Omanjeg rasta, kako bi se to u našem žargonu reklo dežmekast, ali ne debeo. Kosa ga je davno napustila, pa je još kao relativno mlad čovek imao ćelu sa par retkih vlasi. Verovatno je, zbog dugog stajanja kao trgovački pomoćnik, imao ravne tabane čemu nije na vreme pridavao potrebnu važnost, pa je došlo do deformiteta, tako da je vukući jednu nogu "šepao". Naročito je zadnjih godina života vukao levu nogu.
Njegova fizionomija sama po sebi nije delovala simpatično, ali je on ipak ostavljao utisak simpatičnog čoveka, za sve one koji su ga poznavali. Bio je vrlo dobroćudan i šale je, što nije šeretima svojstveno, često pravio na svoj račun.
Prilično je dugo živeo kod majke neoženjen, i kada se ženio, a ženio se nekoliko puta, nije imao mnogo sreće u braku. Njegov pomalo boemski, bezbrižan život, a sličan odnos je imao i prema porodici, a uz sve to skromni prihodi, pa ni fizički izgled, nisu mu obezbeđivali nužnu porodičnu harmoniju, ni dug brak.
Najduže se zadržao u braku sa poslednjom ženom, koja se zvala Maca. Macu su svi znali, ali ne po njenim nekim posebnim svojstvima, već iz Perinih priča. Najčešće ju je predstavljao kao opaku ženu. Sve je to on pričao u šali, pa je teško suditi koliko je u tome bilo istine.
Radio je kao trgovački pomoćnik kod trgovca Petra Sekulića. Urođena duhovitost, a odnosi koji su vladali u radnji, dušu su dali, da te Štrbine osobine ne samo dodu do izražaja, već da ih u što većoj meri razvije.
Mnogo je viceva i šala stvarano u radnji Petra Sekulića na račun Štrbe, kako su ga svi u Bečeju poznavali i zvali. Njega te šale nisu pogađale, već ih je naprotiv i sam prepričavao i dodavao svoga, samo da bude što interesantnija. Svaki taj vic, ili šala dobijali su svoju pravu meru tek pošto ih je ispričao on. Šala je išla u narod i često ostajala prisutna do današnjih dana. Znači, još dugo, dugo posle Štrbine smrti.
Ne treba shvatiti da su svi drugi pravili viceve samo na račun Štrbe i da je on po tome ostao nezaboravan. Naprotiv, znao je on često da takvom merom uzvrati, da izazove utisak, da se ta "Perina podvala" prepričavala ne samo posle njegove, već i posle smrti onog i na koga se šala odnosi. Za njega nije važna ličnost, već na prvom mestu da šala uspe. Zbivao je šale na račun svog poslodavca, najuglednijih zanatlija, činovnika, sveštenika i drugih.
To je ono što je Štrbu stavljalo u prvi red novobečejskih boema šereta. Ljude nije delio na one od kojih materijalno zavisi ili može zavisiti, i na one po čijem se ponosu može gaziti. U osnovi dobroćudan, polazio je uvek od dobrih namera, što ne bi trebalo nikome da smeta, sem ako nije cenio sebe više od onog što mu dolikuje.
Stvarajući šale i na tuđ račun, a one nisu uvek i od svakog bez reagovanja primane, Štrba je bio sklon zbog svoje dobroćudnosti da se vrlo brzo povuče. Zbog toga mu je ne retko pripisivan kukavičluk, što je u potpunoj suprotnosti sa njegovim celokupnim ponašanjem i životom uopšte. On je bio za bezazlenu šalu, koja će ljude činiti raspoloženim i veselim.
Njegova ljubav prema društvu dovodila ga je u položaj da po neki put bude i pogrešno shvaćen. Loše materijalne prilike nisu mu omogućavale da plaća piće za celo društvo, već najčešće da jedva plati za sebe. Ako ostane duže u kafani, onda ne uspeva ni to. Zbog toga je od pojedinaca smatran, kao čovek koji želi da pije na tuđ račun, ili kako se to kaže "mufljuz". Ne, Štrba nije to bio. Njegov cilj nije bio da popije na tuđ račun, već ga je ljubav prema društvu gonila da što duže ostane u kafani. Ta njegova težnja često je dolazila u sukob sa njegovim mogućnostima, pa je ponekad za nju žrtvovao i ponos. No, oni koji su Štrbu znali i koji su uživali u njegovom vedrom duhu, obično su ga shvatali onakvim kakav je on u stvari bio.
U ovom prikazivanju nemam u vidu njegove poslednje godine života, kada ga je snaga počela napuštati i kada je bila dovoljna i najskromnija doza alkohola, koja u ranijim godinama nije ostavljala vidnog traga. Tada je i pored sve svoje dobrodušnosti po neki put bio dosadan kao i mnogi ljudi u pripitom stanju. On nikada u takvim prilikama nije pravio scene i ispade, već je uglavnom ćutao, ali više nije bio zanimljiv.
