Kamendin kao državno gazdinstvo do sredine XX veka (1. deo): Prelazak u državnu svojinu i posleratna obnova

Oslobođenjem Vojvodine u jesen 1944. godine nastali su novi društveni i privredni uslovi. U vreme ratne obnove i Kamendin je svoju proizvodnju usmerio ka što bržem završetku rata. Proizvodi sa ovog imanja, prerađeni u Dunđerskovim fabrikama, posebno u novosadskom „Kulpinu”, bili su potrebni sovjetskoj vojsci i partizanskim borcima na frontu.

Po završetku Drugog svetskog rata nove vlasti težile su političkom i ekonomskom razvlašćivanju predratne buržoazije. Njena imovina našla se pod posebnim udarom, naročito kada je označavana kao neprijateljska. Imovina pripadnika nemačke manjine bila je zahvaćena odlukama o oduzimanju neprijateljske imovine. Predsedništvo AVNOJ-a donelo je u novembru 1944. godine posebnu odluku o prelasku neprijateljske imovine u državnu svojinu.

Za stvaranje državnog zemljišnog fonda poseban značaj imao je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, donet 23. avgusta 1945. godine. Njegov osnovni princip bio je da zemlja pripada onima koji je obrađuju. Razlozi za sprovođenje reforme, međutim, bili su širi: pored razvlašćivanja veleposednika i onih koje je nova vlast smatrala neprijateljima, trebalo je omogućiti da agrarni proletarijat iz siromašnih, pasivnih krajeva dobije zemlju.

Priprema i sprovođenje agrarne reforme odvijali su se u složenim uslovima promene društvenih i svojinskih odnosa. U tom procesu značajno mesto zauzimalo je osnivanje većih državnih imanja. Kamendin je svojom veličinom i dotadašnjim uzornim poslovanjem bio pogodan za takvu namenu. Saradnja Đoke Dunđerskog sa okupatorom, kako ju je ocenjivala nova vlast, dodatno je pogodovala nameri da imanje pređe iz privatnog u državno vlasništvo.

Državna imanja nastala eksproprijacijom i konfiskacijom stavljana su pod upravu saveznih i republičkih ministarstava, gradskih i mesnih organa vlasti, kao i vojske. Njihov zadatak bio je da služe selekciji stoke i bilja, naučnim istraživanjima radi razvoja poljoprivrede i unapređenju poljoprivrednog školstva.

Stanje imanja i pokušaji da se sačuva njegova celina

Veleposed Đoke Dunđerskog na Kamendinu našao se u teškom stanju, iako se na njemu proizvodilo tokom čitavog rata. Prolaskom različitih vojski poljoprivredni inventar bio je razvučen, deo zemljišta ostao je neobrađen zbog nedostatka radne snage, a staje i obori bili su zapušteni jer se u ratnim uslovima u njih nije moglo dovoljno ulagati.

Po oslobođenju konji sa Kamendina bili su rekvirirani. Prema zabeleženom stavu novih vlasti, trebalo je da rade i „vuku đubre, a ne da trče za kapitaliste i donose im novac”. Takav odnos prema trkačkim konjima doveo je do toga da su dva skupocena grla ubrzo uginula.

Đoka Dunđerski bio je suočen sa izvesnošću oduzimanja zemlje kao nepoljoprivredniku i osobi koju je nova vlast smatrala saradnikom okupatora. Za razliku od predratne agrarne reforme, ovoga puta nije mogao da sačuva očevo imanje. Starost i demoralizovanost vlasnika dodatno su doprinosile njegovom zapuštanju.

Ipak, ostalo je zabeleženo da je 22. februara 1945. godine uputio pismo Glavnom narodnooslobodilačkom odboru Vojvodine. Tražio je da posebna komisija poljoprivrednih stručnjaka pregleda njegovu ekonomiju na Kamendinu kako bi se ona i ubuduće mogla koristiti za razvoj stočarstva. Sličan zahtev uputio je i u septembru iste godine, nakon donošenja Zakona o agrarnoj reformi, naglašavajući da Kamendin treba sačuvati kao celovito ogledno poljoprivredno dobro.

