Zemljoradnik iz Vranjeva, sin imućnih roditelja. Nasledio je veliko imanje, ali njegov način života nije išao u prilog uvećanju ni očuvanju nasledstva. Sećam ga se srednjeg rasta, već u godinama, a u mladosti je morao biti lep čovek. Bio je stalno u pokretu, veseo i uvek spreman na šalu.
Voleo je društvo, a ono se u Novom Bečeju i Vranjevu najlakše nalazilo u kafani. Sedenje u kafani je koštalo, jer se u društvu potroši uvek više nego što čovek u prvi mah misli da potroši. Posebno je on to morao činiti dok je još i nasledeno imanje bilo prisutno, zbog ugleda. Uživao je u pesmi, a posebno u pričama. Umeo je da bude pažljiv, i strpljiv slušalac tuđih priča i šala ali je bio neumoran pripovedač.
Svojim pričama je uvek pridavao poseban ton kako bi one bile što pažljivije slušane. To mu nije bilo teško, jer je bio dobar kozer i imao malo neobičan način govora. Nije pravilno izgovarao slovo "r", već je to činio kao u francuskom jeziku zajedno sa slovom "h", pa bi ono uvek dobijalo prizvuk "hr". Pored toga, često je poslednju reč u rečenici ponavljao, što je bilo prilično neobično, ali je simpatično zvučalo. Kada on ispriča i neki običan događaj, i bez dodataka, izaziva pažnju, a iznad svega i smeh. Prisutni koji sa uživanjem slušaju njegove priče i dosetke, svojom pažnjom su ga podsticali na dalje priče.
Nalazeći se u društvu on je imao prilike da mnogo čuje i zapamti - da sve to oplemeni i ispriča kao nove doživljaje svojih zemljaka. Bio je poznat kao veseljak i u obližnjim selima.
Mnogo je para ostavio po kafanama lumpujući i čašćavajući druge. Doduše, ja ga se sećam kad već nije bio pri velikom novcu. Njegov vedar duh je i mogao da dođe do izražaja baš samo u društvu u kafanama.
Stariji, njegovi vršnjaci su ga često, zbog takvog načina života, osuđivali. On se na to nije obazirao, jer je stalna želja za društvom, šalama i veseljem bila uvek jača od volje običnog čoveka. Zbog toga bi ponekada doživljavao kritiku, ne samo od svojih najbližih, već i od onih - takozvanih - ozbiljnih ljudi.
Mladima je pričao o svojoj mladosti, o šalama koje su u njegovo vreme činili, o podvalama koje je on činio drugima i pokušajima drugih da njemu podvale. Bilo je mnogo toga u njegovom životu, ali su to uvek bile podvale ne sa ciljem da nekog izvrgnu ruglu i poniženju, već da izazovu smeh i veselost.
Za vreme prvog svetskog rata Bača je, kao i mnogi drugi, za vojsku sposobni Vojvođani, bio vojnik Austrougarske vojske. U tom ratu su se Srbi - austrougarski vojnici rado predavali Rusima kao zarobljenici. Tako se u ruskom zarobljeništvu našao Bača i još nekoliko Vranjevčana, među kojima je za ovaj događaj interesantno pomenuti Vasu Glavaškog - Velikog (jer je postojao još jedan Vasa Glavaški koji je bio nešto nižeg rasta).
Ratne zarobljenike Rusija nije držala u logorima, već ih je raspoređivala na razne poslove. Rat i velika prostranstva Rusije su činili da se retko kada nađu u istom mestu oni najbliži. Po pravilu su to bile velike udaljenosti. Tako je Vasa Glavaški bio pomoćni radnik u kuhinji neke bolnice u Caricinu (Volgograd), a na stotine kilometara dalje u drugom gradu, bio je Bača.