Želim da Štrbu zadržim u sećanju onakvog kakav je on u najvećem delu svog života bio, a to je njegova spremnost da prihvati i zbija šale.
Pijačnim danima su radnje bile prepune mušterija. Posebno je u tim danima bilo gužve u maloj radnji Petra Sekulića. Zbog toga pomoćnici nisu pušili u radnji, već jedva dočekaju da se oslobode mušterija i da izađu na ulicu da popuše "polovče". Tada je skoro bilo pravilo da pušač prelomi cigaretu i popuši polovinu, jer su cigarete bile skupe.
Jednog pijačnog dana svrati u radnju jedna mušterija, koja je u cegeru imala ribu, kupljenu na pijaci. Gospodar Pera Sekulić, kad mušterija nije obraćala pažnju, uzme jednu ribu i stavi je u džep sakoa Pere Štrbe koji je visio na čiviluku.
Čim se ukazala prilika da se popuši "polovče" svako oblači svoj sako i vadi cigaretu. Štrba obukao svoj, pa kako je stavio ruku u džep oseti nešto hladno i ljigavo. Predpostavljajući da je neka podvala, ne reaguje, već izađe na ulicu i merka ponašanje svojih kolega. Kada je primetio da Gospodar sa posebnom pažnjom prati njegovo ponašanje, znao je da ta šala od njega potiče. Međutim, ne reaguje, a to je Gospodar protumačio, da Štrba još nije primetio da u džepu ima ribu.
Vrativši se u radnju i dok je sako stavljao na čiviluk izvadi ribu i stavi je u unutrašnji džep Gospodarevog mantila, koji je takođe visio o čiviluku. Prođe dan, dva riba se usmrdila, a kako je čiviluk bio u blizini kase, to je Gospodar najviše i osećao taj smrad.
Gospodar se obraća pomoćnicima i šegrtima - momci, ovde nešto tako smrdi, da se nagutam tog smrada, pa kad izađem iz radnje osećam tu "sagu" upravo do kuće. - Svi se čude, oni to ne osećaju. Kad đode kući on skine mantil, stavi ga na čiviluk, i oslobodi se smrada. Sada se, međutim, taj smrad širi po kući i njegova žena veli - "Pero, otac te tvoj, gde se smucaš, šta radiš, kad dođeš kući doneseš neki smrad i celu kuću zasmrdiš." Pera joj kaže da ne oseća, ali da ima nešto u radnji što smrdi pa se valjda taj smrad uvukao u odelo.
Traje to nekoliko dana, a smrad iz dana u dan sve jači. Jelena, Perina žena, ne može više da podnese pa "uhvati" da pretrese Perino odelo. Pretražujući po džepovima nađe u džepu od mantila ribu koja se već raspala. Pera taman prilegao, posle ručka, kad ona ulete i počne da grdi - da te otac ludi i tebe i one tvoje koje u radnji držiš i raniš, ta oni će ti jednom glave doći. - Pera se setio od kuda riba u njegovom džepu, ali ne sme da kaže, jer će tek tada biti kriv, što se upušta u tako glupe šale i kakvi su to odnosi gazde prema onima koje plaća.
Popodne kad je Pera došao u radnju on se požali ostalim pomoćnicima. Izgrdi Štrbu da to nema smisla - ja sam se s tobom našalio da te malo uplašim.
Štrba prihvata grdnju i kobojagi izvinjava se Gospodaru - Ja sam računao da ćete i vi tako brzo primetiti. Nisam pretpostavljao da vi ne zavlačite ruke u svoje, već u tuđe džepove.
Dečko koji je raznosio novine po Bečeju svaki dan donese Peri Sekuliću "Politiku" u radnju. Gospodar Pera nije imao običaj da novine čita u radnji nego stavi novine u džep od mantila da ih ne zaboravi da odnese kući, da ih posle ručka na miru pročita.
Jednog zimskog dana Štrba nađe neku staru "Politiku", savije je na isti način kako to Gospodar čini i stavi je na mesto novokupljene u Gospodarev džep od mantila. Gospodar posle ručka sedne u fotelju i počne da čita novine. Njega politika i sport nisu interesovali, već srednji deo u novinama, gde su razna ubistva, samoubistva, krađe i kriminal uopšte. Otvorio Pera novine i drži ih sa dve ruke, pozadi njega i preko njegovih ramena i Jelena čita. Kako čita sa udaljenosti ona može da pročita samo naslov. Čitajući tako: "Juče je u Melencima na salašu tom i tom izgorela velika kamara pšenice." Napolju je bio sneg pa se ona naglas upita: - Kako može sada izgoreti kamara? - Pera se seti da pogleda datum na novinama i odmah uvide, da su mu podmetnuli stare novine. Čim je došao u radnju požali se svima, kako mu Štrba stvara svađu u kući, jer ne ume da se našali kao čovek.