Osnivanje Državnog stočarskog zavoda „Kamendin”

Još krajem oktobra 1944. godine imanje je stavljeno pod nadzor i upravu Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine. U njegovo ime nadzor je obavljao Milan Dobrenov, gradski agronom iz Novog Sada.

Dobrenovljeva bolest, druge okolnosti, a posebno odluka da Kamendin preraste u stočarski zavod, dovele su do promene nadzornika. Predsedništvo Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine donelo je 19. septembra 1945. godine rešenje kojim je na ovu dužnost postavljen Jovan Popović, referent Odseka za stočarstvo.

Odlukom Izvršnog odbora Narodne skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine od 1. oktobra 1945. godine Kamendin je izuzet iz raspodele u okviru agrarne reforme. Njegov celokupan zemljišni fond namenjen je stvaranju pokrajinskog poljoprivrednog imanja. Time je počeo novi period razvoja pod nazivom Državni stočarski zavod „Kamendin”.

Rešenjem Predsedništva Narodne skupštine AP Vojvodine broj III–14.418/945 od 7. oktobra, donetim prema članovima 3. i 4. Zakona o agrarnoj reformi, određena je komisija za preuzimanje imanja. Komisija je 13. oktobra 1945. godine preuzela Kamendin sa celokupnim zemljištem, zgradama, živim i mrtvim inventarom.

Komisiju su činili:

• Jovan Popović, delegat Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine na ovom posedu;
• Ivan Brand, novopostavljeni i prvi upravnik Državnog stočarskog zavoda „Kamendin”;
• inž. Đorđe Isaković, sreski poljoprivredni referent iz Novog Sada.

U ime vlasnika imanja, Đoke Dunđerskog, primopredaji je prisustvovao Lazar Kolarski.

U vreme preuzimanja ukupna površina Kamendina navedena je kao 723 katastarska jutra. Prema popisu, oranice su zauzimale 647 jutara, livade 52, bašte dva, a zgrade, dvorišta i putevi 21 katastarsko jutro.

Stočni fond prema primopredajnom zapisniku

Detaljan primopredajni zapisnik pokazuje koja je imovina oduzeta Đoki Dunđerskom, odnosno sa čime je Stočarski zavod započeo rad.

Od goveda simentalske rase popisano je:

• 16 krava;
• pet steonih junica;
• šest junica do godinu dana;
• jedno odbijeno tele;
• po dva sisajuća muška i ženska teleta.

Na imanju su bila i 44 vola podolske rase, četiri simentalska vola i dva bivola.

U grupi montafonskih goveda i njihovih meleza zapisnik navodi jedno grlo označeno kao „bivo za priplod”, tri krave, tri steone junice, četiri križane krave, četiri punokrvne junice do godinu dana, jednog junca, pet križanih junica do godinu dana, dva odbijena križana teleta, dva punokrvna sisajuća teleta i tri križana teleta.

Posebno bogat bio je svinjski fond. Od jorkširske rase popisano je osam starijih i četiri mlađa nerasta, 83 krmače, 179 muških i 180 ženskih nazimadi, kao i 56 sisajućih prasadi.

Od berkširske rase bilo je 15 starijih nerasta, 87 priplodnih krmača, 279 nazimadi i 39 sisajućih prasadi. Pored toga, na imanju su se nalazila 232 tovljenika i 54 svinje rase mangulica.

Zatečeno je i 26 radnih konja. Posebnu dragocenost predstavljala su 33 engleska punokrvna konja. Na Kamendinu su bila i tri magarca.

Poljoprivredne mašine i oprema

Primopredajnim zapisnikom obuhvaćen je i pokretni i nepokretni inventar. Na imanju su se nalazili sejalica sa 17 redova, kosačica za kudelju, vršalica H. S. C. S. broj 10 sa kaiševima, elevator, tri dizalice, traktor i krunjača na električni pogon.