Rat je dugo trajao, posle izvesnog vremena doznali su oni adrese jedan dugog i počeli se dopisivati. Bogataška deca, nenaviknuti da budu odvojeni od kuće, pa još u tuđini, u svakom pismu su jadikovali i kukali, što bar nisu zajedno, ili bliže jedan drugom, što bi im mnogo olakšalo da podnesu tuđinu. Vreme je prolazilo. U dopisivanju nisu propuštali priliku da jedan drugog podsete na vragolije koje su činili u Vranjevu i da tako bar malo unesu vedrine u jednoličan usamljenički i tužan život ratnog zarobljenika.
Posle dve godine zarobljeničkog života, pružila se prilika Bači da krene na put, da poseti Vasu. Naravno, onako kako to njihovom odnosu i načinu života dolikuje, da dođe nenajavljen, iznenada. Posle teškog i zamornog puta, jedne zimske večeri, Bača je stigao kod Vase u Caricin. Potrebno je napomenuti da su oni jedan drugog nazivali "Jetrva", što prilično verno ilustruje njihove međusobne odnose.
Dolazak Bače u Caricin, bio je u zimsko doba, a o ruskim zimama nije potrebno posebno pričati, ni o napornom putovanju u uslovima neredovnog železničkog saobraćaja, u doba rata. No da ne bi čitaoce zamarao preći ću na njihov susret.
Vasa je imao malu sobicu u stanu neke starice, pa kako je radio u bolnici, kad god mu se pružila prilika, on je krao pomalo mesa i napravio seoske, banatske kobacice. Sobica mala, nema gde da drži kobasice, a mora da ih krije od gazdarice. Obesi ih za madrac ispod kreveta. Madrac je bio žičan pa je Vasa pravio kraću parčad da bi mogao da poveša kobasice a da ne dodiruju zemlju. Zimsko doba i nezagrejana sobica, pa kobasicama nije mnogo smetalo što nije bilo potrebnog strujanja vazduha - promaje.
Stigao tako Bača uveče, a Vasa "Jetrva" radio u noćnoj smeni. Predstavi se on njegovoj gazdarici kao Vasin zemljak i da je došao da ga poseti. Iako je bila stara žena primetila je po govoru da Bača nije Rus, pa ga pusti u Vasinu sobicu da prenoći.
Onako umoran i prozebao jedva dočeka da se dočepa kreveta da legne. Spusti svoju torbu, u kojoj je imao hrane za put, a i poneo je da obraduje "Jetrvu'', jer nije znao kako se ovaj snašao. Sedne na krevet, sagne se da odveže cipele, baci pogled ispod kreveta i ugleda kobasice. Reče za sebe – Vidi ti hulje, kako on lepo živi, pa ni ovde u tuđini nije bez kobasica!
Iako je bio umoran sagne se, pa onako četvoronoške se podvuče pod krevet i pokupi sve kobasice i strpa ih u svoju torbu. Skine se i legne. Savladan umorom, spavao je dubokim snom. Kad ujutru dođe Vasa i vidi ko je došao plače od sreće i radosti na sav glas. Skoči Bača, izgrle se i plaču li plaču, kao nikad do tada.
Kada su se isplakati,Vasa kao pravi domaćin hoće da spremi "fruštuk" gostu. Uzeo šerpicu i taman da se sagne da ispod kreveta izvadi kobasice, a Bača skoči i zaustavi ga - pokazujući svoju torbu.
- Čekaj, doneo sam ja neke kobasice pa da se ne pokvare od stajanja i dugog puta - kaže ozbiljno Vasi. Ovaj se odupire, hoće da kao domaćin spremi doručak od svojih kobasica, ali na kraju popusti. Uzme iz Bačine torbe kobasice, ispeče ih i sednu da jedu. Jedu i pričaju. Vasa hvali Bačine kobasice.
- Hej, dobre su ti ove kobvasice, iste kao moje!
- Pa to su naše, banatske, ne možemo mi tu da se razlikujemo. Malo belog luka, paprike, najkvirca i soli pa eto ti naših banatskih kobasica - odgovara mu Bača.
