U isto vreme kada su Jevreji bili zatvoreni u sinagogi u Novom Bečeju, četvoro mladih antifašista — Šlezinger Đerđ („Đurika“), Bergl Herman, Šlezinger Ištvan („Pišta“) i Huven Margita („Dunda“) — deportovani su u specijalni zatvor kod Okružnog suda u Velikom Bečkereku. Oni se nikada nisu vratili. Streljani su 31. jula 1941. godine, kao deo prve grupe od 90 talaca iz celog Banata.
O antifašističkoj orijentaciji Huven Margite i Šlezinger Đerđa postoje podaci dobijeni od Lazara Mečkića i Šandora Nađa. Autor ovog materijala lično potvrđuje javno i dosledno antifašističko držanje Bergl Hermana. O delatnosti Šlezinger Ištvana nema sačuvanih podataka. Detaljan opis zatočenja i pogubljenja ovih mladih ljudi može se naći u knjizi Đorđa Momčilovića „Zrenjaninske vatre“.
Svedočenje Zlate Raičević
Iz tog perioda sačuvano je potresno svedočenje Zlate Raičević, dramske umetnice iz Podgorice. Kao mlada supruga advokata Raičevića iz Melenaca, ona je takođe bila zatočena u sinagogi — iako je po narodnosti bila Jevrejka, oslobođena je jer je bila udata za Srbina i u osmom mesecu trudnoće.
U svom svedočenju opisuje uslove u sinagogi kao oblik mučenja. Žene su bile smeštene na galeriji, muškarci na podu sinagoge. Hrana je bila oskudna — čaj bez šećera ujutru, a u podne i uveče čorba koja je više ličila na vruću vodu, uz parče kukuruznog hleba ili proje. Noću su nacisti upadali i tukli muškarce, često odvodeći ih van zgrade, odakle su se čuli bolni krici. Jedan od zatočenih muškaraca je, prema njenim rečima, preminuo od batinanja, ali o tome nema zapisa u matičnoj knjizi umrlih.
Zlata se takođe seća da su neke žene pokušale da podmite stražare i pobegnu, ali su sve uhvaćene i vraćene. Ona je oslobođena zahvaljujući velikoj otkupnini koju je njen suprug uspeo da obezbedi. Njen slučaj je, uz ranije poznati slučaj Helene Kiurski, jedan od retkih primera spasavanja iz logora u Novom Bečeju.
Logor u magacinu Klein i Horvat
U julu 1941. godine, svi Jevreji iz novobečejskog sreza, bez izuzetka, premešteni su u magacin firme Klein i Horvat, koji se nalazio na kraju glavne ulice, prema železničkoj stanici. Režim u ovom privremenom logoru bio je brutalan. Zgrada je imala samo visoke otvore umesto prozora, a zatočenici su ležali na sloju slame koji se nije menjao. Vode je bilo minimalno, a hrana jednako bedna kao i u sinagogi.
Po svedočenjima Nađa Šandora, Budai Lasla, Branislava Petraškova „Komoča“, Mihajla „Miše“ Kiseličkog i samog autora, u dvorištu magacina bio je iskopan kanal za nuždu, bez zaklona, gde su stražari ponižavali žene, primoravajući ih da pred njima obavljaju fiziološke potrebe. Ovaj logor je u svojim pismima opisivala i Weiss Bela, ćerka novobečejskog kantora, rođena 1915. godine. Njenu priču je, nakon rata, zabeležio dr Viktor Jordanić, zahvaljujući svedočenju sestara Pelikan.
Povremeno su stražari dopuštali kratke izlaske pojedinim zatočenicima do obližnjih kuća — radi higijene ili hrane — ali su takve situacije bile retke i zavisile su isključivo od mita i poznanstava.
Uprkos teškim uslovima, matične knjige umrlih ne beleže nijednu smrt među zatočenicima sve do septembra 1941. godine, kada su zabeležena tri slučaja.
Sabirni logor u magacinu Leo Weiss
Konačna destinacija za Jevreje iz severnog Banata bio je veliki magacin Leo Weiss, koji se nalazio na kraju glavne ulice, prema železničkoj stanici. Bio je prostran, ali nedovoljan za smeštaj tolikog broja ljudi. Unutra su bili zatočeni Jevreji svih uzrasta sa područja Velike Kikinde, Novog Kneževca i Novog Bečeja. Prema zvaničnom izveštaju, 2. septembra 1941. godine u logoru je bilo 696 zatočenika.
Magacin je imao malo dvorište opasano bodljikavom žicom. Tu je započela poslednja etapa u životima Jevreja severnobanatskog kraja.
Prema svedočenju Senjija Maćaša iz Novog Bečeja, čiji je otac držao kafanu u neposrednoj blizini logora, mnoge strahote mogle su se posmatrati gotovo iz neposredne blizine.
Sistematsko istrebljenje
Iako su Jevreji širom okupirane Evrope bili progonjeni, u Banatu je sprovođenje ideje o njihovom potpunom uništenju bilo posebno rigorozno. Banatski Nemci, želeći da se prikažu kao verni sledbenici nacističke ideologije, insistirali su na eliminaciji Jevreja. Na njihovo traženje, Vojni zapovednik Srbije izdao je naredbu o deportaciji svih Jevreja iz Banata.
Prema knjizi Božidara Ivkovića Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941–1945, logor u Novom Bečeju bio je deo te šire akcije. Hapšenja su vršena pod rukovodstvom Kornelijusa Laliéra, tadašnjeg sreskog načelnika. Sever Banata bio je dodeljen logoru u Novom Bečeju, srednji Banat Velikom Bečkereku, a južni Pančevu.
Napomena: Ovaj tekst je deo serije posvećene tragičnim događajima iz Drugog svetskog rata u Banatu, i zasnovan je na svedočenjima preživelih, arhivskim zapisima i stručnim publikacijama. Cilj mu je očuvanje sećanja na žrtve i podsećanje na zločine koji se ne smeju zaboraviti.
Komentari