Kraj okupacije i oslobođenje, akteri ove monografije dočekali su na raznim mestima i funkcijama. S. Kiurski i B. Kiselički otišli su na dalje školovanje, D. Tolmačev je postao šef novobečejske policije, a V. Nićin društveno-politički radnik. R. Ivanić, D. Ivanić, A. Marčić, Rackan i drugi otišli su na Sremski front da mrskog neprijatelja oteraju sa naše teritorije i oslobode zemlju.
Braša je služio u avijaciji, a posle Sremskog fronta prekomandovan je u Skoplje, gde je ostao do jeseni 1948. godine. Duša je služio u artiljeriji, razboleo se od trbušnog tifusa i, po izlečenju, bio privremeno demobilisan. Marčić i Rackan postali su oficiri.
U to vreme Tito se borio za vlast – i osvojio je. Kralju je bio zabranjen povratak u zemlju, a stvorena je Demokratska Federativna Jugoslavija. Hrvati i Slovenci dobili su sve što su tražili, dok je Srbija ostala bez Makedonije, Slavonije i Baranje. Da se ne bi povampirio srpski nacionalizam, Tito je ostatak zemlje podelio na tri dela, pod strogom kontrolom svojih komunista. Zemlja je bila opustošena i razorena, pa je započela obnova.
Prvo su se gradile pruge – naravno, u Bosni. Potom železare, opet u Bosni i Sloveniji, zatim industrija: „Litostroj“ u Ljubljani i „TAM“ u Mariboru. Nakon toga došao je red na puteve – autoput „Bratstvo i jedinstvo“, koji je stigao samo do Niša, i „Jadranska magistrala“, koja je završila u Crnoj Gori, iako je trebalo da se, kao i autoput, protegne do Skoplja.
U takvim društveno-političkim okolnostima, sport se negovao uglavnom kao zabava za narod, sredstvo kontrole omladine i propagandni alat tadašnje Jugoslavije. U posleratnoj, opustošenoj zemlji nije bilo materijalnih uslova za masovni razvoj sporta, pa je negovan samo vrhunski sport u propagandne svrhe. Za šire narodne mase uvedena je fizička kultura kao organizovani oblik vežbanja, a za tu svrhu osnovan je STV „Partizan“.
Novi Bečej je živeo kao i cela država. Osnovan je fudbalski klub „Jedinstvo“, a počeo je da radi i STV „Partizan“. To je, za tadašnje okolnosti, bio zadovoljavajući početak. Fudbalski klub delovao je u Gradištu, a STV „Partizan“ u bivšoj Sokolani.
Duša je po kvalifikacijama bio zanatlija i trgovac. Posle rata opredelio se za trgovinu, a u slobodno vreme radio je volonterski kao prednjak u STV „Partizan“. Vodio je sekcije gimnastike, vežbi na spravama i odbojke, organizovao i učestvovao na sletovima i takmičenjima za značku ZREN. Povremeno mu je pomagao gospodin Jakšić, stari sokolaš.
Braša je, nakon četiri godine služenja u JNA, došao kući u jesen 1948. godine i odmah se priključio fudbalskim treninzima, gde je jedno vreme uspešno igrao. Ubrzo je dobio ponudu da predaje fizičko vaspitanje u Osnovnoj školi, što je i prihvatio. Nedugo zatim otišao je na jednogodišnje školovanje u Beograd, koje je uspešno završio i stekao zvanje stručnog učitelja fizičkog vaspitanja.
Već tokom leta 1949. godine Braša je započeo obuku neplivača i okupljanje ljubitelja plivanja i vaterpola. U leto iste godine osnovao je plivačku sekciju pri SK „Jedinstvo“ i organizovao prvu posleratnu plivačku utakmicu. Održana je u Senti, na tada jedinom otvorenom bazenu u Vojvodini izgrađenom po propisima (dužine 33 metra). U plivačkom programu jedinu pobedu za „Jedinstvo“ doneo je S. Ivanić na 100 metara delfin stilom. Vaterpolo utakmica završila se katastrofalnim porazom „Jedinstva“ – 9:1 za Sentu. U kasnijim razgovorima Novobečejci su se tešili činjenicom da je golman S. Ivanić odbranio jedan penal.
Ovaj događaj bio je mnogo značajniji po svojoj organizaciji, ali i realizaciji. Sve se odigralo ovako: rano ujutro ekipa se ukrcala na lađu „Grgeč“, tegljač koji je po propisima vukao i jedan veći čamac. Plovidba do Sente trajala je do ranog popodneva, uz mnoge dogodovštine koje su se kasnije godinama prepričavale. Po iskrcavanju, takmičari su peške otišli do bazena, takmičenje je održano bez zagrevanja, a po završetku su odmah krenuli nazad. Nešto posle ponoći stigli su živi i zdravi u Novi Bečej. Događaj je bio senzacionalan i nezaboravan, a učesnici su ga prepričavali decenijama i pamtili do kraja života.
Komentari