Najeli su se i legli da spavaju, naravno u jednom krevetu. Kad negde posle podne probudio se Bača, ali se pravi da spava. Posle izvesnog vremena probudi se i Vasa pa se polako izvuče iz kreveta, obuče se, obuje cipele, sve polako da ne probudi gosta. Hoće, dok Bača spava da spremi ručak od svojih kobasica.
Gazi Vasa na prstima da ne probudi "Jetrvu". Sagne se pogleda ispod kreveta - a Bača sve to posmatra škiljeći kroz trepavice. Vasa se brzo diže i baci pogled na Baču, pa kad vidi da ovaj spava, izađe iz sobe. Vrati se, opet pogleda ispod kreveta, pa u Baču, ali vidi da ovaj spava. Izađe, ponovo iz sobe i zapita gazdaricu da li je neko ulazio u njegovu sobicu dok je on bio na poslu. Ona mu kaže da osim njegovog zemljaka nije niko bio i bog zna kako mu se kune na ruskom jeziku.
Uđe Vasa u sobu a "Jetrva" se pravi da hrče. Vrteo se Vasa, mučio se, ali nikako da dočeka da se gost probudi i da mu ispriča svoju bruku i nevolju.
Kad se Bači učinilo da ga je dosta namučio, počne se kobojagi umoran buditi i tobože iznanađen što je Vasa tako rano ustao iako je cele noći radio. Vasa sav utučen kaže da se naspavao ali, od sramote ne može da mu ispriča šta mu se desilo. Posebno što je svestan da ga Bača dobro poznaje i da mu baš zbog toga neće poverovati.
Bača kobojagi navali da čuje šta mu se desilo.
Vasa se kune u svoje najrođenije da je imao kobasice, ali da ih je neko juče pokrao.
Bača ga zapita - pa gde si ih držao? Kada je Vasa počeo da objašnjava gde je krio kobasice, Bača nije mogao da izdrži već prasne u smeh.
Vasa plače od uzbuđenja i psuje "Jetrvu" što ga je toliko namučio. Njemu je kaže najstrašnije bilo što se to baš sada desilo i da se tako "zdravo" pred "Jetrvom" obruka.
Eto to je Bača. I u najdirljivijim trenucima on je želeo da se poigra sa čovekom, sa prijateljem.
Kada je bio u godinama, ponestalo je para, deca se poženila, svaki je odneo svoj deo, ostali su on i supruga - kako on kaže - "moja baba", sami. Navikli na mleko, a krave skupe, a i hrana za stoku nije bila jeftina pa se odluče da kupe kozu.
U Starom Bečeju se održavao vašar, pa Bača ode lađicom do Starog Bečeja da kupi kozu. Kupio kozu pa polako kozu za ular i peške u Vranjevo. Kad je stigao do skele, veže kozu za banderu i uđe u čardu da popije rakijicu-dve. Popio rakiju, i u tom naiđe skela, odveže kozu pa u skelu.
Stigao kući, veže kozu u štalu i legne da se odmori. Velinka, njegova supruga, ode uveče da pomuze kozu, pa se brzo vrati.
- Nije te sramota, omatorio si, a još se nisi opametio i skrasio, već teraš po svom - zagalami žena.
Bača onako bunovan, kako ga je probudila svojom vikom počne u čudu da se pita šta je sad uradio, šta ne valja. Ona pada još u veću jarost.
- Ta, je l` si slep ili si lud, pa si kupio jarca! - objašnjava ljutito Velinka.
- Ta kakav te jarac spopao, je l` si ti luda? Ta valjda znam šta sam kupio - odgovara Bača.
Ona još ljuća, ne veruje da Bača ne zna da je doveo jarca umesto koze, poče da treska čega god se dohvati. Ode on u štalu.
- Stvarno jarac - boga mu jarčijeg - zaključi ljutito Bača i odmah pomisli da mu je to mogao samo onaj Bačvanin podvaliti dok mu je plaćao.
