Kamendin od srednjeg veka do habzburške uprave
Kamendin je svoje ime najverovatnije dobio po poznatoj srednjovekovnoj ugarskoj porodici Kemendi, koja je tokom čitavog 14. veka imala posede u blizini današnjeg Novog Sada. Međutim, i Srbi su u davna vremena kamendinom nazivali mesto za ispašu stoke. Ova različita tumačenja upućuju na potrebu za temeljnijim proučavanjem toponima, naročito na prostoru današnje Vojvodine. Naziv Kamendin sreće se i južno od Save i Dunava, uključujući okolinu Beograda.
U pisanim istorijskim izvorima Kamendin se prvi put pominje početkom 15. veka. U povelji kralja Žigmunda iz 1404. godine zabeleženo je da se porodici Kemendi (Kemendy), zbog neverstva prema kralju, oduzimaju posedi u Bačkom Gradištu i na Kamendinu. Ti posedi darovani su mačvanskom banu Jovanu, odnosno njegovoj deci Petru i Rozaliji.
Mađarski istoričar Friđeš Pešti u svojim istoriografskim radovima navodi da se Kamendin u 15. veku pominje kao opština koja je pripadala sudskoj oblasti Bačke županije.
Turska osvajanja dvadesetih godina 16. veka ostavila su pustoš na teritoriji današnje Bačke. Mnoga sela bila su spaljena, a stanovništvo se najvećim delom razbežalo. Slična sudbina najverovatnije je zadesila i Kamendin, koji se do kraja tog veka pominje kao pustara pod imenom Mali Sirig, u sastavu Bačke nahije. U jednom defteru, turskom katastarskom popisu iz 1590. godine, zabeleženo je da je tada imao trinaest hrišćanskih poreskih kuća, što za tadašnje prilike nije bilo malo.
Nakon proterivanja Turaka, krajem 17. veka, bečki dvor započeo je intenzivnije naseljavanje Bačke. Već 1722. godine mesto se pominje pod imenom Kamendin (Camendin), u slovenizovanom obliku, slično nazivima Varady — Varadin i Wechey — Bečej. Malobrojni izvori koji se odnose na istoriju Kamendina u tom periodu beleže da je od 1731. godine ova pustara bila u vlasništvu petrovaradinskog zapovednika.
Tokom prvih decenija 18. veka, nakon Velike seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, pojedine srpske porodice dobijale su plemstvo i znatne površine obradive zemlje kao priznanje za ratne zasluge. Među njima je bila i porodica Stratimirović. Zbog učešća u pobuni u Hercegovini 1737. godine i pomaganja austrijskoj vojsci u ratu protiv Turaka, Bogić Vučković Stratimirović dobio je 1745. godine potvrdu plemstva i darovnicu za Kulpin.
Nešto ranije dobio je i pustaru Sirig, koja je kasnije prešla u ruke bačkog vladike. Stratimirovići su držali i plodnu kamendinsku crnicu, koja će kasnije postati vlasništvo porodice Dunđerski.
Kamendin se pominje i u privilegiji carice Marije Terezije iz 1748. godine, kojom je Neoplanta, odnosno Novi Sad, stekla status slobodnog kraljevskog grada. Među pustarama kojima su se služili graničari Varadinskog šanca navedeni su Sajlovo, Mrtvaljoš, Rivica (Čenej), Kamendin i druga mesta.
Poreklo porodice Dunđerski
U vreme doseljavanja brojnih srpskih porodica iz Hercegovine na prostor današnje Vojvodine i šire, u okolinu Subotice stigla je i porodica Dunđerski. Poticala je iz sela Višnjice, u blizini Gacka. Tokom naredna dva veka, pa i duže, njeni članovi ostavili su značajan trag u ekonomskom, kulturnom i političkom životu južne Ugarske, odnosno današnje Vojvodine.
Prezime porodice povezuje se sa rečju dunđer. Najverovatnije se neko od njenih predaka bavio tesarskim ili drugim graditeljskim poslovima.
Posle nemirnih vremena Rakocijevog ustanka, početkom 18. veka, porodica se doselila u Sentomaš, u kojem su Srbi već tada živeli u znatnom broju. Ovo mesto, kasnije nazvano Srbobran, tokom narednih decenija i vekova postalo je prepoznatljivo i po Dunđerskima.
Temelje porodičnog ekonomskog uspona postavio je Gedeon Geca Dunđerski. Sa braćom je od oca Avrama nasledio stotinak jutara najplodnije bačke crnice u okolini Srbobrana. Najpoznatiji član porodice ipak će postati njegov sin Lazar Dunđerski (1833–1917).
O načinu na koji su Dunđerski stekli bogatstvo postoje različite priče. Posebno mesto među njima zauzimaju autobiografske beleške samog Lazara, započete 1902. godine. U njima je, uz opis porodičnih i poslovnih prilika, izrazio veliku ljubav, zahvalnost i poštovanje prema roditeljima.
Lazarova sećanja na porodične početke
Autobiografski odlomci u nastavku jezički su osavremenjeni i podeljeni u pasuse radi lakšeg čitanja. Sačuvani su pripovedanje u prvom licu, sadržaj sećanja i istorijski izrazi važni za razumevanje tadašnjeg života. Ovo je uređena verzija prenosa iz dostavljenog teksta, a ne doslovan prepis autobiografije.
Pišem ovu autobiografiju kako bi moji potomci i potomci mog pokojnog oca Gedeona znali kako je nastalo naše prilično poznato ime i imanje, čije je temelje on postavio. Pišem je i zbog svih onih koji će se interesovati za nas kao porodicu.
Moj otac Gedeon oženio se sa šesnaest godina. Uzeo je moju majku Persu Letić sa Čeneja, kojoj je tada bilo dvadeset godina. U prvoj godini njegovog braka umro mu je otac, pa je tako veoma mlad postao starešina kuće, u kojoj je živeo sa mnogo mlađim bratom Necom.
