Zahvaljujući činjenici da se Novi Bečej nalazi na Tisi, rečni saobraćaj je zauzimao glavno mesto u prevozu robe. Loši putevi i nerazvijen drumski saobraćaj, upućivali su deo robe, a naročito putnike na železnički prevoz.

Iz okolnih sela roba je dovožena zaprežnim vozilima, a s obzirom na visoku cenu putničkog prevoza železnicom, mnogi Kumančani, pa čak i Melenčani dolazili su pešice u Novi Bečej. Ovo pešačenje prilično verno ilustruje tadašnji standard. Vozna karta od Kumana do Novog Bečeja koštala je tri dinara, pa mnogi ni to nisu mogli da odvoje već su l0 kilometara prepešačili u jednom pravcu samo da ne plate kartu.

Novi Bečej i Vranjevo nisu imali mnogo višespratnica, ali to ne znači da su samo te kuće na sprat bile lepe. Vredne su sećanja i mnoge prizemne zgrade od kojih dobar deo i danas postoji.

Ondašnji, u mnogo čemu skroman čovek, umeo je da ceni i da uživa u svemu lepom što ga je okruživalo. Otuda imućniji ljudi kada su gradili kuće, nisu želeli da im one budu samo velike i udobne i da time ispoljavaju bogatstvo domaćina, mada nije ni to zanemarljivo, nego je za njih i njihove porodice bilo isto tako važno da im kuće budu lepe. Manje se vodilo računa o fukcionalnosti kad je bila u pitanju lepota kuće.

Pored osnovne škole u Novom Bečeju, postojala je i osnovna škola u Vranjevu. Dok se za novobečejsku zna da je postojala još 1758. godine, ali se ne zna kada je počela sa radom, za vranjevačku se prvi pisani podatak nalazi od 1768. godine. Sigurno je vranjevačka škola počela sa radom kasnije od novobečejske, jer se Vranjevo počelo naseljavati tek 1751. godine stanovnicima razvojačenog potisja (Starobečejcima) i već 1752. godine imalo je 240 srpskih domova.

Ugostiteljstvo je takođe predstavljalo značajnu privrednu oblast u Novom Bečeju. Pored tridesetak vlasnika kafana čije su porodice živele od prihoda od ove delatnosti, tu su bili i dvadesetak stalno zaposlenih radnika (kelnera, kuvarica, čistačica i dr.), a dvadesetak porodica je imalo delimične prihode iz privremeno zaposlenih u ugostiteljstvu subotom i nedeljom. Takođe je iz prihoda ostvarenih u ugostiteljstvu živelo desetak porodica muzičara, kojima je muzika bila jedino zanimanje i bar još tridesetak kojima je muzika bilo dopunsko zanimanje odnosno dopunski izvor prihoda.

U Novom Bečeju i Vranjevu održavani su po dva puta godišnje, u martu prolećni i u septembru jesenji, vašari. Vranjevački vašari su bili posebno veliki i znali su da traju i po tri dana, što nije bio slučaj sa novobečejskim. Glavni vašar je onaj kada se prodaje sve i svašta i kad je pored zainteresovanih kupaca i prodavača još više prisutno onih koji su došli na vašar da se "provedu", ili kako bi se to danas reklo - pročaršijaju. Prvog i drugog dana su takozvani stočni vašari, ali stoke ima i na dan glavnog vašara. U Vranjevu je, na primer, prvi dan bio za kupo-prodaju konja i volova; drugi dan: krava i teladi, svinja i prasadi i ovaca i jagnjadi, trećeg dana, kao što je već istaknuto, bio je vašar za sve. U Novom Bečeju stočni vašar je trajao svega jedan dan i to dan pre opšteg vašara.

Opisaću zabavu i razonodu zemljoradničkog dela stanovništva, jer je ono predstavljalo oko 7o% celokupnog stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva. Za činovnike, trgovce i zanatlije zabava je već opisana u ranijim poglavljima: fudbal, plivanje i kupanje u Tisi, večernji izlasci u kafane, šetnje po korzou i dolmi, sokolsko društvo, muzički sastavi, diletanske pozorišne družine i slično.

Zemljoradničko stanovništvo imalo je od marta pa sve do novembra u radnim danima vrlo malo slobodnog vremena, koje bi se moglo koristiti za neku sistematsku, ili bar unapred predviđenu razonodu. To su bile uglavnom nedelje i praznici.

Zemljoradnik je, kao što je u prethodnom poglavlju izneto, u vreme na koje se podsećamo, radio više i teže poslove nego danas. Sve se obavljalo uglavnom ručno, ili sa volovima i konjima. Mašine su još bile retkost, kao one za setvu i žetvu pšenice i setvu kukuruza. Takođe se vršidba obavljala mašinskim putem, ali je to bio još uvek mukotrpan posao. Traktori su bili prava retkost, a u Novom Bečeju i Vranjevu bilo ih je najviše 3-4. U Novom Bečeju je imao samo moj otac, Mečkić Boško a u Vranjevu je bilo možda 2-3, čiji su vlasnici bili: Gavra Vlaškalin, Milan Nešić i Branko Bunjevački.

Zanatstvo, kao i trgovina, bilo je pratilac opšteg privrednog razvoja, pa se u skladu sa ostalom privredom i razvijalo. To ne znači da i ove oblasti sa svoje strane nisu uticale na razvoj drugih oblasti i grana, ali je njihov razvoj ipak bio uglavnom dimenzioniran potrebama stanovništva za zanatskim uslugama. Te potrebe su mogle biti veće ili manje za određenu vrstu sloja.