Nemajući kud, ujutro, još do svanuća, krene iz Vranjeva za Stari Bečej. Kad je prešao Tisu, opet svrati u čardu, da popije rakiju, a jarca veže ispred čarde za banderu. Popije na brzinu, pa da bi što pre stigao, odveže jarca i "put pod noge". Kad je stigao do kuće Bačvanina od koga je kupio kozu, a on još sa avlijskih vrata, počne psovati.
- Zar da mi ovako starom podvališ! Ja pogodio i platio kozu, a ti, dok sam ti plaćao, podmetneš jarca. Pa zar misliš da to sme tako i da je meni lako pešačiti po deset kilometara u svakom pravcu od Vranjeva do Starog Bečeja - srdito povika Bača.
Čovek iznenađen kako ga je video, a posebno njegovom galamom, ne zna o čemu je reč i pokuša da ga umiri. Ali Bača se tek sada razgoropadi. - Šta ti misliš da sam ja lud? - podviknu.
Bačvanin mirno staloženo mu kaže da zaista ne zna šta Bača hoće. Bača da pukne od besa i taman da ponovi psovku, baci pogled na jarca, i primeti da je to koza.
Izvini se Bačvaninu, a u sebi misli i psuje svoju suprugu Velinku, kako je od njega napravila budalu i naterala ga da nepotrebno prepešači 20 kilometara od Vranjeva do Starog Bečeja i obratno. Krene za Vranjevo i kad je stigao do skele, a ona na banatskoj strani. Dok skela ne dođe, on opet kozu veže za banderu pa svrati u čardu na rakiju. Dođe skela, odveže kozu pa sa njom kući.
Kako je otvorio vrata on pozva ženu.
- Gde si ti matora, šta ti misliš, dokle ćeš ti od mene praviti budalu?! - podviknu joj.
Izađe baba Velinka iz kuće i kako pogleda u kozu kad je uhvati bes.
- E, ti stvarno nisi čitav, kad te nije mrzelo da celi dan vodaš jarca iz kafane u kafanu! - odbrusi ona, ne verujući da je Bača bio u Starom Bečeju.
Opsuje on njoj po spisku.
- Kakav te jarac spopao, pa zar ne vidiš - podviknu i pošto baci pogled na jarca tiho kao za sebe dodade - jarac, bogamu jarčijeg!
Razmišljao je šta to može da bude, ne sme Velinki da kaže da je svaki put u prelasku Tise svraćao u čardu, ali je došao do zaključka da se samo tamo mogla dešavati podvala.
Ujutru opet pređe skelom Tisu, pa veže jarca za banderu, a u čardi sedne za sto pored prozora, odakle je mogao motriti šta će se desiti sa jarcem. Kad ono, skeledžija bio neki - kako ga je Bača nazvao - "uncut Pišta" - odveže jarca i sa njim trk do obližnjeg stada ovaca medu kojima su pasle i dve-tri koze i ovaj "nesrećni" jarac. Pusti Pista jarca i brzo stavlja ular kozi na vrat i trči da je veže za banderu gde je ranije bio vezan jarac. Istrči Bača iz čarde, pa mater Pišti, što tako postupa sa starijim čovekom, pa se gadno posvađaju.
- Potukao bih se ja sa njim, ali gde ću kad je on bio jaka strvina, pa bih mogao samo da izvučem deblji kraj. Svi se u čardi i ispred čarde smeju, a meni nije bilo do smeha, već kažem Pišti, da mu to nikad neću zaboraviti i da ću ga terati do suda!
Tako se završila ova Bačina peripetija sa kozom. Nije tužio Pistu, već, kad je to prošlo, koristio je taj slučaj za uveseljavanje drugih.
Takav je bio Bača. Njegovi najbliži su od njegovog takvog načina života trpeli, ali danas, kada je sve to davna prošlost, verovatno i oni često pomisle kako je on umeo da živi. Bača je, eto sa svojim pričama, doživljajima i postupcima ostao mnogim Bečejcima u lepom sećanju još dugo posle smrti.
