Brodić „Stari Bečej“ je, kao što je već istaknuto, pouzdano obavljao svoju ulogu. Ali, kako narod kaže – „đavo nikad ne spava“. Desilo se nešto čemu ne bi odoleo ni duplo veći brod, a kamoli mali brodić kakav je bio naš „Stari Bečej“.
Sudbonosni dan
Osvanuo je 12. septembar 1931. godine – lep, pozni letnji dan. Jutro je bilo blago prohladno, ali prijatno na suncu. Putnici su uživali u svežem i čistom vazduhu na palubi broda, verujući da će dan biti lep, kako i narodna poslovica kaže: „Po jutru se dan poznaje.“
I zaista, sve je bilo mirno i sunčano do 14:30 časova, kada je brodić „Stari Bečej“ zaplovio na svoje poslednje putovanje – od Starog prema Novom Bečeju. Nažalost, i za desetak putnika to je bilo njihovo poslednje putovanje.
Oluja iz vedra neba
Brodić je krenuo sa oko tridesetak putnika, među kojima je bilo i đaka nižih razreda gimnazije. Sa zapada su se nazirali tamni oblaci, ali niko nije slutio nesreću – svi su verovali da donose samo običnu kišu. Jesen je bila na pomolu, a takvi prizori su bili česti u Banatu.
Putnici su pričali o obavljenim poslovima u Starom Bečeju, a đaci su se šalili i smejali, ne sluteći da se oblaci približavaju zastrašujućom brzinom. U trenutku kada su prekrili nebo, nastala je polutama i muk – kao da je nastupio smak sveta. U panici, putnici su počeli da beže u salon, što je, nažalost, bilo kobno.
Kako je „Pravda“ izveštavala o tragediji
Beogradski večernji list „Pravda“ od 14. septembra 1931. godine preneo je vest pod naslovom:
VELIKA KATASTROFA NA TISI – LAĐA „STARI BEČEJ“ POTONULA SA MNOGIM PUTNICIMA
„Juče po podne pronela se kroz Stari Bečej vest da se na Tisi dogodila strašna nesreća i da je život izgubilo više ljudi.
Komandno osoblje brodića bilo je na svojim mestima, spremno za najbolju navigaciju. To su bili iskusni ljudi, naviknuti da plove Tisom po svakakvom vremenu – po vetru, kiši, žezi i hladnoći. Takve nesreće gotovo da se i ne pamte na Tisi.“
„Brod je zaplovio po pomalo nemirnoj vodi. U kabini su ljudi razgovarali, a krmanoša Mladen Krstonošić budno je pratio pravac puta. Međutim, bura je postajala sve jača, a talasi sve veći. U jednom trenutku, ogromni talas zapljusnuo je brod, voda je ušla u mašinski prostor i ugasila vatru pod kazanima...“
„Krstonošić je viknuo: Svi na palubu! pokušavajući da spase putnike. Dok je manevrisao, još jedan snažan talas udario je u bok broda, razbio prozore i voda je prodrla u kabinu. Brod je počeo da tone. Skinut je čamac za spasavanje, u koji su najpre smeštene žene i deca, ali u panici dvojica putnika skočila su u čamac, prevrnuvši ga. Nastala je pomutnja i očajnički vapaji za pomoć, ali je bilo prekasno – desetak putnika, među njima i žena, izgubilo je život u talasima Tise.“
Posle tragedije
Posle havarije „Starog Bečeja“, Novi i Stari Bečej su nakratko ostali bez redovnog brodskog prevoza. Ubrzo su beogradski brodovlasnici Jezdić i Bakarić preuzeli liniju brodom „Tomislav“, luksuznim plovilom kapaciteta 250 putnika. Međutim, zbog neisplativosti, ubrzo su odustali.
Zatim je angažovan parni brod „Srpče“, koji je dotad saobraćao na Begeju, ali se i on pokazao nepodesnim. Nakon desetak dana linija je ponovo prekinuta.
Konačno, liniju je preuzeo brod „Miroslav“, u vlasništvu Crkvenjakova iz Starog Bečeja. Bio je to manji motorni brod koji je koristio generatorski gas i prevozio do 150 putnika. Saobraćao je sve do Drugog svetskog rata.
Brodić koga su svi voleli
Brod „Miroslav“ zavoleli su svi – i mladi i stari Novobečejci. Niko nije dolazio na obalu Tise, a da ne baci pogled ka pristaništu „male lađe“, kako su je zvali.
Ako broda nije bilo na pristaništu, pogledi su se upućivali prema razvalinama stare novobečejske tvrđave, odakle bi se pojavio pri dolasku iz Starog Bečeja – da ga se isprati pogledom, dok još ne nestane s vidika.
Komentari