Grupa ilegalaca koja je u toku marta meseca 1944. godine provela izvesno vreme na salašu Dušana Maleševa i Save Pajića u Korektovu, povećana još za nekoliko aktivista krenula je polovinom marta na put u Frušku Goru.
Virtualna Arhiva Novi Bečej - Online vas vodi na putovanje kroz vreme, otkrivajući bogatu istoriju i kulturu našeg grada. Istražite arhivske fotografije, dokumente i članke koji oživljavaju značajne trenutke i ličnosti.
Podelite stranicu na društvenim mrežama
Od kada je veliko nevreme 1931. godine srušilo vitki toranj sa pravoslavne crkve u Novom Bečeju samo su nam retke fotografije i po koje razglednice ostale kao dokument o tom nikad ne prežaljenom, a toliko prepričavanom ukrasu naše crkve. Kada je iste te godine postavljen nov toranj sa širim gabaritima, a i po dužini dosta kraći, građani, a posebno vernici nisu baš sa simpatijama gledali na njega.
Vredna je pomena, možda ne revolucionarna, ali bez sumnje burna školska prošlost Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka.
Novi Bečej od 1908. godine ima četvororazrednu građansku školu u kojoj su se obrazovala deca, uglavnom za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Oni koji su želeli da se dalje školuju, a roditelji im imali potrebna sredstva odlazili su u obližnje gradove Veliki Bečkerek, Veliku Kikindu, pa i u Novi Sad i Sremske Karlovce. Školovanje van mesta boravka roditelja značilo je ograničavanje daljeg školovanja.
Poznato je da se problem podele, zakupa i korišćenja ritske zemlјe pojavio od prvih dana uspostavlјanja Dištrikta i da nije bio rešen za vreme njegova postojanja. To je bilo zbog toga što je Komora imala spahijsko pravo na svu tu zemlјu, a Dištrikt ju je dobijao u višegodišnji zakup po relativno visokoj ceni. Da bi ispunio svoje obaveze prema Komori, on je dalјe parcelisao tu zemlјu i davao je u zakup pojedincima na određeno vreme. Deobu zemlјe vršila je komisija. Bilo je mnogo zloupotreba. Zemlјu su najčešće dobijali oni koji su bili bliže vlasti, a ne bezemlјaši, sirotinja.
Prvi pisani pomen imena Bečeja u istoriji usvojen je onaj koji Đerđ Đefri iznosi u svojoj knjizi Istorijska geografija Mađarske iz vremena Arpadovića. U toj knjizi u poglavlju bačke županije na str. 214 on Između ostalog piše:
„Važan prelaz preko Tise 1091. godine kumanski vojskovođa Kapolč je sa pljačkaškim trupama, dolazeći iz pravca Tokaja tu prešao (misli kod Bečeja) Tisu, sa namerom da kod Donjeg Dunava napusti zemlju."
Kad god razmišljam o Novom Bečeju i Vranjevu, ja prosto vidim lepote skromnih, ali meni tako dragih, kuća i ulica i naša blagorodna polja i livade. Te livade i pašnjaci nadahnjuju me željom za stvaranjem. Na njima najčešće vidim, u mislima naravno, ergele konja, ili krdo krava, a u daljini obrise salaša na Bereku, onako kako su izgledali u danima moje mladosti. Uživam u tom razmišljanju i divim se tim lepotama.
Treba znati, da su Novi Bečej i Vranjevo u ono vreme (vreme moje mladosti 30-40-tih godina ovog veka) imali 3-4.000 konja, isto toliko, možda još i više, krava i volova, 7-8.000 ovaca, na hiljade svinja, a pticama i njihovoj raznovrsnosti ni onda, a ni danas, nisam u stanju ni da pretpostavim broj.
Završavajući svoje podsećanje na rečno brodarstvo i njegov značaj za Novi Bečej ne srne se zaboraviti ni jedan divan čovek, koji je - na žalost - bio kratko vreme šef agaencije u Novom Bečeju. Bio je to Dragan-Dragi Vulević, koji je 1937. godine došao za šefa agencije i ubrzo postao, pored svog redovnog posla, i zapaženi kulturni pregalac u Novom Bečeju. Čovek društven i mio, baš onako, kako i njegovo rođeno ime glasi, ili kako smo ga svi iz milja nazivali.
Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u presudnim trenucima, možda najbolje ilustruje sećanje Ivana Ivanjija, izneto u govoru na Bogdanovoj sahrani.
Ivanji je tada ispričao kako je, kao Jevrejin, uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri među prvima sproveli genocid nad Jevrejima.
24–25. maj 1998.
Pozivni kompozitorski konkurs
Posle prvog pozivnog kompozitorskog konkursa na temu Hleb, žito, žetva, kada je prispelo 14 novih solo pesama, za ove Dane Josifa Marinkovića organizator je odlučio da tema bude Hilandar, pošto je 1998. godina bila u znaku obeležavanja 800-godišnjice ove srpske svetinje.
Saša Milenković – Glumac, reditelj i osnivač Festivala komedije „Jovan Knežević Caca“ u Novom Bečeju
Daske koje život znače već decenijama su večita inspiracija za Sašu Milenkovića — glumca, reditelja i pozorišnog entuzijastu koji je svoj život posvetio sceni.
