U Novom Bečeju i Vranjevu održavani su po dva puta godišnje, u martu prolećni i u septembru jesenji, vašari. Vranjevački vašari su bili posebno veliki i znali su da traju i po tri dana, što nije bio slučaj sa novobečejskim. Glavni vašar je onaj kada se prodaje sve i svašta i kad je pored zainteresovanih kupaca i prodavača još više prisutno onih koji su došli na vašar da se "provedu", ili kako bi se to danas reklo - pročaršijaju. Prvog i drugog dana su takozvani stočni vašari, ali stoke ima i na dan glavnog vašara. U Vranjevu je, na primer, prvi dan bio za kupo-prodaju konja i volova; drugi dan: krava i teladi, svinja i prasadi i ovaca i jagnjadi, trećeg dana, kao što je već istaknuto, bio je vašar za sve. U Novom Bečeju stočni vašar je trajao svega jedan dan i to dan pre opšteg vašara.
Vranjevački vašar se održavao preko pruge, gde je danas naselje Novo Selo, jer se ono onda sastojalo iz samo jedne uličice. Novobečejsko vašarište se nalazilo odmah po prelasku rampe na putu za Bašajid sa desne strane. Tu je bio potpuno prazan prostor, gde su se napasala stada ovaca i svinja. Danas je dobar deo toga prostora naseljen i izgrađene su čitave ulice.
Vašari su prilika da se na istom mestu i u isto vreme nađe mnoštvo kupaca i prodavača najraznovrsnijih proizvoda. Od stoke, poljoprivrednog alata, tekstila, obuće, sitnih potreba za domaćinstva, liciderskih proizvoda naćve i korita, bačve i burad, sita, pa do ugostiteljskih proizvoda. Vašari su bili i neka vrsta provoda. Stari i mladi izlazili su na vašar, ne samo da bi kupili ili prodali što, već iz čiste radoznalosti da vide mnoštvo poznatih i nepoznatih lica, da učestvuju u sveopštoj gužvi, jer otuda i izreka - gužva kao na vašaru -da popiju čašu piva, da vide cirkuske tačke, trikove mađioničara i da se provozaju na "ringišpilu''.
Na vašaru su, za decu, od posebnog interesovanja bili proizvodi koje su prodavali takozvani trgovci "torbari". To su uglavnom bih ljudi iz tadašnjih pasivnih krajeva - Dalmacije, Like, Bosne i Hercegovine - koji su svoju robu nosili ispred sebe. Oni su oko vrata i ramena nosili od platna napravljenu korpu - čije je dno bilo od drveta, u kojoj je bilo svakojake robe - od peroreza, noževa i kašika, usnih harmonika, pištaljki, dečijih igrački, lastiša, hozntregera, pantljika, pa sve do štapova (palica) za starije osobe. Oni svoju robu rašire na ponjavu koja je prostrta po travi ili zemlji pa se napravi čitava ulica samo te takozvane nirnberške robe. Ta roba je bila najprimamljivija za decu, pa su oko tih prodavača i najveće gužve. Neshvatljivo je koliko se u toj korpi naslaže robe, a sva je tako složena da se vidi i da skrene pažnju kupaca. Tek kad se sva ta roba raširi na vašaru, na neku mušemu ili ponjavu, koja mače služi torbarima da pokriju robu u slučaju kiše i nevremena, vidi se da je to cela jedna manja trgovačka radnja.
Tu su sve zanatlije ne samo iz Novog Bečeja i okolnih sela nego i iz udaljenijih mesta, kojima je vašar značajno mesto za prodaju proizvoda. Svi se oni svrstavaju u određene redove pa su tako čitave ulice opančara, obućara, krojača - konfekcionera, sarača, užara, limara, bačvara licidera i proizvođača šećerlema i bonbona. Pored zanatlija i tgovci tekstilnom robom koriste vašare da bi rasprodali svoju lošiju ih demodiranu robu. Cilj je da se na vašaru što jeftinije kupi, a ta roba samo tada dobija prvo mesto - na trgovačkim tezgama, pa je tako i primamljiva za kupce. Nekoliko redova tih tekstilnih šatri se nađe na novobečejskim i vranjevačkim vašarima. Pored novobečejskih trgovaca tu su i mnogi iz okolnih gradova: Velikog Bečkereka (Zrenjanina), Velike Kikinde, Starog Bečeja, Ade, Kule, Kanjiže i drugih mesta.
Posebno mesto na vašaru zauzimaju sredstva za razonodu dece i odraslih. Pored ringišpila, tu su male streljane sa specijalnim puškama, skromniji cirkusi, nabacivanje koluta od pruća na vrat patke koja pliva u malom bazenu napravljenom od dasaka obloženih mušemom, i na kraju tu su i razni kockari koji pokušavaju da na razne trikove namame lakoverne da bi im prevarom preoteli novac koji su dobili prodajom volova, konja ili druge stoke. Tome su nasedali samo seljaci, jer zanatlije i trgovci i oni koji su često po vašarima znaju da se tu sigurno gubi novac pa i ne pokušavaju da isprobaju svoju sreću. Tu se nađu i džeparoši, da u vašarskoj gužvi, izvuku iz džepa novac dobijen za prodatu kravu, ovce ili slično. Velike ugostiteljske šatre zauzimaju poseban prostor i u njima je još i najveća gužva. Svi stolovi su neprekidno zauzeti, ali je još uvek onih koji će samo, onako s nogu, da popiju kriglu piva pa da idu da razgledaju ili da se nađu kod svoje robe, koju su doterali, odnosno doneli da prodaju na vašarau. Takvih 4-5 šatri na svakom vašaru predstavljaju poseban događaj. U njima je svemoguća banatska kuhinja i vino, rakija, a posebno je pivo bilo to koje je trošeno na vašarima. Tu su i tamburaši koji neprekidno sviraju i tako mame goste. Poseban mamac za goste je bilo takozvano vašarsko (cigansko) pečenje. Nigde i nikada se tako omamljiv miris pečanja ne oseti kao na vašaru. Čitava poljana, odnosno čitav vašar miriše na cigansko pečenje. Pored pečenja, tu su i pečene domaće kobasice. Sve to malo naglašenije osoljeno kako bi se što više popilo posle takvog ukusnog jela. Pivo je bilo dosta skupo, 2,5 dinara jedna krigla, a za te pare su se mogla popiti dva fićoka rakije (jedan fićok je sadržavao 0,5 decilitara) pa i više. Ali retko koji odrasli posetilac vašara nije sebi dozvolio takav "luksuz'' da popije kriglu piva.
Tamburaši počinju sa svojom svirkom još od svanuća pa sviraju do kasno popodne. Ugostitelji posebno računaju na lakomislenost pojedinaca, da posle pazara dodu da popiju "alvaluk" (aldomaš). Namera svakog je bila skromna, da popije piće - dva, ali nisu retki oni koji se zaborave i pođu onom -"dok traje dinara jednog". Izgube kontrolu i na svakom vašaru je po neko popio bar konja ili par volova, a jednu kravu ili prasiće - to je bilo tako nešto obično. Oni su ti koji utiču da se kafanske šatre poslednje '"kvare"' na vašarima. Oni su jedini koji više od dece žale zbog prolaznosti vašara i koji se izuzetno teško rastaju od njega. Uz pesmu i svirku, ne retko, se oni i suzama rastaju od vašara. Čim se društvo u šatri svede samo na jednog takvog, kafedžija počinje da "kvari" šatru, tamburaši napuštaju vašar, a on ostaje u svoj svojoj tuzi stoje sa vašarom izgubio i kravu, volove i konje.