Popis obuhvata i neispravni traktor–samovezačicu „Kormik”, šest neispravnih vršalica za lan i dve za sirak. Zabeležena su 33 jednobrazna pluga, 15 drljača, deset vagoneta, jedna neispravna drezina i stočna vaga.

U mlinu–krupari nalazili su se, između ostalog, dizel-motor „Volf A. G.” na naftu i neispravan mlin sa kamenjem.

Od kancelarijskog inventara popisana su tri pisaća stola, dva ormara, pisaća mašina AEG, zidni sat, hektolitarska vaga, gvozdena peć, umivaonik sa lavorom i bokalom i sat za noćnog čuvara.

U stanu upravnika zatečeni su kada za kupanje, peć, engleski klozet i gvozdena peć. Ergelski pribor obuhvatao je 11 kožnih oglavina, dva sanduka za zob, kofe za vodu i drugu opremu.

Mlekara je raspolagala separatorom „Alfa”, bućkalicom, valjkom za gnječenje putera sa stolom, sandukom za led i dva sanduka za otpremu putera.

Radionice, štale i prevozna sredstva

Kamendin je imao i kovačku radionicu. U njenom detaljnom popisu navedeni su: dve duvaljke sa ventilatorom, humaka, nakovanj, četiri čekića, jedan zakivač, 11 raznih čekića, 18 rundstekli, dve špicstekle, dva sekača za nakovanj, 11 naglajzena, 16 klešta za vatru, sedam rezača zavoja, šest burgija za zavoje, četiri vendajzena, deset pakni za rezanje zavoja, 11 ključeva, jedna turpija stos, po jedna klešta za eksere i za potkivanje, dva noža za kopita, dve huflinge i jedan sekač za potkivanje.

Popisani su i stolić za potkivanje, dve kože za potkivanje, dva haisera, dve turpije za kopita, dva zidna rafa za alat, tri navlake za đine, testera za metal, sto za bušenje, osam spiralnih i dve kovane burgije, dve lule za konje, radni sto, 11 okruglih probijača, pet probijača za potkove, tri gvozdena šestara, dve lopate za vatru, dve sirhakne, makaze za lim i mengele.

O opremljenosti imanja svedoči i popis inventara u pojedinim štalama i svinjcima.

U kravskoj štali nalazili su se dva pajvana, tri noža za slamu, po jedna kanta za mleko od 30, 15 i pet litara, kofa za vodu i četiri drvene dragače.

U svinjcima za prašenje jorkširskih svinja bilo je osam drvenih valova dužine dva metra, 61 drveni val dužine jednog metra, 12 kofi za vodu, drveno bure, sersam za magarce i kubikaška kolica.

Svinjci za prašenje berkširskih svinja imali su 14 srednjih drvenih valova, 15 pregrada od dasaka, deset kofi za vodu, osam drvenih valova za neraste dužine dva metra, dva sanduka za obrok, četiri vala dužine jednog metra, sedam merdevina za seno, gvozdeni kazan za vodu i taljige za đubre.

U svinjcima za tovljenike nalazila su se tri gvozdena vala dužine dva metra, dva drvena vala dužine četiri metra i deset dužine dva metra. Popisani su i 25 vreća, deset kanti za vodu, četiri gvozdene lopate, dva bunara sa pumpom, dve ručne dragače i po jedan sanduk za obrok, gvozdeni uzidani kazan, fenjer i kubikaška kolica.

Kolarska radionica imala je tezgu, tocilo sa postoljem, dijamant za staklo i nož za kupus.

U konjskoj štali bilo je 17 konjskih amova, jedni amovi za čeze, četiri kudeljna ćebeta, pet pajvana, sedam češagija, osam sudova za obrok i tri čiviluka. Zabeleženi su i po jedan fenjer, sanduk za obrok, kosa sa kosištem, bunar sa ručnom pumpom i krevet.

Volovska štala raspolagala je sa dve drvene vile i gvozdenim vilama sa pet zuba, 14 porcija, četiri pajvana, četiri drvene dragače i deset češagija. U njoj su bila i po dva drvena vala, fenjera, bureta za vodu i kose, kao i po jedan nož za slamu, sanduk za obrok, gvozdena lopata i pumpa za vodu.