Gospodar Pera poslužuje mušteriju i hvali materijal kao nepoderiv. Kad reče cenu mušterija se prenerazi i reče - ma zar vi mislite da ste vi jedini u Bečeju, pa da možete da dižete cene koje vam padnu na pamet.
Štrba koji je stajao pored Gospodara "upade" rečima: - Strina, ako to negde nađete jeftinije da bog da umre gazda.
Gospodar reaguje: - Ma koji, koji gazda!
Štrba mirno odgovori: - Ma kuće gazda Gospodaru.
U jednom predahu od posla u radnji, Gospodar ode u WC, koji se nalazio u dvorištu male prizemne zgrade gde je danas robna kuća "Potisje". U toj neuglednoj zgradi bilo je desetak trgovačkih i zanatskih radnji, a uz zaposlene u ovim radnjama taj WC su koristili i drugi Novobečejci, jer javnih nije bilo, kao ni danas. Može se, prema tome, zamisliti kako je taj klozet izgledao kad o njegovom održavanju nije brinuo niko. Gospodar po povratku iz WC, da bi upozorio pomoćnike da narede šegrtima da operu klozet i da se brinu o njegovoj čistoći, ulazeći u radnju onako očajan kaže:
- E, momci, u ovaj naš klozet ne može ući pošten čovek, toliko je prljav. Na to će Štrba, više kao za sebe: - Gospodaru, pošten ne ali vi možete. Gospodar kobajagi još uvek ljut: - Kome ti to Pero, zar meni?
- Ma ne gospodaru, ja znam da je tamo živi smrad, pa se čudim kako ste se vi to rešili da idete, kad mi svi to izbegavamo.
Rekao sam da u braku nije imao mnogo sreće i da se često ženio. Ti njegovi brakovi su bili "divlji", bez venčanja. Svi su to znali, pa tako jednom prilikom novobečejski sveštenik, koji je bio vrlo ozbiljan i kao takav poštovan čovek, susretne Peru i zapita ga: - Petre, Petre, čujem da si se više puta ženio, a ja još ni jednom nisam imao tu čast da tvoj brak blagoslovim.
Pera kobajagi sav skrušen, svi bi pomislili da ga je zabolelo što nema sreće sa ženama, malo poćuta, pa odgovori: - Imate pravo, međutim, ja znam Gospodine onu narodnu koja kaže "Što jedan lud zaveže, ni stotinu pametnih ne mogu da odreše". Nasmejao se i produžio, a pop iznenađen ne računajući na takav odgovor, kad je sebi došao reče. "Pa zar tako, Pero?"
Za vreme okupacije oskudica u svemu, a naročito u životnim namirnicama. Ta oskudica je posebno pogađala sirotinju, a i Štrba je pripadao toj kategoriji. Bio je bez zaposlenja, a izvor prihoda je bila "crna berza". Svi znaju, da njegov život pre rata nije bio pun izobilja, a posebno je bio skroman za vreme okupacije.
Jednog takvog okupacijskog jutra Štrba kupio hleb u pekari, pa ga stavio ispod miške i onako polućelav žuri kući da ga Maca ne grdi. Prolazi pored berbernice Ivana Juanina, koji se u tom trenutku našao na vratima radnje, javi se Peri, ali ovaj zapeo pa žuri, nije tako reći ni otpozdravio. Ivan bi da započne razgovor, pa videvši hleb ispod miške dobaci: "Blago tebi, Pero, kad jedeš beli hleb".
Pera naglo zastade, okrene se, pa mu odgovori: - Ali si ti, Ivane, glup čovek!"
Ovaj iznenađen zapita: - A zašto, Pero?"
Pera bez zadržavanja u hodu odgovori: - Ma jesi li ti normalan, kome je bilo lepo na belom hlebu? - misleći na one koji su osuđeni na smrt, pa dan uoči izvršenja presude dozvoljava im se ispunjenje mnogih želja i taj se dan naziva "na belom hlebu".
Naročito je ujutru bio oran za zbijanje šale. Da bi zabavio društvo stojeći jednog jutra u bifeu uz čašicu rakije, ispriča prisutnima kako od svoje Mace nema mira ni danju ni noću. Svi pomisliše ono što je očekivati u noći, kad on ispriča: "Probudila me iz najslađeg sna i gura me; milujući me po ćeli, reče: - Okreni se što si zadnjicu stavio na jastuk?"
Došao jedan Novobečejac kao poručnik kraljeve garde na odsustvo. Sretne Peru na ulici, pozdravi se i onako sa visine zapita: "Kako si, Petre, jesi li se popravio?" - misleći da li je promenio način života. Tačno shvatajući pitanje, Pera sa podcenjivanjem odgovori: "E pa ugojio sam se od našeg zadnjeg susreta do danas celih 6 kilograma". I produži bez ikakvog daljeg razgovora.
Takav je bio Štrba, od svakog i najbezazlenijeg slučaja znao je da napravi uspelu šalu, ah i da se poigra sa svakim, a naročito sa onima koji su želeli da naglase svoju "veličinu".