Kao paori, od svog oca i strica, koji nije imao dece, nasledili su šezdeset lanaca zemlje i potreban poljoprivredni alat. Moj otac bio je vredan i štedljiv mlad domaćin, ali nedovoljno obrazovan. Imao je razboritu strinu, koju sam i ja zapamtio. Njegova majka bila je stidljiva i ograničena, ali je učestvovala u javnim poslovima, u varoškoj kući, na sudu i na drugim mestima. Zastupala je oca, koji je kasnije govorio da ga je u svemu branila i pomagala.
Pored brata, otac je rano dobio pomoć i u svojim sinovima. Šandor se rodio kada je ocu bilo sedamnaest godina, a dve godine kasnije rodio se Nova. Posle njega došla je sestra Elenka, koja je još živa, zatim sam se rodio ja, pa sestre Maca i Stana.
Otac i njegov brat živeli su u slozi i ljubavi, deleći poljoprivredne poslove. Ipak, moj otac, obdaren preduzimljivim duhom, nije se zadovoljio onim što je imao. I drugi članovi porodice Dunđerski posedovali su dosta zemlje, ali je on želeo da napreduje i svima obezbedi bolju budućnost. Radeći sa bratom, počeo je da kupuje zemlju.
Zatim je, u ortakluku sa Filipom Oberlenderom iz Vrbasa, počeo da trguje stokom. U početku su to bile male količine, ali su pred bunu, 1847. godine, već tovarili lađe za Đur i tamo prodavali stoku i hranu. Na njihovu veliku nesreću, mađarska vlada zaplenila je svu hranu u Đuru, pa im je taj deo imovine propao.
Naša sreća bila je u tome što je otac kupovao zemlju. Kada je Percel zauzeo Sentomaš i sve spalio, izbegli smo u svakodnevnoj odeći, ali je zemlja ostala kao kapital koji nije mogao izgoreti. Otac je tada sa svojim bratom imao ukupno četiri stotine lanaca.
Detinjstvo i školovanje pre bune
U kući oca i majke odrastao sam kao svako paorsko dete. Držao sam sve postove, uključujući sredu i petak, i za vreme posta bio željan mnogo čega.
Išao sam u školu kakva je tada postojala. Dva učitelja učila su decu iz celog mesta. Nosio sam beo kožuh do peta, čizme bez čakšira, prsluk, crnu pamučnu pošu i štrikanu kapu. To je bila sva moja odeća. U toj školi ostao sam do jedanaeste godine.
Otac me je 1845. godine poslao u Vrbas, u prvi razred latinske škole. Nisam poznavao ni sva latinska slova, pa sam se mučio i trudio da ne zaostanem. Učio sam napamet, poput papagaja, često ne razumevajući ono što učim. Ipak, moj trud uzet je u obzir i položio sam ispit.
Sledeće godine prešao sam u drugi razred, a u jesen 1847. u treći. Kada je 1848. godine izbila buna, u martu smo raspušteni i vratio sam se kući.
Pad Sentomaša i izbeglištvo
Prilikom zauzimanja našeg Sentomaša, kasnije nazvanog Srbobran, trideset dvoje članova porodice Dunđerski izgubilo je život.
Moj otac je za vreme bune bio predsednik odbora i vodio je administraciju. Brat Nova bio je narodni kapetan i zapovednik na strani Feketićke ćuprije, a Šandor stražmešter. Meni je tada bilo četrnaest godina i nisam bio u vojnoj službi, ali sam se prilikom pada mesta nalazio u logoru svog brata, kapetana Nove.
Kada je otac video da će Percel zauzeti mesto, uzeo je Novinog jahaćeg konja i odjurio kući da spase majku i ostale. Povikao je da upregnu konje u kola. Na petoro kola natovarili su pokućstvo i odeću, a sluge su ih povele prema bečejskom logoru, na stranu sa koje neprijatelj nije napadao.
Potom je otac krenuo za mnom. Bežao sam prema Krivaji, a on me je stigao kod Radišićeve rekavice. Tu smo sa konjima preplivali vodu i tako sam se spasao sigurne smrti.
Bio sam potpuno mokar. Otac me je stavio na kola nekog Mudrinskog, koji me je odvezao u Bečej. Kasnije sam tom čoveku, u znak zahvalnosti, pomagao u starosti i dao mu subašluk.
Kada sam stigao u Bečej, nisam našao nikoga od svojih, pa sam peške krenuo u Turski Bečej. Tamo sam noć proveo spavajući na kaldrmi. Sutradan sam pronašao snaju Ćulu, Šandorovu ženu, i sa njom i njeno dvoje dece otišao u Melence, a zatim u Bečkerek.
U varoškoj kući delili su pomoć izbeglicama. Zatražio sam je za nas četvoro i dobio je. Posle nedelju dana otac je saznao gde smo i došao po nas. Preko Slankamena odveo nas je u Golubince. U kapetanovom kvartiru dobili smo jednu sobu na prvom spratu, ali bez pokućstva, pa smo sedeli i spavali na podu.
Kada je Sentomaš pao, Šandor je otišao po ovce koje su bile u Temerinu. Preko Turinske rekavice, zajedno sa čobanima, oterao ih je prema Jarku da bi ih spasao. Kasnije su ih preko Slankamena odveli u Srem, na pustaru kod Golubinaca.
Tu sam postao čoban: čuvao sam, napasao i muzao ovce. Kada bi mi se neka ovca otela, majka, koja ih je nagonila, govorila bi mi: „Beži, rano, ja ću musti, a ti naganjaj.” Bio sam mlad, tek u šesnaestoj godini, i nenaviknut na takav rad, ali sam ipak obavljao sve te poslove.
Moj stric Neca razboleo se i umro. Strina je ostala sama sa petoro dece, od kojih je Evica još živa. I otac je oboleo od reumatizma, pa su ga odveli u Rumu na lečenje. Oba brata još su morala da služe kao vojnici u Šajkaškoj, u Titelu. Tako smo Mara, strina i ja morali da nabavljamo sve što je bilo potrebno za život.
Posle pobede Mađara oslobodio se i naš Sentomaš, pa smo se vratili među zidove svojih kuća. Majka i deca zimu 1849/1850. proveli su u Sentivanu.
