meštanima da obiđu svoje njive i ukoliko pronađu bunker (podzemno skloniše – prim. P. P.) da ga o tome obaveste“.
Neki meštani su se povinovali ovom naređenju, neki odvažniji – nisu.
Jedan od prvih primetio je na svojoj njivi bunker u kome se nalazila grupa partizanskih boraca. Među njima su bili i Dušan Opsenica, Gligorije i Jovanka Popov...
„Čovek na čijoj se njivi nalazio bunker bio je „kršteni“ kum Gligoriju i Jovanki...“ Zbog toga se našao u iskušenju. Strahovito se poplašio. Partizani su, međutim, pokušali da ga umire. Zamolili su ga na nikome ništa ne govori, da ne kaže Nemcima. Gligorije i Jovanka su ga posebno, mnogo preklinjali da ih ne potkaže neprijatelju.
Iako je bio van sebe čovek je obećao da ih neće odati i brže, bolje pojurio kući. Bio je izbezumljen jer od straha nije znao šta da učini. „Ako ih odam – razmišljao je idući putem – učinio sam sramni akt ali ću biti miran od okupatora; a ako ih pak ne odam može mi se Špiler krvavo osvetiti kad sazna za sve ovo...“
Odlučio se za prvo – dakle sramno ali bezbolno za njega.
Čim je došao u opštinu saopštio je Špileru sve o bunkeru i partizanima.
Ponoć je već bila davno prošla kada se poveća grupa, do zuba naoružanih agenata, uputila u pravcu partizanskog skloništa. Već su se prilično približili utočištu partizana kada su ih ovi opazili. Bili su zapanjeni. Ipak se nisu nadali da će ih njihov meštanin, kum odati neprijatelju. Verovali su u datu reč vlasnika njive, a on ovako.
Sada, međutim, nije više bilo vremena za čekanje, za oklevanje. Trebalo je brzo smisliti „doček“ i otpor policiji. Municije nije bilo i otpala je svaka mogućnost prihvatanja borbe. Odlučili su da se neprimetno izvuku, koristeći noć, ali nisu svi do jednog tako postupili. Jovanka se ustručavala da pođe na ovaj opasan put, predloživši da se ostane u skloništu, predpostavljajući da policija slučajno prolazi ovim putem.
Gligorije i Dušan su takođe mogli „uteći“ neprijatelju, ali šta da rade sa Jovankom, koja je pored svih nedaća i neprilika bila ii bolesna. Brat nije hteo da napusti sestru, a Dušanu je Jovanka bila zaručnica – a obojici i drug i saborac.
Agenti su već bili sasvim blizu partizana.
„Zar sramno pasti neprijatelju živ u ruke? Ne, nikako!“
U magnovanju su se odlučili na samoubistvo. Odšarafili su i aktivirali jedinu ručnu bombu i prislonili glavu na nju, zagrljeni drugarskim, bratskim i vereničkim zagrljajem.
Kada su fašiti upali u bunker partizani su bili mrtvi.
Vest o hrabroj smrti Gligorija, Jovanke i Dušana brzo se širila od sela do sela. Ona je i u Dragutinovu naišla na tužan odjek kod mnogobrojnih poznanika, drugova i prijatelja dvoje mladih komunista kojima njihov stari zavičaj, eto pukim slučajem, nije mogao da pruži utočište i vezu na putu požrtvovane i nesebične borbe za slobodu svoga naroda.
Komentari