Neprijatelj je strpljivo čekao da selo i polja pokrije prvi, veći sneg pa da preduzme opštu hajku na NOP i njegove istaknute borce u Dragutinovu i Beodri; Na Dragutinovački partizanski odred, koji mu je tokom leta i jeseni zadao dosta muke.
Fašistički plan bio je veoma jednostavan; čim padne sneg blokirati selo pa pomoću mnogobrojnih grupa policajaca i angažovanih Mađara i Švaba iz Beodre izvršiti detaljan pretres sela i atara; svake kuće, svakog dvorišta i salaša. Ovakav plan, iako držan u najvećoj tajnosti, mogao se naslutiti već prvih dana novembra, s obzirom na užurbanost i česta posećivanja policajskih funkcionera i agenata opšitnama u Dragutinovu i Beodri.
Nemajući bilo kakvo veće iskustvo u sukobu sa fašistima, aktivisti su smatrali da takva neprijateljska akcija neće uroditi plodom: da neće naneti veće štete pokretu s obzirom na solidnu organizovanost i odvažnost ljudi. Zbog toga se i zakasnilo i olako shvatilo preduzimanje potrebnih mera i opreznosti.
Oko petaestog novembra olovni oblaci sa severa nagoveštavali su sneg. Ovo je kod meštana unelo izvesnu strepnju i zabrinutost za svoje borce, za koje većina nisu znali gde se nalaze i gde se skrivaju. Malo ko je u selu pretpostavljao da će okupator pored ilegalaca hapsiti i ostale učesnike u pokretu. Niko se nije nadao proširenju provale i na čitavu organizaciju pokreta. Čvrsto se verovalo da će partizani, iako dođe do njihovog hapšenja, ispoljiti dobro držanje pred policijom i time lokalizovati dalji neprijateljski prodor u organizaciju. S ovakvom psihozom a i ubeđenjem dočekan je petnaesti novembar.
U noći između 14. i 15. novembra pao je poveći sneg. I selo i atar sve je bilo stopljeno u belu celinu. Vidik na ravnici postao je dvostruko veći. U rano jutro selo je bilo blokirano i niko nije mogao ući i izaći iz njega nekontrolisano. Na svakih pedesetak metara oko lela stajao je po jedan stražar, a mnogobrojne patrole krenule su ulicama, pretresajući svaki kuću detaljno.
U prvim jutarnjim časovima selima se proneo glas da Nemci traže nepredato i skriveno oružje, vojničku opremu, duvan i sakrivenu hranu (pšenicu, kukuruz). Međutim, ovakve glasine trebale su da skrenu pažnju meštana sa pravog cilja kojeg je okupator imao pred sobom.
Grupe koje su vršile pretres upadale su u kuće zahtevajući da ukućani budu na okupu radi legitimisanja. Ako je neko iz porodice bio odsutan to se moralo naročito i ubedljivo pravdati. Jedan od trojice iz grupe ostajao je sa ukućanima dok su druga dvojica vršila pretres, zavirujući u svaki ugao, orman, pretresajući krevete i sve ostalo gde bi se moglo nešto sakriti. Peli su se na tavan i detaljno ga pretraživali. Zalazili su u svinjce, šupe, štale, iza slame i tako redom, ne bi li otrkrili što sumnjivo. Obično su u jednoj, kući ostajali po pola sata i negde i više, brižljivo obavljajući svoju dužnost.
Oko devet časova pre podne dočulo se za prvo hapšenje. Oni koji su imali neposrednu vezu sa uhapšenim licima u okviru pokreta,nisu imali kud; čekali su da i po njih dođu svakog časa. Sudeći po hapšenicima pretpostavljalo se da je okupator prodro u redove organizacije, jer je među njima bilo nekoliko istaknutih rodoljuba. No, u ovim časovima bilo je utešno što neprijatelj nije uspeo da pronađe i uhapsi nekoga od ilegalaca i zbog toga se željno i sa nestrpljenjem čekalo veče.