Povratak školovanju i odlazak u Beč
Brat Novak odveo me je u školu u Karlovce. Pokojni direktor Jaša primio me je bez ikakvog svedočanstva. Pitao me je samo: „U koju ćeš školu, sinko?” Odgovorio sam: „U petu”, i bio sam primljen.
Pre mog odlaska braća su još bila u vojnoj službi, a otac je bio bojažljiv. Orao sam zemlju za žito u jednoj cipeli i jednom opanku, sa slugom Trivunom, anarhistom koji je stalno govorio o podeli zemlje. Više puta mi je rekao: „Plakaće mu oko kada ja budem odsekao deo ovog lanca za sebe.”
U Karlovcima sam završio peti i šesti razred gimnazije, u kojoj se nastava odvijala na maternjem jeziku. Učio sam i danju i noću, pa sam po uspehu bio među prvim učenicima. Ipak, moram priznati da nisam poznavao ni gramatiku stranog jezika ni srpsku. Drugačije nije ni moglo biti, jer treći razred nisam završio, a četvrti sam preskočio.
Posle šestog razreda, ohrabren odličnim svedočanstvom, želeo sam da sedmi razred pohađam u Gracu. Međutim, nisu me primili bez ispita. U to vreme pokušao sam da se upišem u Karlovačku gimnaziju. Polagao sam ispit, ali nisam uspeo i morao bih da ponavljam razred, što nisam želeo.
U Požunu su me primili u liceum bez ispita i tamo sam, uz mnogo teškoća, završio sedmi i osmi razred. Godine 1853. otišao sam u Beč da studiram prava.
Već nekoliko godina patio sam od groznice. Roditelji su se bojali za moj život, pa sam se u februaru 1854. vratio kući. Tokom prve godine oporavio sam se i groznica je prestala.
Prvi trgovački poslovi i ženidba
Otac mi je poverio kupovinu zobi. Poslovao sam u ortakluku sa Filipom Oberlenderom, Georgom Šindom, Jakovom Klajnom i Nonejmaherom. Prvu lađu natovarenu zobom poverili su meni da je odvezem u Požonj i tamo prodam robu.
Po dolasku sam počeo da merim zob na požunce. Po običaju, dve žene obavljale su merenje, a zob se sipala u dugačka kola. Kupci su uglavnom bili hrvatski paori i trgovci, odnosno kupci i kočijaši, koji su u jedna kola tovarili više od sto požunaca i vozili robu u Beč radi dalje prodaje.
U Požonju sam ostao duže vreme, sve dok nisam prodao ceo teret. Ocu sam obećao da ću za život trošiti samo jednu forintu dnevno. Održao sam reč, mada uz dosta odricanja. Treba, ipak, reći da je tada sve bilo prilično jeftino.
Posle prodaje prvog tereta nastavio sam da kupujem hranu u Sentomašu, dok je Filip Oberlender kupovao u Vrbasu. Koliko se sećam, taj ortakluk trajao je dve godine.
Oberlender je slabo pisao i računao, pa nije vodio evidenciju o kupljenoj robi u hambaru. Kada sam došao sa lađom da se hrana utovari, rekao mi je: „Ovde su ključevi od hambara, tamo je hrana, a iz fioke u ormanu izvadi novac koji je ostao.”
Nisam uzeo ni dodao nijednu krajcaru. Tek kada je roba izneta i kada sam saznao koliko je ima, prebrojao sam novac i napravio račun. Godine su bile dobre i posao je donosio zaradu.
Oženio sam se u avgustu 1855. godine. Pre ženidbe otac mi je kupio kuću u kojoj i danas živim. Bio je to bircuz sa četiri male sobe, prema komšijama ograđen trskom. Znao sam da Soka, koju sam uzimao za ženu, dolazi iz gospodske kuće i da u takvim uslovima ne možemo živeti, pa sam se trudio da nam obezbedim zaseban dom.
Svadba i očevo zaveštanje
Naši svatovi bili su veliki, kao što je priličilo jednoj od najboljih paorskih kuća. Zaklano je mnogo škropaca i jedna krava. Pastiri su nasred avlije neprestano kuvali paprikaš, a na velikim buradima otvorene su slavine. Tako je svako ko je želeo, i mimo pozvanih gostiju, mogao da pije, jede i veseli se.
Otmeni svatovski gosti bili su smešteni u dve sobe gornje kuće. Među mojim školskim drugovima bili su dr Mihailo Polit Desančić, Zmaj Jovan Jovanović, Jova Bošković i Šandor Teodorović, koji je bio dever.
Svatovi su trajali tri dana. Treba pomenuti i Stevu Boškovića, koji je u zoru četvrtog dana igrao kolo sa ženama, pocepao jastuk i sve zasuo perjem, označavajući tako kraj svadbenog veselja.
Otac se, pun radosti tokom svatova, prehladio i dobio zapaljenje pluća. Kada mu je stanje postalo veoma loše, zatražio je da sastavljanju testamenta prisustvuje naš prijatelj Aron Nićin, tadašnji knez.
Kao mudar i pravedan otac, zaveštao mi je četrdeset lanaca zemlje i kuću koju je kupio za 1.600 forinata. Njena vrednost tada je već bila mnogo veća, oko 4.000 forinata. Braća je trebalo da mi daju dva konja, kola i osamdeset lanaca zemlje. Tako je glasio testament. Još ima živih ljudi koji znaju kakav je očev imetak bio posle moje ženidbe i šta mi je ostavio.
I nakon ženidbe nastavio sam da kupujem hranu, ali uvek prema očevim uputstvima i u dogovoru sa njim. Ortakluk sa Oberlenderom nastavio se još nekoliko godina. Kada ga je raskinuo, i dalje nam je prodavao robu.
Stočarstvo, zakup i porodični gubitak
Posle raskida ortakluka, 1857. godine, znatno smo proširili trgovinu hranom. Otac i braća počeli su da kupuju krave i tove ih na našem jarošu, što je donosilo lepu dobit.
