Jesen je već nastupila i berba kukuruza bila je u punom jeku. Mnoge njive već su bile ogolele i svaki dan u polju je bilo sve više sadenutih kupa kukuruzovine. Ovo je nalagalo rukovodstvu Severno-banatskog partizanskog odreda najozbiljnije razmišljanje; kako sa ovako brojnim odredom ući u zimu, prezimiti i sačuvati što više ljudi. S druge strane, težilo se produženju oružane borbe i u toku zimskog perioda. Sada je u tom cilju trebalo izvršiti reorganizaciju ali takvu koja bi najviše odgovarala datom godišnjem dobu u terenu na kome se, posle skidanja useva, videlo na desetine kilometara.
Namera neprijatelja u ovo vreme bila je očevidna: On je čekao da se sa njiva skinu usevi (kukuruz), nešto je intenzivno podsticao seljake, pa da onda izvrši opšti juriš na partizane. U ovom cilju okupator je uveliko vršio pripreme nadajući se uspehu, jer mu sve do oktobra, novembra meseca nije pošlo za rukom da ozbiljnije ugrozi oslobodilačke snage Severnog Banata.
Posle više sastanaka posvećenih pitanju daljeg opstanka odreda u Banatu, a na inicijativu i predlog Okružnog komiteta KPJ, Štab odreda je odlučio da predloži borcima privremeni boravak u Fruškoj Gori. Na ovom terenu banatski partizani bi se priključili borbi naroda Srema gde je bilo više mogućnosti da se odred kao celina sačuva i da iduće godine ponovo nastavi borbu u Banatu.
Plan je izgledao dobar i prihvatljiv ali je prebacivanje preko Dunava bilo skopčano nizom teškoća. Sa ovakvim predlogom štab je izašao pred borce. Sem nekoliko pojedinačnih opiranja predlog je prihvaćen u celini a već sledećeg dana otpočeli su ozbiljne pripreme za ovaj važan i naporan pokret. Plan maršute izgledao je ovako: u prvi sumrak odred će krenuti prema Petrovgradu. U toku noći će prispeti južno od Stajićeva gde treba da izvrši pripreme za prebacivanje preko Begeja. Odatle za jednu noć otići do Dunava između Perleza i Čente gde u toku narednog dana obezbediti prebacivanje u Srem, uz pomoć ribarskih čamaca i drugih prevoznih sredstava. O ostalim detaljima vodiće brigu štab odreda.
Dan dva pre polaska na ovaj marš borci su u svojim mestima održali satanke sa aktivistima iznoseći pred njih odluku da odred treba da napusti Banat,ali u cilju obezbeđenja tajnosti nije im bila saopštena prava maršuta: Rečeno im je da odred kreće u Srbiju i da ima nameru da se prebaci preko Dunava u blizini Kovina. Ovi sastanci su u neku ruku predstavljali i oproštajne sastanke od drugova i drugarica na terenu – po selima. Po ovom pitanju u Dragutinovu i Beodri bili su Klima, Laza, Arkadije, Bracika, Selika i Dragan Marković. Sastanak sa drugovima iz mesne organizacije održali su u „Sitari“, blizu bočarskog puta.
Pored odluke o prebacivanju odreda preko Dunava, Klima je drugovima stavio u zadatak da se što hitnije pristupi građenju skloništa za ilegalce. Odlučeno je da takvo sklonište treba da ima svaki aktivista za sebe, a da se jedan veći broj izgradi u nekompromitovanim kućama, a posebno na salašima. Čak je i napravljen spisak te večeri gde bi sve trebalo napraviti skloništa za ilegalce, kao na primer: kod Milana Veskov na salašu, kod Save Pajića na salašu, zatim, u selu kod Laze Terzina, Milana Čolakova, Milorada Stanaćeva, Velje Brustula i na dugim mestima u selu i u ataru. Ovom prilikom Klima je na zemlji nacrtao izgled podzemnog skloništa i nekoliko puta objasnio kako bi trebalo podesti ulaz a da sa spoljne strane izgleda neprimetan.
Oko pola noći spremajući se da krenu na Ostrvo, srdačno se pozdravljajući borci su se oprostili od svojih bliskih saradnika i drugova.
