Svako mesto, pa i Novi Bečej i Vranjevo su imali pojedince koji su svojim postupcima i ponašanjem skretali pažnju na sebe. Biće pomenuti samo oni, koji su bili altruisti, koji su svoju ličnost ne retko izvrgavali podsmehu, samo da bi nasmejali i razveselili druge. Zbog toga je njihovo ponašanje često, odudaralo od normi koje su vladale u sredinama iz kojih su ponikli i u kojima su živeli. To je uticalo da ocene o njima ne budu uvek blagonaklone, mada su svi znali, da su bile dobroćudne osobe koje vole ljude, koje se trude da svojim postupcima, dosetkama i izmišljotinama uveseljavaju i razonode druge. Po pravilu oni su čak bili žrtve te svoje prevelike ljubavi prema društvu.
Reč je o običnim i na prvi pogled, za život sredine beznačajnim ljudima, ali čije ne samo ponašanje i postupci, nego najčešće i samo prisustvo izaziva veselost i smeh. Upotrebio sam reč obični ljudi, iako oni to u stvari nisu bili. To su najčešće ljudi koji umiru neprimetno, nezapaženo, sa najskromnijom posmrtnom povorkom, ali njihove šale i dosetke se spominju još dugo posle njihove smrti, to se doista ne dešava malim i običnim ljudima. Teško je dati opštu ocenu za njih, iako je sve kao opšta crta krasila plemenitost.
Želim da istaknem njihova nastojanja da drugima pruže sitne radosti, bez kojih svakidašnji život ne bi bio lep i prijatan. Istovremeno hoću da podsetim i savremenike na njihove zasluge. Nije retka sedeljka i danas na kojoj će se čuti šala Bače Bajina, Pere Štrbe i Laze Džebraka.
To su bili ljudi sa posebno izraženom moći zapažanja i to onog što običan čovek ne vidi, kao i sa veoma brzim reagovanjem. Kao pravi umetnici, ovi dodaju svoje, pa običan događaj učine interesantnim i upečatljivim za sva vremena. To su ljudi kojima šale i upadice same dolaze - kako mi to kažemo iz čista mira. Nisu bili veliki pregaoci ni istaknuti radnici, jer je njihovo geslo bilo - zadovoljiti se malim, ali u društvu voditi veseo život. Izuzetak, u našem slučaju predstavlja Petar Sekulić. Rasterećeni briga, ne zato što ih nisu imali, optimisti bez većih ambicija, pa se i svaki njihov problem činio manjim i lakše rešivim nego kod drugih.
Šereti vrlo šesto izmišljaju i dodaju događajima i ono što se nije zbilo, ali ne da bi lagali - to nije njihov cilj, već da bi događaj prikazali interesantnijim. Pa i kada preuveličavaju to rade, da kao pravi umetnici zabave i oduševe okolinu.
Veseljaka ima svugde i u svakom društvu, ali onih koji žive i posle smrti, nije veliki broj. Njihova imena, šale i dosetke se pamte i prenose na mlade. Takvih nije mnogo ah je priroda u tom pogledu blagorodna te uvek na mesto onih koji su nestali nastaju novi. Na taj način društvo nikad nije lišeno njihovog prisustva, pa samim tim i priča i njihovih dosetki. Šeretluci naravno idu u korak s vremenom i najuspeliji su oni koji se odnose na neki aktuelan događaj, mada žive i oni iz prošlosti, naročito u mestu i sredini gde su nastali i gde se pamte priče, doživljaji i ličnosti za koje su vezani.
Novi Bečej je, u doba na koje želimo da se podsetimo, imao svoje šerete, ako je to pravi naziv za njih. Bilo ih je svakako više, ali sam se opredelio za njih četvoricu, koji su svojim šalama i dosetkarna bih među najpoznatijima.
Možda ću, zbog ovog pisanja, od nekih njihovih bližnjih biti prekoren, jer će se osetiti pogođenim što sam njihovog pretka ih rođaka prikazao u drugačijem svetlu, nego što je on za njih bio. Ali, želja mi je da iskreno i dobronamerno prikažem šale i dosetke kao i da opišem njihov izgled, sa izvesnim karakternim osobinama, kako bi se njihovi likovi sačuvali od zaborava. Naravno, da pri tome ne mogu da zanemarim možda i ono nesavršeno u njihovom fizičkom izgledu, pa i karakteru - onako kako sam to zapamtio. Zbog toga sam uveren da će i čitaoci da se potrude da ova sećanja prime sa istom dobronamernošću sa kakvom sam ja i pristupio pisanju. Prema tome, ličnosti o kojima pišem treba posmatrati onako kako ih se ja sećam. Ako neka reč bude preoštra, treba je primiti kao moju nespretnost, a nikako kao želju da bilo koga od njih rđavo prikažem.
Naprotiv, pišem o njima da bi ih prikazao u lepom svetlu, onako kako sam ih kao mlad zapamtio, slušao i uživao u njihovim šalama i pričama. Danas ih se sećam sa puno poštovanja, bez obzira što mnogi neće deliti mišljenje da oni to baš toliko zaslužuju.
Oni su bih veliki optimisti, koji su sredinu u kojoj su živeli voleli i svojim vedrim duhom je mnogo zadužili. Njihovi postupci su u osnovi uvek bili bezazleni, iako su ponekad izazivali bol onih na koje su se dosetke, ili šale odnosile. Njihove šale su bile neophodna svakodnevna sitna radost, bez koje bi život bio jednoličan i lišen onog što ga čini lepim.
Mnogo je priča i šala iz života onih na koje želim da podsetim. Svestan, međutim da možda sve one neće biti toliko interesantne kao što su u ono vreme meni izgledale, ograničiću se na nekoliko šala i dogodovština za svakog od njih. Pogoditi u tome pravu meru, a da se ne izostavi, ono što odnosnu ličnost upotpunjuje i čini je onakvom kakva je ona stvarno bila, nije lako i jednostavno. Ja se, međutim, ma i po cenu da budem nepotpun opredeljujem za nešto skraćene prikaze, a onim čitaocima koji smatraju to nedovoljnim, biću posebno zahvalan ako ova moja pisanja prošire i nadopune.
"Ljude uveseljavati, a uz to im igrom i šalom ukazivati put ka najvišoj i najlepšoj vrlini i omogućiti im tako da postanu savršeni i srećni, najbolje je što im se može učiniti" (Dositej Obradović). Tako sam i ja shvatio ulogu Novobečejskih šaljivdžija i zbog toga sam zabeležio njihove šale i dosetke onako kako sam ih zapamtio.