Povećavali smo i broj ovaca, zahvaljujući Šandoru, koji ih je dobro poznavao i živeo veoma skromno, na hlebu i prženici. Ovčarstvo i trgovina stokom bili su unosni, kao i kasapnice koje je otac držao u ortakluku sa kasapinom Kostom Ćarakovićem.
U zakupu smo imali ribolov i regalno pravo. Te poslove sam vodio ja, a godišnje su donosili znatnu korist. Ako se dobro sećam, otac je 1860. godine uzeo pustaru u Sremu za gajenje volova. I taj posao svake godine donosio je dobru zaradu. Kupovinu volova obavljali su otac i Šandor, a ja sam im pomagao.
Brat Nova, koji je umro 1860. godine, manje se bavio kupovinom stoke, a više poljoprivrednim poslovima. Bio je veoma vredan i uredan, ali nije pazio na sebe. Prilikom setve legao je zagrejan na hladnu zemlju, prehladio se, dobio zapaljenje pluća i umro. Iza njega su ostali supruga Staka i četvoro dece: Milan, Steva, Elica i Ljubica. Deca su ostala kod dede.
Trgovina žitom, lađe i kupovina zemlje
Od svih navedenih poslova najviše pažnje posvećivao sam trgovini hranom. Kao početnik zavidio sam bačkim trgovcima, jer su imali sopstvene lađe i trgovali na veliko. Mi smo u početku godišnje tovarili tek nekoliko tereta, i to na tuđe lađe.
U Požonju je 1858. godine propao komisionar Miler, kojem sam poverio prodaju naše zobi. Izgubili smo 4.000 forinata. Bio je to težak udarac. Kada sam došao kući, otac je plakao, a ja sam, nesrećan, rekao da više neću trgovati i da mi prepusti Radišićev salaš, koji smo tada držali u zakupu.
Otac mi je odgovorio da nastavim, jer tamo gde se izgubi treba tražiti način da se izgubljeno povrati. Do kraja života pominjao je da sam jednom želeo da napustim trgovinu hranom.
Šezdesetih godina počeli smo da poslujemo u mnogo većem obimu. Strina Ćula izdvojila se iz porodične zajednice 1858. godine, kada se Pera oženio. Dobila je dvestotine lanaca zemlje strica Nece, kuću i petsto do šeststo ovaca.
Širenje poslova i sopstvena flota
Od 1860. godine trgovali smo znatno više i uz sigurnu dobit. Onaj ko je u jesen kupovao hranu mogao je da je u proleće proda uz veliku zaradu, jer je novca bilo malo, a kredita gotovo nimalo.
Posao mi je dobro krenuo. Videći koliko je unosan, otac mi je dozvolio da ga proširim. Iako je firma bila moja, tražio sam da se sva pisma adresiraju na njega, što mu je posebno prijalo.
Najpre sam sa Adamom Špisom imao polovinu lađe Sofija. Kada sam je kasnije otkupio, nazvao sam je Gedeon, po ocu. Sledeće godine kupio sam lađu Bezdan, preimenovao je u Sveti Đorđe i počeo da radim sa velikim ambicijama.
Otac je bio konzervativan i veoma oprezan. Kupovina lađe Sveti Đorđe nije mu bila po volji i više puta mi je govorio da ću na njoj morati i da spavam. Slično je reagovao kada sam od pokojnog Toše Hadžića kupio plac i sagradio magacin. Nebrojeno puta ponavljao je da će magacin ostati prazan. Hvala Bogu, do danas nije ostao prazan, već je uvek bio pun.
Počev od 1862. godine, mnogo vremena provodio sam u Đuru, u društvu starog Antona Fernbaha i Antona Lelbaha. Fernbah je bio darovit čovek i voleo me je, dok je Lelbah bio lukav. Ja sam, kao mlad trgovac, želeo da pored Sentomaša poslujem i u Banatu: u Turskom Bečeju, Bočaru, Tomaševcu i Opovu. Tamo se kupovalo vrhom merice, po staroj meri, drugačije nego kod Fernbaha i Lelbaha.
Kupio sam lađu Persida, a zatim Crna Bara, nazvanu po spahiluku koji smo kupili u Banatu. Imali smo i lađe Sentomaš i Montefmjore, od Mije Radovića kupili smo Sveti Georgije, a lađi Aleksander ja sam dao ime. Tada smo imali osam lađa.
Otac se veoma bojao moje trgovine i savetovao me je da novac radije ulažem u volove. Za trgovinu hranom pozajmio mi je 5.000 forinata, uz obavezu da mu ih vratim.
Kupio sam i tri lanca zemlje blizu sela, kod Feketićke ćuprije, ali to nije bilo po njegovoj volji. Zato sam ih odmah ustupio Gliši Manojloviću za sto forinata.
Kupovine salaša i zemlje u Baji
Godine 1864. kupio sam Nađ Joškin salaš. Želeo sam i salaš Riđičkih, koji nam je bio ponuđen, ali se otac protivio. Rekao sam mu da u Đuru imamo 50.000 vagona zobi u magacinu i da treba da kupimo zemlju, jer je to vidljiva imovina, a nije ni skupa.
Moja želja za kupovinom zemlje sve je više rasla. Trgovina hranom donosila je veliku dobit, kapital se uvećavao i to me je naročito ohrabrivalo.
Na licitaciji u Baji 1865. godine kupio sam 2.000 jutara njihove zemlje, uz znatnu trgovačku taksu. U grad sam stigao noću parobrodom i ostao u gostionici, ne pojavljujući se javno, prema dogovoru sa svojim čovekom, varoškim zvaničnikom.
Trgovci koji su se dogovorili da zemlju kupe zajednički poslali su kod mene predstavnike da pitaju koliko nudim po jutru. Odgovorio sam da dajem trista više po jutru. Moja ponuda jednoglasno je prihvaćena i sastavljen je zapisnik.
Dao sam 10.000 forinata pišmanluka: ako odustanem, novac neka mi propadne, ali ako varoš odustane, neka ona meni plati odštetu.
Kada su čuli šta se dogodilo, Bahrah i Mirko Fišer, najbogatiji ljudi u gradu, došli su da ulože protest i ponude više. Gradonačelnik im je, međutim, odgovorio da je varoš već ugovorom vezana za nas.
