Neću se upuštati u istorijski prikaz nastanka školstva u Novom Bečeju i Vranjevu, jer sam to već učinio u svojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju". Ovaj tekst želim posvetiti burnoj i gotovo revolucionarnoj školskoj prošlosti Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka.
Želim da prikažem trud i nastojanje tadašnjih kulturnih pregalaca da njihov grad postane prosvetni centar, u kojem će se obrazovati ne samo mladi iz Novog Bečeja i Vranjeva, već i iz svih okolnih mesta Banata i Bačke.
Novi Bečej je od septembra 1908. godine imao četvorazrednu građansku školu, koja je pružala obrazovanje deci uglavnom za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Deca čiji su roditelji imali sredstva, a želeli da nastave školovanje, odlazila su u obližnje gradove, kao što su Veliki Bečkerek, Velika Kikinda, ili su se školovala u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i drugim mestima u Banatu i Bačkoj gde su postojale više gimnazije ili druge srednje škole.
Naravno, školovanje van mesta boravka bilo je dostupno samo onoj deci čiji su roditelji imali finansijske mogućnosti da to obezbede. Dalekovidnost i preduzimljivost naših sugrađana, posvećenih unapređenju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa, dovela je do toga da se u Novom Bečeju otvori potpuna gimnazija, uprkos činjenici da je 1920. godine već otvoren Harkovski institut, koji je 1922. godine postao osmorazredna ženska gimnazija.
Država, vodeći računa o svojim materijalnim mogućnostima, nije želela da otvori gimnaziju u Novom Bečeju, jer su postojale već gimnazije u Velikom Bečkereku i Velikoj Kikindi, udaljene samo četrdesetak kilometara. Iako je to u to vreme bilo teško izvodljivo, naši sugrađani se nisu zadovoljili tim stanjem.
Nakon razgraničenja između Jugoslavije, tada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i Rumunije 1923. godine, kada je Žombolj prešao u sastav Rumunije, a u zamenu su pripali Jaša Tomić i Pardanj, iskorišćena je prilika da se žomboljska srpska gimnazija preseli u Novi Bečej.
Tadašnje Ministarstvo prosvete nije bilo naklonjeno premještanju žomboljske gimnazije, jer je odlučeno da se ona ugasi, a profesorski kadar preraspodeli po drugim gimnazijama u Vojvodini i Srbiji. Ipak, naši sugrađani, predvođeni dr. Jovanom Pivničkim i vranjevačkim sveštenikom Stevanom Krstonošićem, otišli su u Ministarstvo prosvete i dogovorili premeštaj gimnazije u Novi Bečej, uz obavezivanje opština Novi Bečej i Vranjevo da snose troškove preseljenja i daljeg izdržavanja škole.
Po postizanju dogovora sa Ministarstvom prosvete, gimnazija iz Žombolja je preseljena u Novi Bečej, a na čelo je došao dr. Vladimir Zdelar, bivši profesor II muške gimnazije u Beogradu. Gimnazija je počela sa radom u jesen 1924. godine, pod nazivom „Privatna s pravom javnosti mešovita puna realna gimnazija u Novom Bečeju“. Nažalost, direktor Zdelar je preminuo 1926. godine, a na njegovo mesto je došao Dragutin Simonović iz Beograda.
Gimnazija je funkcionisala do 1931. godine, kada je zbog privredne krize, koja je najviše pogodila poljoprivredna područja, bila likvidirana. Tokom svog postojanja, gimnazija je povremeno morala ukidati niže razrede zbog nedovoljnog broja učenika, ali ih je uskoro ponovo otvarala. Iako je škola bila suočena sa finansijskim teškoćama, ipak je imala značajan uticaj na mlade ljude iz Novog Bečeja i okolnih sela.
Iako mi je privatna gimnazija ostala u dragom sećanju, moram pomenuti i svoje iskustvo kao učenika. U prvom razredu gimnazije, prešao sam iz razredne nastave u predmetnu, što je značilo gubitak kontinuirane kontrole učenja. U početku sam se osećao nesigurno, ali su mi profesori, kao što su Milorad Motok i Žarko Čiplić, pomogli da se stabilizujem i da postanem samouvereniji u učenju.
Motok, naš razredni starešina, bio je izuzetno pedagoški orijentisan i stvorio je atmosferu koja nas je podsticala da učimo. Čiplić, nastavnik crtanja, bio je posebno drag, a njegova ljubaznost i stručnost ostali su mi u sećanju. Takođe, sveštenik Stevan Krstonošić, nastavnik veronauke, odnosio se prema svima jednako, bez obzira na društveni status.
Iako je bilo i profesora koji nisu pokazivali pedagoške veštine, većina je bila izuzetno posvećena svom radu. Na kraju, odnos između profesora i učenika bio je temeljeno na međusobnom poverenju i poštovanju. Gimnazija je bila izvor znanja, a njeni profesori su nas naučili kako da se nosimo sa životnim izazovima, učeći nas ne samo knjigama, već i životnim vrednostima.
Škola je finansirana uglavnom od školarine, a samo su deca siromašnih roditelja bila oslobođena plaćanja, iako ih je bilo vrlo malo. U izvještaju za školsku 1929/30. godinu, opštine Novi Bečej i Vranjevo su dale minimalnu pomoć, koja je činila samo tri posto ukupnih prihoda. Zbog tih finansijskih teškoća, škola je na kraju likvidirana 1931. godine.
I pored svih izazova, privatna gimnazija u Novom Bečeju bila je simbol napora zajednice da stvori obrazovni sistem koji će obogatiti mlade ljude i omogućiti im da se obrazuju i napreduju u svetu koji se brzo menjao.
Komentari