Negde rano po podne iznenada se proneo glas da je uhvaćen komandant partizanskog Odreda Laza Pajić. U prvi mah nije se verovalo ovoj vesti, no međutim, njena tačnost je brzo utvrđena od strane opštinskih kočijaša koji su videli kada je policija sprovela Lazu. Neizvesnost i strepnja su se povećavali.
Ubrzo sa Lazom uhapšeni su borici partizanskog Odreda Sredoje Veskov, koji se krio u svojoj kući i Vlada Dragomirov, takođe skriven u kući svoje porodice. Pred veče je policija sprovela iz atara puškomitraljesca partizanskog Odreda Dragu Stanaćeva, koga su uhapsili u Crpnoj stanici na Tisi gde se duže vremena krio.
Pored ovih u opštini je bilo zatvoreno još oko pedeset aktivnih učesnika i saradnika NOP-a. Fašistička policija je imala pune ruke posla sprovodeći svoju uobičajenu istragu nad uhapšenim. U nekoliko opštinskih prostorija “radilo” je više ekipa. Svaki zatvorenik je prošao kroz njihove ruke izdržavši određenu kuru batinanja u cilju iznuđivanja priznanja. Sumnjivije i istaknutije aktiviste fašisti su podvrgli mučenju ne bi li im “odrešili jezik”. Poznati rodoljub i aktivan saradnik NOP-a Radnović Gruja ovom prilikom je zverski mučen. Fašisti su mu polomili i ruke i noge ali je on više voleo hrabro da umre nego da oda svoje drugove i time ukalja veliku i svetlu narodnu Revoluciju.
Hapšenje je proteklo od Rade Đuričina, salašara i jednog od najaktivnijih učesnika u ustanku. Povodom ovog slučaja neke podatke na osnovu sećanja iznosi Milivoj Đukičin:
“Radin salaš na Ugaru bio je najbliži prvobitnoj partizanskoj bazi, odnosno partizanskom logoru i nije ni čudo što je Rada među prvima uspostavio vezu sa ilegalcima još u julu mesecu 1941. godine. Sve dok nije bilo organizovano stalno snabdevanje odreda namirnicama i drugim potrebama, Rada je hranio grupu boraca. Njegova žena je redovno kuvala jelo za partizane i on im je svakodnevno odnosio vode da oni svojim kretanjem ne bi izazvali sumnju prolaznika. Rada im je služio i kao kurir sa selom i zbog toga je poznavao mnoge drugove iz sela koji su aktivno učestvovali u pokretu.
U leto, posle 6. avgusta, na njegovom salašu je boravio izvesno vreme poznati kikindski borac Mirko Kosić. On se tu krio od progona kikindske policije posle pogibije kikindskog partizanskog odreda na Simićevom salašu. Negde ujesen Mirko je pao policiji u ruke i kasnije pod pritiskom odao je i Radu Đuričina. Uoči blokade sela policija je najpre uhapsila Radu, a on je pod batinama i mukama odao Milana Pavlovića-“Šmrčka” i Nedu Mirkova-“Brdara”, koji su tokom leta održavali vezu sa parizanima a bilo im je poznato učešće u pokretu i desetine ljudi iz sela. Na ovaj način provala se proširila, a zbog slabog držanja Nede Mirkova otkriven je i uhvaćen i Laza Pajić”.
Usled izdajničkog držanja Milana Pavlovića uhapšeni su skoro svi stariji aktivisti iz Malidera. Retko koga je Milan izostavio iz svog sećanja i za čas je opština bila prepuna meštanima.