Radišićev salaš kupili smo 1866. godine od barona Vlasića, tadašnjeg obrstera regimente Kenig f. Belgien, koja je bila stacionirana u Požunu. Dogovorio sam cenu od 240 po lancu i dao kaparu.
Od 1860. godine kupovao sam i više manjih salaša i parcela: dvadeset lanaca od krojača Ružića, šezdeset od Mladena Manojlovića, četrdeset od poštarke Radojčić, trideset od Šandora Šijačića i šezdeset od Miloša i Nece Šijačića. Bilo je i mnogo manjih parcela, uz dobit od dvesta do četiri stotine forinata.
Temerinski spahiluk i nadmetanje sa Fernbahom
Godine 1866. prodavan je deo temerinskog spahiluka Adolfa Sečenjija, uključujući Jožef majur sa 1.300 lanaca zemlje, koji sam šest godina držao u zakupu. Dogovorili smo se sa starim Fernbahom da ga kupimo u ortakluku, po polovinu.
Na licitaciji smo kupili zemlju na ime mog brata Šandora i Fernbahovih Valija i Tonija. Posle licitacije Vali mi je ponudio 10.000 forinata da mu prepustim našu polovinu. Ja sam njemu ponudio 16.000, ali nije pristao.
Razmišljali smo da odluku prepustimo izvlačenju, uz prodavce i starog Jašu Miloševića kao sudije. Ipak, sa Valijem sam se dogovorio drugačije. Predložio sam da nam ustupi šezdeset lanaca sa Painog salaša, koje je kupio po dvesta forinata po lancu, i takozvani Fernbahov salaš po 240 forinata po lancu. Dogovorili smo se i o ostaloj zemlji.
Želeli smo da u ortakluku kupujemo i druge posede, među njima trista jutara Adolfa Sečenjija. Na tu licitaciju otac je otišao sam i nije uspeo.
Dugo nisam mogao da spavam. Bio sam nervozan i posebno sam želeo da se osvetim Fernbahu zbog načina na koji je postupio prema ocu prilikom prodaje regalnog prava i ostale Sečenjijeve zemlje. Nije održao reč.
Iz Beča sam otišao u Peštu i pronašao posrednika koji se bavio prodajom spahiluka. Bio je ugledan čovek. Sve sam mu ispričao i poslao ga kod Majlata da ponudi 40.000 forinata više od 600.000, koliko je Fernbah već bio dogovorio.
Uslov je bio da ne otkriva moje ime i da ponuda važi tri dana, dok ne odem kući i dobijem očevu saglasnost. Nisam je dobio, pa sam telegrafisao agentu da ne mogu biti kupac. Sve vreme bio sam veoma uzrujan. Fernbah je ipak morao da plati 640.000 forinata, a nije znao ko je dao višu ponudu.
Kupovina Crne bare
Sve me je to toliko pogodilo da sam poželeo i sam da kupim spahiluk. Tako sam 1868. godine na licitaciji kupio Crnu baru, sa 2.640 jutara zemlje i regalnim pravom. Sa troškovima prepisa, kupovina je iznosila 320.000 forinata.
Bez očevog punomoćja potpisao sam njegovo ime i dao da se imanje u gruntovnici upiše na njega. Kupovina je bila dobra i donosila je više od deset procenata.
Rok za isplatu bio je šest meseci, ali sam platio ranije. Novac sam obezbedio prodajom vune i hrane. Tada smo imali 3.000 bačkih centi vune, koju smo prodavali po pedeset forinata.
Vunu sam prodavao iz podruma u Ilejer kasarni. Na njoj sam izgubio mnogo novca, a od hladnoće i promaje ponovo sam dobio groznicu. Sav novac poneo sam sa sobom, sakriven u sari čizme, kada sam železnicom preko Kikinde krenuo za Bečkerek da ga položim kod suda u županiji.
Iste 1868. godine, kada sam kupio Crnu baru, prodao sam zemlju u Baji, koju sam kupio radi preprodaje. Ostvario sam čistu zaradu od 28.000 forinata. Do tada sam je davao u zakup i donosila je dobar prinos.
Nastavak autobiografije: porodična zajednica i deoba imetka
Lazar Dunđerski je nakratko prekinuo autobiografsko kazivanje, a zatim ga nastavio 30. decembra 1902. godine. U tom nastavku vraća se događajima od 1869. godine:
Nastavljam svoju autobiografiju od 1869. godine, ali dodajem da je moj brat Šandor prethodne godine ostao u našoj staroj kući, u kojoj smo se svi rodili. Otac i majka uselili su se u novu kuću, sagrađenu blizu crkve.
Sa ocem sam i dalje živeo i radio u zajednici. Vaspitavali smo decu pokojnog brata Nove, dok je snaja Staka vodila kuću. Nastavio sam da razvijam trgovinu hranom i naročito da uzimam zemlju u zakup. Na šest godina držao sam temerinski spahiluk Adolfa Sečenja, odnosno Jožef majur. Otac i ja napredovali smo iz godine u godinu, mada je bilo i gubitaka.
Beleške iz 1905. godine
Pisanje o životu i sticanju imetka Lazar je nastavio 1905. godine. Sledeći odlomci donose njegova sećanja na kupovinu novih poseda, odnose u porodici i deobu imovine:
Među značajnijim kupovinama bio je Markovićev salaš. Kupio sam ga u Čepregu, na njegovom spahiluku, sa 452 lanca zemlje, po trista forinata. Platio sam ga 8.000 forinata manje nego što je otac očekivao.
Moram priznati da otac nikada nije naročito zagovarao kupovinu zemlje. Naglašavao je da je novac uvek gospodar.
Moj brat Šandor 1868. godine više nije mogao da ostane u zajednici, pa smo morali da se podelimo. Nije hteo da se zadovolji određenim delom, samo Kiš Joškinim salašom, već je tražio da privolim oca da imanje podeli na četiri dela. To tada nisam uspeo.
