Društveni život u Novom Bečeju i Vranjevu pre pedesetak i više godina odvijao se uglavnom u Sokolani i kafanama. Tu su se održavale konferencije, sednice i sastanci političkog ili naučnog karaktera. Jednom rečju, sve razonode i društvene aktivnosti odvijale su se u kafanama i Sokolani – u zatvorenom prostoru. Izuzetak su bili letnje kupanje na Tisi, fudbalski treninzi i utakmice u šumici Gradište.
Lepote okoline kao da nisu postojale. Verovatno se polazilo od uverenja koje su nam nametali oni iz brdskih krajeva – šta u ravnici može biti lepo i privlačno? Smatrali su je jednoličnom, bez ičega što bi moglo da privuče pogled, a još manje da oduševi dušu. Da ne pominjemo ideju da bi neko poželeo da u takvom kraju ostane zauvek ili makar da zažali što ga mora napustiti.
To su, međutim, bile predrasude, i mladih i starih, koje niko nije nastojao da razbije. Čak ni škole nisu ništa organizovale kako bi se ravničarska priroda zavolela. Naprotiv, činilo se da su i one prihvatale uvreženo mišljenje da je ravnica monotona, jednolična i dosadna. Ali to su zaista bile samo predrasude.
Svaki izlazak u ravničarsku prirodu, u lepe prolećne dane, otkrivao je pravo bogatstvo boja i opojnih mirisa ozelenelih polja i procvalih njiva, ukrašenih đermovima i dugim valovima poljskih bunara – tih svedoka jednog bogatog života i neumornog rada vrednih ratara.
Bilo je lepo videti drumove ukrašene dudovima i ponekim jablanom sa obe strane kolovoza, a poseban užitak pružali su salaši, razasuti po ravnici i okruženi drvećem poput zelenih oaza.
Izuzetnu lepotu činila su velika stada šarenih seoskih krava dok su pasla na zelenom tepihu opštinskih pašnjaka. Prizor je bio još veličanstveniji kada bi se među njima našle velike ergele konja, sa ždrebadi koja su se razigrano jurila u slobodnoj prirodi.
Razmilela stada krava, volova, teladi, ergele konja i čopori ovaca bili su pravi ukras tih bogatih polja i pašnjaka. Sve je to bilo obogaćeno mirisom poljskog cveća i uokvireno razdraganom pesmom ševa i cvrkutom drugih ptica, predstavljajući svojevrsni eliksir života bez stresa.
Na tim njivama i pašnjacima, prošaranim istinskim životnim sadržajima biljnog i životinjskog sveta, čovek shvata puni smisao postojanja. U toj tišini i neizmernom skladu prirode jasno se oseća koliko je život u gradovima preopterećen brigama i stresovima, često usled problema kojima dajemo prenaglašen značaj.
Poseban podsticaj za potpuno opuštanje predstavlja sklad i mir u kojem se odvija život na poljima. U tom bogatstvu prirode, pastiri provode dane sa zadovoljstvom, iako im u materijalnom pogledu mnogo toga nedostaje. Oni o tome ne razmišljaju, osim kada ih neka neposredna potreba pritisne.
Čak i njihovi verni psi, iako često polugladi, uvek su razdragani i spremni da sa zadovoljstvom izvrše gospodarovu naredbu – da vrate odlutalo goveče, konja ili ovcu. Veselo trčeći nazad uz skut svog gospodara, mašu repom kao da su svesni da su učinili nešto dobro i da za to očekuju nagradu – makar jedan blagi dodir ruke. Za njih, to je najveća nagrada.
Kada se sve to vidi i doživi, čoveku se nameće pitanje: kako je moguće da ti siromašni pastiri znaju i umeju da organizuju život pun radosti i zadovoljstva? Njih često možemo videti kako zvižde, sviraju na fruli ili pevaju, dok se cela poljana ori. A mi, koji imamo neuporedivo bolje uslove za lagodan život, ne znamo kako da budemo srećni. Stalno smo napeti i opterećeni onim što nam nedostaje, ali u to ne ubrajamo prirodu i odmor u njoj.
Možda je upravo taj stav ljudi u gradovima uslov napretka i materijalnog bogatstva. Ali boravak u prirodi, među njivama i pašnjacima ravničarskih polja, podseća nas da lepote i bogatstvo života ne treba tražiti isključivo u materijalnom blagostanju.
Odrastao sam na salašu (slika našeg salaša nalazi se na korici ove knjige). Iako je naš salaš, zbog blizine Novog Bečeja, bio lišen onih čari koje imaju udaljeni salaši, ipak mi je pružio saznanje da se zadovoljstvo i lepota života mogu pronaći i u prirodi.
Zavoleo sam naša polja, išarana raznovrsnim zelenilom, ispresecana lenijama i kanalima, ukrašena đermovima i vrednim ratarima. Kanali, često obrasli sitom i ševarom, pružali su utočište mnogim pticama. Žabe i pužići obezbeđivali su hranu rodama, tim ukrasima seoskih dimnjaka i starih šupa pokrivenih slamom.
Rode su oduvek simbolizovale pitomost i dobroćudnost seoskih ljudi. Seljacima nisu smetale na kućama – naprotiv, učili su i svoju decu da ih ne diraju. Još kao deca, znali smo da, ako dirnemo rode ili laste, „umreće nam mama". Zbog toga nikome nije padalo na pamet da dira jaja ili mladunce ovih ptica.
Svako jutro, pre nego što bih krenuo u grad, šetao sam oko našeg imanja, koje su okruživali kanali, i sa uživanjem slušao pućpurik prepelica i cvrkut drugih ptica. Zato sam želeo da i drugi iz moje okoline zavole ta naša polja.
U svakoj prilici nagovarao sam svoje drugove iz škole da nedeljom pre podne idemo u prirodu – do Ivanovića (današnjeg Sokolca), vranjevačke Šumice, na Matejski brod, do Starog Bečeja preko Ljutova i na druga lepa mesta u okolini.
Komentari