Od prevoznih sredstava na imanju Đoke Dunđerskog popisani su:

• sedam konjskih kola;
• dvoja plato-kola;
• jedne čeze;
• deset konjskih saonica;
• 11 troprežnih, 15 dvoprežnih i 12 jednoprežnih vagira;
• jedne male jednoprežne saonice;
• 15 volovskih kola;
• jedan drombor;
• četiri lajta;
• tri vala za napajanje;
• dva fijakera;
• jedna mlekarska kola.

U mašinskoj radionici nalazili su se, između ostalog, šest turpija, dva ručna čekića, 21 ključ za matice i 22 burgije.

Magacinske zalihe

Magacinske zalihe obuhvatale su različite vrste vreća, ručni alat, žitarice i semensku robu.

Popisano je 20 vreća od kudeljnog semena, 60 vreća sa oznakom „Kulpin d. d.”, još 150 takvih vreća sa štraftom i 70 starih širokih vreća „Mautner”.

Od alata i druge opreme bilo je deset ašova za vađenje šećerne repe, 20 vila za vađenje repe, sedam vila za njen utovar, 16 motika za kopanje repe, 104 za razređivanje repe, osam štrangi za zaprege, četiri marvene štrange, 64 velike motike i jedan emajlirani lonac od 20 litara.

Zalihe žitarica i semena iznosile su:

• 1.095 kvintala stare i 610 kvintala nove pšenice;
• 250 kvintala zobi;
• 250 kvintala ječma;
• 12 kvintala maka;
• 20 kvintala belog pasulja;
• 34 kvintala graorice sa zobi;
• 28 kvintala semena lana.

Zgrade na imanju

O veličini posleratnog Kamendina svedoči i detaljan popis zgrada. Na imanju su se nalazili sledeći objekti:

Oko majura nalazio se zid dug 153 i visok dva metra, dok je upravnikovu baštu okruživao zid dužine 225 metara, takođe visok dva metra. Izgledu imanja poseban vojvođanski pečat davala su tri bunara sa đermom, smeštena ispred kancelarije, radionice i čeljadskog stana.

Na imanju su postojale i značajne zalihe stočne hrane: dve kamare nove i šest kamara stare žitne slame, dve kamare nove i pet kamara stare žitne pleve, tri i po kamare zobne slame, pet kamara ječmene i isto toliko graškove slame, kao i 12 kamara mešane slame sa lanom.

Na kraju primopredajnog zapisnika navedena je primedba da je poljoprivredni inventar „u dosta trošnom stanju”, da zahteva popravke i nabavku pojedinih novih stvari.

Istaknuto je i da za jesenju setvu ništa nije bilo uzorano niti posejano. Situacija sa radnom snagom na Kamendinu ocenjena je kao nešto povoljnija nego na Kulpinu, ali je raspoloživi broj radnika bio dovoljan samo za obavljanje poljoprivrednih radova na ekonomiji.

Eksproprijacija i suđenje Đoki Dunđerskom

Prema navodu Nikole L. Gaćeše u knjizi Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945–1948, na strani 191, eksproprijacija celokupnog zemljišnog poseda, koji je tada iznosio 2.793 katastarska jutra, izvršena je nakon odluke Okružnog narodnog odbora u martu 1946. godine.

List Slobodna Vojvodina pisao je 29. septembra 1946. godine da je Đoka Dunđerski izveden pred „narodni sud” u Novom Sadu zbog „privredne saradnje” sa okupatorom tokom rata.

Suđenje je održano 26. septembra 1946. godine. Javni tužilac Vojvodine optužio je Dunđerskog da je tokom okupacije, kao vlasnik Kulpina i Kamendina, pomagao privredno jačanje okupatorove ratne snage isporučujući veliki deo proizvoda mađarskoj i nemačkoj vojsci i različitim fašističkim ustanovama.