Da ne bi došlo do loših posledica, dao sam mu pismenu obavezu da ću posle očeve smrti sve podeliti sa njim. Verovao mi je i preda mnom pocepao taj papir. Te godine počeo je da živi zasebno, ali sam mu ispunjavao svaku želju i, bez očevog znanja, davao onoliko novca koliko je tražio.
Pre ženidbe pokojnog Milana nebrojeno puta raspravljao sam sa ocem da ga, čim se oženi, pusti iz kuće. To je želela i Milanova majka Staka, koja je mene krivila što se njen sin pati. Ipak sam uspeo da privolim oca da celokupan imetak podeli na četiri jednaka dela.
Kada se Elica udavala, otac nije hteo da joj da više od 10.000 forinata. Svojim postupkom, koji je poznat mojoj deci, uspeo sam da ga navedem da joj obezbedi 20.000 forinata miraza. Venčala se u avgustu, a ja, kao žitarski trgovac, u to doba nisam imao toliko gotovog novca, pa sam morao da ga pozajmim.
Ocu sam rekao da ne želim da imam više od svog brata i da hoću sa njim da podelim sve što steknemo i sve što nasledim. Ako ne želi da imanje podeli na jednake delove, neka meni da koliko smatra da treba, a neka sa Milanom, Stakom i Stevom ostane u zajednici.
Na to nije pristao. Tako sam ga ipak naveo da imetak razdeli na četiri jednaka dela i sa tim obećanjem isprosio Milevu.
Godine 1876. pozvali smo prijatelja, advokata Arona Bojnovića, koji je sastavio namirna i deobna pisma. Svi smo ih potpisali, potvrđujući da nas je otac u potpunosti namirio. Zemlja je prepisana na svakog posebno, jer sam ja do tada imao dvostruko više nego što mi je pripadalo.
Kao očev ortak ostao sam u zajednici, deleći dobit napola. Otac je naglasio da od tada svojim delom mogu raspolagati i prodati ga kome god želim.
I posle deobe bio sam jednako marljiv kao ranije. Radom i privređivanjem kupovao sam zemlju, širio trgovinu i nabavljao lađe. Sve mi je uspešno išlo.
Kupovina Čeba i odnos prema ocu
Posebno smo mnogo zaradili 1879. i 1880. godine. Posle žetve žito se kupovalo po osam forinata, a već u jesen cena je porasla na četrnaest.
Fernbah je počeo da nam se sveti i konkuriše, videći da napredujemo i bojeći se da bismo ga mogli nadmašiti. Ja sam nastojao da mu se suprotstavim i još više sam podsticao kupovinu. Te jeseni kupili smo više hrane nego obično i to se pokazalo kao dobar potez.
Najbolje smo prošli kada smo 24. januara 1880. godine kupili spahiluk Čeb, uz dogovor da ga isplatimo do 1. maja. Zbog toga smo morali da prodajemo robu i uspeli smo da je prodamo po najboljoj ceni. Iste godine smo, uz zaradu od četiri forinte po metričkoj centi kukuruza, zaradili gotovo čitavu vrednost Čeba.
Otac je tada bio veoma bolešljiv, a ja sam silno želeo Čeb. Odgovarao me je od kupovine i pitao čime ću ga platiti. Kada sam ga ipak kupio i javio mu telegrafom, rekao mi je da sam kupio mačku u džaku. Nije se radovao i zatekao sam ga u krevetu neraspoloženog.
Sutradan sam otišao u Čeb, a već 26. januara sve preuzeo. Odatle sam krenuo u Novi Sad i stigao na gimnazijsku besedu, gde smo veselo pili šampanjac.
Očeva zabrinutost i porodične svečanosti
Otac je i dalje bio neraspoložen i zabrinut. Posle nekoliko dana njegovo stanje me je toliko uznemirilo da sam mu se, uz veliko poštovanje, obratio: „Šta je vama, babo, što ste tako neveseli otkako smo kupili Čeb? Svaki bi se Srbin radovao, a vi ne.”
Od tada je prihvatio kupovinu. Kasnije je uživao kad god bi otišao u Čeb, naročito prilikom svečanosti kada je, kao patron, dočekan litijom. Sveštenik je u ornatu izašao pred njega i uveo ga u crkvu.
Tog dana i ja sam oko podneva stigao u Čeb. Imali smo mnogo prijatelja i uglednih gostiju. Veselili smo se kao i obično, jer smo i otac i ja umeli da priredimo gozbu, a naša veselja bila su dobro poznata.
Iste godine Semze Pišta, Ćula i njihova sestra Vojnić Lukač prodavali su sto jutara zemlje čebskog spahiluka, koju je njihov otac kupio od Anglera. U prisustvu pokojnog Gavre Drakulića dogovorio sam kupovinu za 28.000 forinata, ali sam bio oprezan: obaveza je važila samo ako dobijem očevu saglasnost, iako mi je bilo četrdeset osam godina.
Kada sam mu saopštio dogovor, odgovorio je: „Nećeš to kupiti. Dosta si, kao patka, na kljun natovario.” Morao sam da otkažem kupovinu. Zemlju je po istoj ceni kupio Đelan, koji je i danas poseduje.
Kasnije se otac ljutio kad god bi prošao pored te zemlje, odmah pod Čebom. I ja se zbog toga i danas jedim. Žalim, ali očeva reč za mene je bila sveta zapovest i ništa nisam hteo da učinim protiv njegove volje.
Gubici drugih trgovaca i miraz
Do žetve 1880. godine nastavio sam trgovinu žitom. Moji sinovci Milan i Steva, koji su imali dve lađe i trgovali, izgubili su 18.000 forinata. Fernbah i Lelbah takođe su izgubili mnogo novca, jer je cena žita od aprila neprestano padala. Pred žetvu se spustila na osam do devet forinata.
Sa ocem sam se, sve do njegove smrti, i dalje uspešno bavio poslom.
Kada se moja Olga udavala, imao sam 125 lanaca kupljene zemlje u novosadskom ataru. Obećao sam joj to kao miraz, ili 50.000 forinata. Njen miraz je, hvala Bogu, i dalje ostao sačuvan, a ja njime raspolažem i privređujem. Uvek sam joj davao mnogo više i veću apanažu nego što je njen miraz donosio, što je ona dobro znala.