Neda Mirkov je još istog dana priznao da kod svoje kuće ima skrivenu pušku i municiju komandanta partizanksog odreda, tvrdeći da Laza nije otsedao kod njega i da momentalno ne zna gde se nalazi. Ovim je hteo da izbegne priznanje za Lazu, ali pod većim pritiskom fašista on je priznao da mu je Laza prilikom odlaska iz njegove kuće rekao da će se jedno vreme kriti kod Đure Džikina na kraju sela. Ovo je bilo dovoljno da policija na brzinu opkoli kuću Đure Džikina i da tamo uhvati Lazu Pajića. Pokušaj da pobegne preko bašte nijie mu uspeo. Fašisti su, opkolivši ga sa svih strana pripucali, i Laza je podigao ruke.
Fašistički policajci su žurili sa istragom. Čim je sproveden u opštinu Laza je podvrgnut batinama i mukama. Stavljali su mu prste u vrata, skakali sa stola na stomak, lomili ruke i kakva sve mučenja nisu primenili na njemu. Ali, on je odbijao da bilo šta oda i prizna. Tek posle dužeg mrcvarenja i kada su ga suočili sa Nedom Mirkovim priznao je da je puška njegova koju su fašisti našli u Nedinoj kući. To je bilo sve što je komandant odreda rekao policiji.
Isto popodne uhvaćen je u svojoj kući Sredoje Veskov. Iako je imao solidno izgrađeno sklonište pod zemljom, Sredoje se nije na vreme poslužio njime već je dozvolio da ga fašisti iznenade. Prilikom hapšenja policija je otkrila sklonište i razorila ga. Kao i Laza i Sredoje se dobro držao pod batinama i mukama koje su mu priredili izvežbani agenti. U svom priznanju nije teretio nikoga iz sela. Priznao je da je pripadao partizanskom odredu, da je jedno veme boravio na melenačkom Ostrvu kao borac i da se od raspada odreda neprekidno krio u svojoj kući.
Pod istim okolnostima policija je pred veče uhapsila Vladu Dragomirova-Remu, samo što ovaj nije imao nikakvo sklonište u kući već je demoralisan i propao sedeo očekujući svoj kraj. Pod pritiskom fašista i Vlada je dao sličnu izjavu kao i Sredoje Veskov.
Draga Stanaćev, koji je uhvaćen na Crpnoj stanici blizu Tise, držao se odvažno i drsko pred policijom i on je već toga dana iskusio najdrastičnije metode mučenja. Nije čak priznao ni svojstvo ilegalnosti borca izjavljujući da je leto proveo u Beogradu. Sa njim su se fašistički zločinci najviše pozabavili. Nisu ga ostavljali na miru sve dok je mogao da govori da bi li ga negde kasno u noć zaključali u tesnom opštinskom zatvoru, u besvesnom stanju. I, u glavnom policijskom dosijeu o saslušanju Drage Stanaćeva stoji, da nije hteo da prizna, da je “odbegli komunistički bandit”.
Spisak uhapštnih toga dana bio je dugačak. Noć prvedena u opštinskoj zgradi bila je više nego strašna. Svaki je po nekoliko puta odvođen na “saslušanje”. Inkvizitorski metodi policije ponavljani su po nekoliko puta na jednom uhapšeniku. Mnogi već nisu mogli da stoje na nogama, a iz ruku, iz glave, sa lica tekla je krv. Ovako izmrcvareni, zatvorenici su 16. novembra transportovani u Petrovgrad. Neke su drugovi na rukama preneli do seljačih kola i od njih do voza, jer nisu bili u stanju da stanu na noge. Mnogi su od batinjanja pomodreli kao šljive i nisu se mogli prepoznati. Gruju Radnova su polumrtva odneli i on je posle nekoliko dana izdanuo u policijskom zatvoru.
U ovom prvom masovnom hapšenju okupator je, zahvaljujući veoma lošem držanju nekih istaknutih aktivista pokreta, pokupio i zatvorio oko pedeset vrednih i požrtvovanih antifašista. Među njima bilo je nekoliko članova KPJ i SKOJ-a.
Komentari