Krajem septembra meseca jedne večeri odred je učinio pokret u pravcu Petrovgrada teška srca napuštajući svoje omiljeno logorište na Ostrvu. Posle dosta napornog marša pred zoru je prispeo na određeno mesto i ulogorio se u manjoj tabli još neobranog kuuruza, jugoistočno od Petrovgrada. U toku dana izvesni Arsa, borac odreda, pošao je da ispita mogućnost prebacivanja preko Begeja. Tom prilikom je svojom nesmotrenošću otkrio neprijatelju mesto logorovanja partizana. Već rano popodne u njihovoj blizini pojavio se fašistički automobil. Borci su bez oklevanja otvorili vatru na njega i on se bezglavo povukao.
Partizani su znali da će neprijatelj uskoro stići sa jačim snagama pa su se prebacili nekoliko kilometara istočnije u jednu veću tablu kukuruza. Oko 5 časova po podne tri kamiona fašističke policije opkolili su mesto u kome su do malo čas bili partizani ali ih tu nisu našli. Na ovome se i završio ovaj prvi dan marša prema Sremu.
Nad poljem se spuštalo sparno veče. Štab je odlučio da izmene pravac kretanja. Tako je te noći odred zaobišao Petrovgrad sa severne strane i prešavši put Petrovgrad-Aradac, krenuo prema Perlezu.
U toku marša ove noći nestala su dva borca: Beodranin Milan Trajlov i neki Kumančanin očito demoralisani od prvih teškoća na ovom maršu, a uostalom oni su izražavali kolebljiv stav još na Ostrvu kada je svima saopštena namera da se odred prebaci u Frušku Goru.
Pred svanuće odlučeno je da odred predani na pogodnom mestu između Čente i Perleza. Ceo dan je protekao veoma naporno bez hrane i vode dok je sunce neumorno peklo. U toku dana određeni borci pokušali su da uspostave vezu sa ribarima radi obezbeđenja čamaca. Međutim, to je išlo teško jer je i ono malo njih koje su našli, odbijalo da pruži pomoć iznoseći da nasipom krstare mnoge fašističke patrole. Ništa drugo nije ostalo već da se prebacivanje preko Dunava izvede bez naročite pripreme, a ujedno i bez mnogo nade na uspeh.
Oko 9 časova uveče izvršen je veoma obazriv pokret prema Dunavu. Došavši do nasipa neko je iz neposredne blizine iznenada otvorio vatru na borce. Za čas se stvorila pometnja među njima. Puškomitreljezac Draga Stanaćev otvorio je vatru nasumice. Sa raznih strana iz neposredne blizine odjeknulo je još nekoliko hitaca iz pušaka. U ovoj zabuni i komešanju neko je naredio povlačenje sa nasipa. Za čas se odred pocepao u nekoliko grupa koje su otstupale prema Perlezu.
Ovom prilikom izgubio je život dragutinovački partizan Živa Lejić. Ostali Dragutinovčani bili su u jednoj grupi na putu za Ostrvo, sem Dragomira Pajića koji je u sukobu na nasipu pošao prema Dunavu i negde u vrbaku krio se do svanuća. Kada se razdanilo naišao je na sremske ribare i sa njima prešao u Srem.
Kasnije se ispostavilo kako je došlo do neželjenog sukoba partizana na Dunavu i koje ono otvorio iznenadnu vatru u leđa Severno-banatskog odreda. Iste noći nepoznata grupa partizana iz Južnog Banata nameravala je da pređe Dunav i sasvim slučajno je naišla na borce iz Severnog Banata, te držeći da ima posla sa Nemcima, otvorila je vatru na njih. Tako se desilo da ni jedni ni drugi nisu prešli u Frušku Goru.
Već posle dva dana Dragutinovčani su sa Klimom bili u ataru svog rodnog mesta. U kukuruzima nisu mogli više opstati jer je delom bio obran a ostatak neobranog bio je polegao po zemlji od jakog vetra. Stoga su partizani odlučili da se raziđu po salašima i kućama u selu što su učinili odmah posle jednog sastanka sa aktivistima iz mesta.
Komentari