Gedeonova smrt i poslednji testament
Otac je umro 29. septembra 1883. godine. Pre smrti sastavio je testament kojim nisam bio zadovoljan. Taj dokument, napisan njegovom rukom, i danas stoji u kasi. Njime je želeo da mi ostavi gotovo ceo svoj deo imovine.
Zamolio sam ga da meni zavešta svoju polovinu onoga što smo kao ortaci stekli tokom osam godina, a da sve ostalo, uključujući moj deo spahiluka Crna bara, rasporedi mojim sinovcima i ostalim unucima.
Nekoliko dana pred smrt rekao je da je pogrešio što je polovinu tekovine, poput Čeba i ostale zemlje, prepisivao na sebe. Dodao je: „Laza je uvek bio dobar brat i stric, dok ja nisam bio dobar otac ni deda.”
To je izgovorio pred mojom strinom Đulom, snajom Stakom, sestrom Elenkom i mojom Sokom.
Kako je Lazar kupio Kamendin
Posle očeve smrti Bog mi je dao zdravlje, zdrav razum i sreću. Sa još većom energijom nastavio sam sve poslove i proširio ih. Posle deobe našeg jaroša kupovao sam zemlju po povoljnim cenama.
Usudio sam se, iako nisam imao novca, da od Gorjupa kupim Kamendin za 600.000 forinata. Bojao sam se da bi Gorjupovi rođaci, kada saznaju dogovorenu cenu, mogli da ga otkupe.
U dogovoru sa advokatom Radovanovićem poslao sam ga na Kamendin da, kao Gorjupov prijatelj, predloži da se imanje ne proda po prvobitnoj ceni. Bio sam spreman da ponudim od 20.000 do 40.000 forinata više.
Kada se sve razjasnilo, Gorjup je povukao raniju reč, pa sam mu platio punih 25.000 forinata više. Ipak, nisam žalio, što sam često naglašavao pred svojom Sokom. Bog da mu prosti.
U dostavljenom tekstu ovaj odlomak bio je posebno istaknut, uz napomenu „podvukao A. K.”.
Porodični život između Sentomaša i Novog Sada
Posle opisa svog života i kupovine Kamendina, Lazar je ostavio i kraći zapis iz 1905. godine. U njemu se vraća braku, odnosu prema roditeljima i teškoćama porodičnog života:
Oženio sam se u jesen 1855. godine Sokom Georgijević, kćerkom mesnog paroha. Moj imetak tada je bio veoma skroman, nešto veći od miraza moje žene.
Otac Geca i moja mila majka vodili su kuću na paorski način. Otac je bio prvi građanin Sentomaša i svi su posebno cenili njegovo materijalno stanje.
Moja žena teško se navikavala na način života koji je otac sprovodio u našoj kući. Zbog toga sam proživljavao mnogo gorkih dana, jer svoje mile roditelje nikako nisam želeo, a još manje mogao da zapostavim.
Pitam svog filozofa kako je u takvim okolnostima moguće održati sklad u kući. Za svakoga bi to bilo teško pitanje. Ja sam ga rešio tako što sam podnosio teret između žene i roditelja, održavajući neprekidnu vezu sa njima do njihove smrti.
Kao odan sin zaklopio sam im oči. Do poslednjeg časa voleli su me onako kako se samo rođeno dete može voleti.
Da ne bih došao u sukob sa roditeljima i ženom, dozvolio sam joj da se sa našom decom, koju sam voleo više od sebe, preseli u Novi Sad. Ja sam ostao u Sentomašu, poštujući oca i ne želeći da ga u starosti ostavim.
Industrija, bankarstvo i društveni značaj
Na tom mestu Lazar je, nažalost, prekinuo svoja kazivanja. Tako su izostale njegove beleške o velikim ulaganjima u industrijske objekte koje je kupovao i gradio na području današnje Vojvodine krajem 19. i početkom 20. veka.
Dobro je uočio značaj industrijalizacije južne Ugarske, kako za privredni razvoj tako i za nacionalne ciljeve. Pored razvoja farmerskog načina poljoprivredne proizvodnje, posebno stočarstva, imao je velike zasluge za stvaranje prerađivačke industrije poljoprivrednih proizvoda i novčarskih zavoda.
Posedovao je pivare i špiritane u Čibu, današnjem Čelarevu, i Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, u koje je ulagao znatna sredstva. Imao je parne mlinove u Čibu, Kulpinu, Srbobranu, Inđiji i Novom Sadu, kao i uljaru i fabriku tepiha u Bečkereku.
O njegovoj ekonomskoj snazi govori i podatak da je finansijski pomogao firmi „Kosta Ilić i sinovi” iz Leskovca da kupi i izgradi štofaru i platnaru u Beogradu.
Učestvovao je i u osnivanju novčanih zavoda i banaka čiji je jedan od najvažnijih zadataka bilo kreditiranje poljoprivrede i prerađivačke industrije. Osnovao je Prvu srbobransku štedionicu i Centralni kreditni zavod u Novom Sadu. Bio je i prvi počasni predsednik Srpske banke d. d. u Zagrebu, jedne od najznačajnijih srpskih novčarskih institucija na području Austrougarske monarhije.
Politička podrška i dobrotvorni rad
Lazar nije ostavio ni opširnija razmišljanja o političkim događajima. U mlađim godinama bio je vatreni pristalica ideja Svetozara Miletića. Kasnije ga politika manje zanima, ali znatnim prilozima pomaže nacionalnu borbu srpskog naroda, posebno tokom ustanka u Bosni i Hercegovini i balkanskih ratova.
Bio je jedan od najvećih dobrotvora Matice srpske, važne institucije Srba u Austrougarskoj. Finansirao je i izgradnju nove zgrade Srpskog narodnog pozorišta, a u Pešti osnovao Zavod Svete majke Angeline, poznat kao Angelianum, namenjen školovanju srpske ženske omladine sa prostora današnje Vojvodine i šire.