Prema navodima optužnice, mađarskoj vojsci isporučeno je 46 vagona marmelade, 11 vagona mesnih konzervi i četiri vagona drugih konzervi, u ukupnoj vrednosti od 2.575.000 penga.

Za nemačku vojsku navedene su isporuke 16 vagona marmelade, deset vagona kompota i 35 vagona ukuvanog patlidžana, u vrednosti od 1.635.000 penga. U nastavku su pomenuti i 22.500 kilograma kompota, 54.000 konzervisane boranije i 65.000 konzervisanog graška, pri čemu za poslednje dve količine u prenetom tekstu nije navedena jedinica mere.

Za fabriku „Kamendin” u optužnici se navodi da je mađarskoj vojsci isporučila meso, slaninu i različitu suhomesnatu robu u vrednosti od 2.121.750 penga, a različitim fašističkim ustanovama robu u vrednosti od 1.975.784 penga.

Tužilaštvo je dalje tvrdilo da je Dunđerski, rukovodeći se ličnom koristi, nastojao da preduzeća „Kulpin” i „Kamendin” tokom čitavog rata rade punim kapacitetom. Prema istim navodima, preko uticajnih prijatelja, mađarskih veleposednika, barona i grofova koje je uključio u upravni odbor preduzeća, radio je na dobijanju narudžbina za nemačku i mađarsku vojsku.

Dunđerskog su branili poznati novosadski advokati dr Kosta Hadži i dr Aleksandar Moč. Odbrana je isticala da je, uprkos privrednoj saradnji sa okupatorom, značajnim prilozima pomagao deci u Šarvarskom logoru i pokazivao srpsko patriotsko opredeljenje.

Đoka Dunđerski osuđen je na 18 meseci prinudnog rada uz konfiskaciju celokupne imovine. Na presudu se žalio 23. decembra, a odlukom od 6. januara 1947. godine kazna mu je smanjena na sedam meseci prinudnog rada bez lišavanja slobode, uslovno na godinu dana.

Ostalo je zabeleženo i da je svoj skupoceni automobil poklonio gradskom partijskom komitetu Novog Sada. Automobil je vozio izvesni Rudika. Nije poznato da li je taj poklon uticao na smanjenje kazne. U istom periodu zabeleženo je da je komitet njegovoj fabrici „Kulpin” poklonio kamion za potrebe vojske i stanovništva.

Đoka Dunđerski umro je 24. oktobra 1950. godine, u 77. godini života. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na srбobranskom groblju.

Obnova poljoprivredne proizvodnje

Poljoprivredna proizvodnja u Vojvodini posle rata bila je u veoma teškom položaju. Nedostajala je radna snaga, a stočni fond bio je znatno smanjen. Proizvodnja je mesecima bila usmerena ka potrebama fronta i ishrani velikog broja pripadnika jugoslovenske i Crvene armije.

Organi nove vlasti ulagali su velike napore da ožive poljoprivredu i uključe je u obnovu zemlje. Vojvodina je, kao izrazito poljoprivredni region, imala značajnu ulogu u ishrani stanovništva ratom najviše pogođenih krajeva, ali i gradskog i industrijskog stanovništva, čiji je broj rastao sa obnovom i izgradnjom privrednih objekata.

Nedostajali su kvalitetno seme, radnici i mehanizacija. U Vojvodini je tih godina bilo jedva hiljadu ispravnih traktora, od kojih se jedan nalazio na Kamendinu. Stočni fond bio je više nego prepolovljen. Zbog toga je obnova zahtevala veliki trud i zalaganje.

I pored entuzijazma i želje da se izgradi novo društvo, brojne teškoće sprečavale su da proizvodnja na Kamendinu dostigne predratni nivo iz 1939. godine, kada je vlasnik imanja bio Đoka Dunđerski.

Najveći problem u stočarstvu Vojvodine predstavljali su obnova stočnog fonda i nabavka kvalitetnih rasnih grla. Nedostajala je i stočna hrana. Preostala kvalitetna stoka bila je rasuta po Vojvodini i uglavnom se nalazila kod privatnih vlasnika, među kojima su bili i pripadnici nemačke nacionalnosti.

