Ime kompozitora Josifa Marinkovića Novobečejci, a posebno žitelji dela naselja Vranjevo, izgovaraju sa pijetetom — i s pravom, jer je reč o najznamenitijoj ličnosti rođenoj u ovom gradu.
Sećanje na kompozitora bilo je posebno prisutno 1951. godine, prilikom obeležavanja stogodišnjice njegovog rođenja, koju su organizovali Udruženje kompozitora Srbije i Udruženje muzičkih umetnika Srbije. Obuhvatila je niz značajnih aktivnosti.
U Beogradu je, početkom oktobra, na Kolarčevom univerzitetu održan koncert Marinkovićevih dela, a u Muzeju grada Beograda otvorena je izložba posvećena kompozitoru. Pre otvaranja postavke, stari članovi Pevačkog društva „Obilić“, čiji je Marinković bio horovođa, otpevali su njegovu kompoziciju Hej, trubaču, dok je o značaju njegovog stvaralaštva govorio akademik Petar Konjović.
Na otkrivanju spomen-ploče na njegovoj kući u Beogradu, gde je živeo i stvorio svoja najznačajnija dela, govorio je Milenko Živković, tadašnji predsednik Udruženja kompozitora Srbije.
Svečanost u Marinkovićevom rodnom Vranjevu (tada Vološinovu) održana je 7. oktobra i imala je bogat program. Najpre je otkrivena spomen-ploča na zgradi gde se nalazila njegova rodna kuća, a u večernjim satima hor Radio Beograda, pod upravom dirigenta Svetolika Pašćana, održao je koncert u sali Mađarskog kulturno-prosvetnog društva. O liku kompozitora govorio je profesor Muzičke akademije u Beogradu Predrag Milošević, dok je hor izveo Marinkovićeve kompozicije Zadovoljna reka, XI kolo (srpske narodne pesme iz Vojvodine), Na Veliki petak, kao i dve kompozicije pronađene u rukopisima — Kaži meni i Moj druže, u interpretaciji baritona Dušana Popovića. Na kraju programa izvedena je Potočara, pod dirigentskom palicom Borivoja Simića, uz klavirsku podršku Andrije Pregera.
Stogodišnjica rođenja obeležena je i u Somboru, gde je otkrivena spomen-ploča na nekadašnjoj zgradi učiteljske škole (Preparandija), koju je Marinković pohađao.
Posle tog jubileja, trebalo je da prođe gotovo dve decenije da se Novobečejci ponovo sete znamenitog umetnika. To se dogodilo 1968. godine, kada Osnovna škola „Vranjevo“ menja ime u OŠ „Josif Marinković“. Najznačajniji korak usledio je 1971. godine, kada je, na inicijativu Branislava Kiseličkog, osnovana Spomen-zbirka Josifa Marinkovića, a novobečejsko Društvo za horsku muziku ponelo njegovo ime.
Nedostajala je, međutim, manifestacija koja bi trajno čuvala sećanje na umetnika i njegova dela. Da bi se to ostvarilo, moralo je da prođe još dve decenije.
Sve je počelo u Bočaru, najmanjem selu novobečejske opštine, gde je Zagorka Jegdić, direktorka OŠ „Dositej Obradović“ i nastavnica muzike, sa malim školskim horom krenula putem uspeha. Godine 1992, na Muzičkom festivalu dece Vojvodine u Novom Bečeju, osvojila je Zlatnu plaketu, a zatim i na III Republičkom festivalu osnovnih škola Srbije u Vršcu — 100 bodova i novu Zlatnu plaketu.
Bio je to izuzetan uspeh, koji je doneo i pozivnicu za nastup na koncertu dečjih horova u Negotinu, 14. septembra iste godine, u okviru XXVII Mokranjčevih dana. Tamo je Slobodan Bursać, dirigent hora „Josif Marinković“ iz Zrenjanina, impresioniran nastupom malog hora i umećem Zagorke Jegdić, predložio da Novobečejci, poput Negotinaca, pokrenu manifestaciju u čast svog velikog umetnika. Ideju su podržale i brojne ugledne muzičke ličnosti prisutne na Mokranjčevim danima.
Ponesena uspehom i podrškom, Zagorka Jegdić, u to vreme nova direktorka ustanove kulture u Novom Bečeju, uz svesrdnu pomoć lokalne samouprave, 1993. godine pokreće Dane Josifa Marinkovića.
Manifestaciji je nedostajalo samo ime. Za to se pobrinuo veliki prijatelj Novog Bečeja, profesor književnosti na Pedagoškoj akademiji u Kikindi, dr Spasoje Grahovac, koji je predložio da Dani Josifa Marinkovića ponesu poetično i zvučno ime — „Obzorja na Tisi“.
Time su zaokružene dugotrajne pripreme — ideja je postala stvarnost, i igre su mogle da počnu.
Komentari