Izgradnja i razvoj ekonomije Kamendin
O ekonomiji Kamendin iz tog vremena sačuvano je malo pisanih tragova. Prema kasnijim dokumentima navedenim u izvornom tekstu, Gedeon Geca počeo je da ulaže u ovaj posed početkom 19. veka.
U tim podacima navodi se da je već 1808. godine izgrađeno osam činovničkih stanova za stalne radnike, ukupne površine 110 m². Za 1840. godinu beleži se početak izgradnje tri svinjca od čvrstog materijala i dva tovilišta površine približno 600 m².
Pred revoluciju 1848. godine podignuto je još šest stanova za radnike, a 1850. još četiri. Oko 1860. počinje gradnja magazina za strmna žita, zidanih od cigle i pokrivenih crepom, površine 108 m². Navode se i konjušnica od 260 m², staja za goveda od 240 m² i drugi objekti.
Prepoznavši vrednost kamendinske zemlje i mogućnosti za razvoj stočarstva, Lazar Dunđerski nastavio je da ulaže u posed, naročito osamdesetih godina 19. veka. U popisima se tada pojavljuju pet šupa za oruđe i mašine, šest koševa za kukuruz, četiri konjušnice, još dve staje za goveda i tri svinjca. Prema istim navodima, 1880. godine na Kamendinu je izgradio i sopstvenu mlekaru.
Veliku pažnju poklanjao je bušenju bunara i njihovom zidanju ciglom, kako bi obezbedio vodu za napajanje stoke. Krajem 19. veka na imanju je bilo više od deset bunara.
Podignute su i dve veće staje, namenjene smeštaju sto volova i šezdeset grla junadi. Zbog mogućnosti uzgoja rasnih svinja izgrađena su tri nova svinjca, predviđena za sto krmača, hiljadu prasadi i isto toliko nazimadi.
Godine 1890. podignute su tri nove radionice za popravku mašina i alata potrebnih na imanju. Takva ulaganja ukazuju na razvoj organizovane, farmerske proizvodnje, sa sopstvenim objektima, opremom i pratećim službama.
Širenje poseda i porodično bogatstvo
Ekonomsko snaženje Dunđerskih pratila je kupovina imanja na prostoru današnje Vojvodine, ali i znatno šire. Poseban značaj imala je porodična deoba 1876. godine.
U završnom delu izvornog teksta navodi se da je Gedeon starijem sinu Aleksandru (Sándor) dao srbobransku zemlju, a mlađem Lazaru Kamendin i Kulpin. Lazarovo autobiografsko kazivanje, međutim, kupovinu Kamendina od Gorjupa smešta posle očeve smrti 1883. godine. Ovi navodi zahtevaju razjašnjenje odnosa između pojedinih delova poseda, vremena kupovine i porodične deobe.
Lazar je kupovao imanja koja su se nudila na prodaju i tako neprestano proširivao imetak. Među njima su bili Marcibanijeva Crna bara u Banatu, Čeb, današnje Čelarevo, kupljen od Bezeredija, posed u Turskom Bečeju, današnjem Novom Bečeju, kupljen od Bišica, Hajdučica od Damaskina i pustara Kirt u Solnočkoj biskupiji, kupljena od braće Đerđei.
Prve kredite dobio je od đurskih trgovaca svinjama. Kasnije je koristio kredite poznatih Rotšildovih banaka i bečkog Creditanstalta. Do kraja 19. veka postao je jedan od najbogatijih Srba južne Ugarske.
Prema podacima navedenim u izvornom tekstu, početkom 20. veka imao je oko 42.000 jutara zemlje. Zarađeni novac nije ulagao samo u poljoprivredu već i u industriju: mlinove, špiritane, pivare i druge pogone, među kojima je bila i fabrika tepiha u današnjem Zrenjaninu.
Deca i Lenkina smrt
Lazar je sa suprugom Sofijom, rođenom Đorđević, prema pojedinim podacima imao jedanaestoro dece. Preživeli su sinovi Đoka i Gedeon i ćerke Milka, Emilija i Lenka.
Porodicu je naročito potresla smrt mezimice Lenke 1895. godine. Ona je bila inspiracija Lazi Kostiću za čuvenu pesmu „Santa Maria della Salute”. Kostić je upravo Lenku predlagao Nikoli Tesli kao moguću suprugu.
Anegdote o Lazaru Dunđerskom
O Lazaru su ostale zabeležene i brojne anegdote. One, kao deo predanja o njegovoj ličnosti, oslikavaju način na koji je pamćen njegov odnos prema bogatstvu, društvenom položaju i novcu.
Prema jednoj od njih, ušao je u luksuzni peštanski hotel, odeven drugačije od bogatih gostiju, i naručio pivo dok su drugi pili šampanjac. Konobari nisu hteli da ga posluže. Lazar je tada naručio nekoliko boca najskupljeg šampanjca, sipao ga u posudu za hlađenje i u nju stavio pivo da se rashladi.
Druga anegdota vezana je za prelazak Tise skelom kod Novog Bečeja. Putujući fijakerom, Lazar je skeledžiji dao malu napojnicu. Skeledžija je naglas izrazio nezadovoljstvo i uporedio ga sa njegovim darežljivim sinom Đokom, rekavši da gospodin Đoka uvek daje više.
Lazar mu je odgovorio: „Lako je Đoki, on ima oca Lazara, a ja nemam.”
Nasleđe jedne vojvođanske porodice
Lazar Dunđerski umro je 13. jula 1917. godine, ne dočekavši kraj Prvog svetskog rata. Sahranjen je u porodičnoj kapeli Svetog Đorđa u Srbobranu.
Sinovima i ćerkama ostavio je veliko bogatstvo. Njegovi naslednici nastojali su da ga sačuvaju i uvećaju. Nekima je to tokom narednih decenija uspevalo, dok su se drugi suočavali sa neuspesima.
Sudbina porodice Dunđerski obeležena je i usponima i padovima. Posle više od dve decenije proučavanja ove porodice, autor izvornog teksta zaključuje da su Dunđerski bili naši, vojvođanski Budenbrokovi: porodica velikog bogatstva, ali i brojnih poraza, tragičnih životnih okolnosti i sudbina.
Komentari