Stvaranjem državnog sektora u poljoprivredi preduzete su mere za obnovu stočarske proizvodnje. Krajem 1945. i početkom 1946. godine intenzivno se radilo na organizovanju pokrajinskih poljoprivrednih imanja kao centara za proizvodnju kvalitetnih priplodnih grla. Kamendinu je u tom sistemu pripalo važno mesto.

U prvoj godini nakon oslobođenja poljoprivredom u Vojvodini rukovodilo je Odeljenje za poljoprivredu i šumarstvo Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine AP Vojvodine.

Radnici i omladinske brigade

Zalaganjem starih Kamendinaca, uz pomoć masovnih antifašističkih organizacija, posebno Narodnog fronta iz okolnih mesta i Novog Sada, poljoprivredna i stočarska proizvodnja pokrenute su već prvih dana po oslobođenju.

Mnogi zaposleni teško su se mirili sa činjenicom da njihov poslodavac više nije Đoka Dunđerski, već država.

Nedostatak radne snage i potreba da se jesenji radovi što pre završe doveli su do angažovanja frontovskih i omladinskih brigada. U oktobru 1945. godine dve srednjoškolske omladinske brigade, sa ukupno 350 učenika, učestvovale su u dvonedeljnoj akciji vađenja repe i seče kukuruzovine na Kamendinu i poljima Pašićeva, današnjeg Zmajeva.

Prvih posleratnih godina na Kamendinu je korišćena i radna snaga interniranih vojvođanskih Nemaca. Prema izvornom tekstu, oko stotinu ljudi, uglavnom žena i dece iz logora u Bačkom Jarku, radilo je na ovom imanju sve do 1949. godine. Tada su, uz dozvolu jugoslovenskih vlasti, gotovo svi otišli u Nemačku.

Kamendin u sistemu pokrajinskih poljoprivrednih imanja

Radi upravljanja državnim poljoprivrednim dobrima od pokrajinskog značaja, 2. januara 1946. godine osnovana je Uprava pokrajinskih poljoprivrednih imanja Vojvodine.

Uprava je u ime Predsedništva Narodne skupštine AP Vojvodine, kao vlasnika tih imanja, trebalo da izrađuje plan i program proizvodnje, organizuje naučno-oglednu istraživačku službu, priprema opšti budžet ustanove i završni račun i kontroliše izvršavanje obaveza i zadataka koje su određivali pokrajinski i viši organi.

Predsedništvo Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine AP Vojvodine donelo je 11. oktobra 1946. godine odluku da se Stočarski zavod „Kamendin” odredi za preduzeće pokrajinskog značaja.

Od 31. decembra iste godine zavod je nosio naziv Pokrajinski stočarski zavod „Kamendin”, sa sedištem u Novom Sadu.

Pored Kamendina, pod upravom pokrajinskih poljoprivrednih imanja nalazilo se još 28 dobara:

• pokrajinske ergele u Srbobranu, Staroj Moravici, Maradiku i Hajdučici;
• Pokrajinsko pastuvsko stanište „Sokolac” u Novom Bečeju;
• imanja za selekciju goveda u Temerinu i Mramorku;
• imanje za selekciju kukuruza u Starom Bečeju;
• imanje za selekciju ovaca u Somboru;
• imanje za selekciju živine „Irmovo” u Stepanovićevu;
• imanje za selekciju i proizvodnju lucerke u Bajši;
• imanje za selekciju goveda i svinja u Crnji;
• imanje u Novom Sadu za proizvodnju i selekciju semena ratarskih kultura;
• poljoprivredna dobra u Čibu i Kulpinu;
• imanje za selekciju paprike u Horgošu;
• poljoprivredno dobro u Banatskom Karlovcu, sa glavnim zadatkom selekcije žitarica;
• imanja u Mihajlovu, Inđiji, Futogu i Velikom Torku;
• Pokrajinski voćni i lozni rasadnik u Beloj Crkvi;
• voćni rasadnici u Subotici, Zrenjaninu, Beški i Sremskim Karlovcima;
• Pokrajinska voćarska i pčelarska stanica u Vrbasu;
• Pokrajinska cvećarska stanica u Novom Sadu.

