Jedine dostupne informacije o uslovima života u sabirnom logoru u Novom Bečeju potiču od Tihomira Ungara iz Novog Sada, koji je kao dete bio zatočenik u tom logoru. Njegovo svedočenje dobijeno je nakon što je već bio pripremljen kompletan materijal, te je naknadno uneto kao dragoceno autentično svedočanstvo.
Smeštaj i uslovi u logoru
Ungar opisuje prostor logora kao veliki, mračan magacin sa nekoliko drvenih etaža – platformi koje su ranije služile za skladištenje pšenice ili kukuruza. Te platforme bile su niske, sa malim razmakom između njih, što je onemogućavalo ljudima da se usprave i slobodno kreću. Ljudi su bili smešteni u velikoj gužvi, jer ih je bilo mnogo.
Starije i bolesne osobe bile su smeštene u svinjcima ispod duge kotarke (koša za kukuruz od letava), koja se nalazila u dvorištu naspram magacina. Ungar se naročito seća svoje bake, koja je tu bila zatočena – stara i bolesna, preminula je pre deportacije.
Deca, kojih je bilo dosta, mogla su se igrati u dvorištu, ali samo na ograničenom prostoru. Ungar se seća i duševno obolelih koji su bili prepušteni sami sebi i kojima niko nije mogao pomoći. Ti ljudi često su bili izloženi fizičkom nasilju od strane stražara, jer su remetili red.
Ishrana i svakodnevni život
Ishrana je bila oskudna: topla voda bez šećera u vidu čaja, nezačinjene čorbe i male količine tvrdog, lošeg hleba. Porodica Ungar iz Novog Kneževca dovedena je u Novi Bečej sredinom avgusta i provela je u logoru oko mesec dana, do 20. septembra 1941., kada su zatočenici u grupama odvedeni na rečno pristanište.
Ungar se seća kako je njegova porodica ukrcana na deregliju koju je vukao mali brod, te kako su dugo putovali do Beograda.
Bekstvo i skrivanje
U Beogradu su Ungar, njegova sestra i majka pušteni na slobodu. Majka je, uz pomoć veza i podmićivanja, uspela da ih pod lažnim prezimenom „Urošević” pošalje u jedno selo kod Aleksinca. Tamo su preživeli rat. U znak zahvalnosti tom imenu, Tibor Ungar je zadržao ime Tihomir, dok je povratio svoje pravo prezime.
Uprava logora i nasilje
Logorom je upravljao Klapka Jožef, podbeležnik Vranjevačke opštine, po poreklu Slovak. Bio je poznat po surovom ponašanju i pokušaju da se dokaže kao odani sledbenik nacističke ideologije. Njegova posada od osam stražara strogo je nadgledala logor. Higijenski i zdravstveni uslovi bili su katastrofalni, a ishrana još lošija nego u samom magacinu.
U logoru je bilo zatočeno oko 700 ljudi, uglavnom žena i dece.
Pomoć izvan logora
Pojedini meštani mađarskog porekla, koji su povremeno čuvali stražu, ponekad su omogućavali da se preko zida kafane „Kruna” doturi hrana, novac ili cigarete. Tako su logoraši pokušavali da podmite stražare. Tražili su čak i beli luk, verujući da ih može zaštititi od bolesti.
Ungar se seća kako je njegova tašta u boci pekmeza poslala veću sumu novca Gabrieli Berger, koja je tim novcem podmitila stražara i uspela da izađe iz logora.
Smrti u logoru
Iako se zna da je bilo umrlih i ranije, prvi zvanični podaci o smrtnim slučajevima nalaze se u matičnoj knjizi umrlih opštine Novi Bečej tek iz septembra 1941. godine:
- septembar: Deutsch Jožef, trgovac, 72 godine
- septembar: Scheinberger Jožef, 75 godina
- septembar: Herz Mikša, trgovac, 80 godina
Prisilni rad i pokušaji bekstva
Zatočenici su svakodnevno obavljali teške fizičke poslove: zemljane radove, čišćenje ulica, utovar i istovar robe na pristaništu i železničkoj stanici.
U početku su pojedini Jevreji pokušavali da se oslobode iz logora preko dozvola mađarskih vlasti za iseljenje u Bačku. Međutim, ti pokušaji su brzo onemogućeni. Odsek javne bezbednosti za Banat izdao je naredbu:
„Pribavljanje dokumenata o iseljenju i podnošenje molbi za to valja odmah sprečiti, pošto je svaka predstavka besciljna.”
(Prema delu B. Ivkovića: Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941–1945.)
Komentari