Ukupna površina ovih imanja iznosila je 53.933 katastarska jutra. Prema navedenom pregledu, oranice su zauzimale 44.856 jutara, livade 759, pašnjaci 4.386, vinogradi 455, voćnjaci 218, šume 347, bare i trska 979, a neplodno zemljište 1.951 katastarsko jutro.

Stručni kadar i stočni fond pokrajinskih imanja

U Vojvodini se osećao veliki nedostatak stručnog kadra u poljoprivredi. Na pokrajinskim poljoprivrednim imanjima 1946. godine radilo je 28 agronoma sa višom, 50 sa srednjom i 30 sa nižom stručnom spremom.

Bilo je svega devet veterinara sa višom spremom, dva veterinarska pomoćnika i 144 pripadnika ostalog pomoćnog osoblja.

Iste godine na ovim imanjima bila su zaposlena 1.422 stalna godišnja poljoprivredna radnika, 119 stručnih radnika i 52 traktorista.

U pregledu stočnog fonda navedeno je 2.830 konja, 5.024 goveda, 11.560 svinja, posebno iskazanih 3.714 tovljenika i 4.578 ovaca.

Registracija preduzeća i proširenje poseda

Odlukom Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine AP Vojvodine od 31. decembra 1946. godine osnovana je Pokrajinska uprava poljoprivrednih imanja Vojvodine pri Odeljenju za poljoprivredu i šumarstvo. Delovala je kao organ administrativno-operativnog rukovodstva nad pokrajinskim poljoprivrednim imanjima. Bio je to pokušaj neposrednijeg državnog nadzora nad poljoprivrednom proizvodnjom.

Na osnovu članova 14, 15. i 17. Osnovnog zakona o državnim preduzećima, Pokrajinski stočarski zavod „Kamendin” upisan je 19. januara 1947. godine u registar državnih privrednih preduzeća.

Kao glavna delatnost navedeno je:

„Odgajivanje svih vrsta stoke, izuzev ovaca, a naročito odgajivanje svinja rase veliki jorkšir, berkšir, mangulica i crveno-šarenog govečeta.”

Sporedne delatnosti bile su proizvodnja semenske robe i gajenje industrijskog bilja.

Prema tački 13. rešenja o osnivanju, osnovna sredstva preduzeća činili su zemljište sa zgradama, poljoprivredne fabrike, industrije poljoprivrednog karaktera, mašine, mašinska postrojenja, uređaji za otpremu i prevoz, alati, modeli i inventar kojima je preduzeće raspolagalo. Njihova vrednost iznosila je 28.450.096 dinara.

Obrtna sredstva obuhvatala su useve na njivama, zalihe sirovina, pogonskog i pomoćnog materijala, polufabrikata i gotovih proizvoda na imanju, u vrednosti od 4.581.565 dinara.

Za potpisivanje u ime preduzeća bili su ovlašćeni:

• inž. Mirko Paunović, direktor;
• Milan Vukelić, računovođa;
• Branislav Petrović, ekonom-rukovalac i zamenik direktora.

Posebno je naglašeno da direktor može podizati zajmove samo uz odobrenje administrativno-operativnog rukovodstva.

Nakon oduzimanja poseda Đoke Dunđerskog, Kamendin je raspolagao sa 723 katastarska jutra. Radi stvaranja većeg poljoprivrednog dobra, u sastav Pokrajinskog stočarskog zavoda uključeno je i 1.081 katastarsko jutro koje je Dunđerski 1941. godine prodao Kraljevskoj banskoj upravi Dunavske banovine.

Zavodu je priključeno i 105 jutara zemljišta porodice Sura iz Bačkog Jarka, kojim je od oslobođenja do jula 1945. godine upravljao Korpus narodne odbrane Jugoslavije.