Rođen 1963. godine, Saša je još 1978. godine zakoračio u svet pozorišne umetnosti, gde je ostao do danas, predano stvarajući i doprinoseći razvoju amaterskog teatra u Novom Bečeju i šire.
U jednom od zapisa navodi se da je, u vremenu delimične slobode, deo imućnijih Jevreja uspeo da se spase uz mito nemačkim vojnicima – najčešće šoferima – i da pobegne izvan Srbije. Postoji i pretpostavka, zasnovana na neproverenim informacijama, da je Verona, ćerka Cigler Danijela, drvarskog trgovca iz Novog Bečeja, uspela da se domogne Rumunije zahvaljujući vezi sa jednim nemačkim oficirom, a da je potom, po završetku rata, emigrirala u Izrael. Međutim, ova vest nikada nije potvrđena.
Društveni život u Novom Bečeju i Vranjevu pre pedesetak i više godina odvijao se uglavnom u Sokolani i kafanama. Tu su se održavale konferencije, sednice i sastanci političkog ili naučnog karaktera. Jednom rečju, sve razonode i društvene aktivnosti odvijale su se u kafanama i Sokolani – u zatvorenom prostoru. Izuzetak su bili letnje kupanje na Tisi, fudbalski treninzi i utakmice u šumici Gradište.
Miloje Čiplić sе rоdiо 25. fеbruаrа 1912. gоdinе u Nоvоm Bеčејu. Nјеgоvi rоditеlјi, nоvоbеčејski učitеlјi, оbеzbеđivаli su uslоvе svојој trојici sinоvа, оd kојih је Мilоје biо nајmlаđi, dа sе u srеđеnој, tihој pоrоdičnој luci nеоmеtаnо priprеmајu dа nа hiјerаrhiјskој lеstvici grаđаnskоg društvа zаuzmu višе pоlоžаје оd njih sаmih.
Podaci o vlasniku i fotografu ateljea Foto „Rojal” do današnjih dana nisu pronađena, tako da smo se tokom istraživanja uglavnom oslanjali na kazivanja starijih meštana. Na osnovu toga smo saznali da je, prema jednima, atelje Foto „Rojal” bio smešten u jednoj od prostorija hotela „Rojal”, kasnije hotela „Jadran“. Prema drugima, atelje je bio u veoma lepoj dvorišnoj zgradi pored bioskopske dvorane bioskopa „Rojal”, koja je izgorela tridesetih godina XX veka. Ipak, skloni smo mišljenju da se atelje „Rojal” ipak nalazio u prizemlju impozantne građevine hotela i da je imao pogled na glavnu ulicu, što je bilo uobičajeno za fotografske ateljee.
Neposredno posle Drugog svetskog rata u Novom Bečeju se pri Narodnoj tehnici i Zavoda za agitaciju i propagandu oformila Foto sekcija. Sekciju su sačinjavali mladi koji su već bili usmereni za fotografsku profesiju ili su želeli da izučavaju taj zanat. Među članovima su bili i već spomenuti Geza Sakač i Miroslav Tornjanski. Tu je stekla svoje prve kontakte sa snimanjem i izradom fotografija Olgica Dragić, rođena Pušić (1929-2016), mlada omladinka, sa željom da savlada veštine tog zanata.
Posebno je prijatno sećanje na ljude, koji su me u zavičaju okruživali. Nije mali broj onih koji su odavno umrli, ali su ostale lepe uspomene na njih, te ih se rado i sa poštovanjem sećam.
Pavle Janković - Šole, rođen 19. januara 1939. godine u Novom Bečeju, bio je jedan od najcenjenijih srpskih pesnika, čija je poezija, iako prvenstveno namenjena deci, nosila duboke poruke i za odrasle. Njegovo ime se u književnosti veže za autentičan i nežan pristup detinjstvu, čineći ga vrsnim poznavateljem dečjih misli i snova.
Prekretnicu u rezultatima Zvezde, a možda i u novobečejskom fudbalu uopšte, predstavlja 1939. godina. Igrači koji su nekada bili dečaci stasali su u mlade, ali već solidne fudbalere čija je veština znatno nadmašivala ono što su imali igrači Jedinstva. Većina tih fudbalera ponikla je u dečijim klubovima Zvezda i Banat, gde su sistematski učili fudbalsku veštinu, bez pomoći starijih.
Spratna zgrada bivše Tursko-Bečejske štedionice nalazi se u ulici Maršala Tita pod brojem 3, u produžetku Šlezingerove palate, na uglu sa Gimnazijskom. Iz dokumentacije Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, koju je napisala Vesna Majstorović, istoričar umetnosti, saznajemo sledeće podatke o zgradi:
Beda i teški radni uslovi naterali su seosku sirotinju i proletarijat na organizovanu borbu putem štrajkova. Iako je bilo štrajkova i ranijih godina, 1897. godine oni su bili najmasovniji. Centar borbe bio je u Elemiru, a najznačajnija borba vođena je u Potisju, u nekadašnjem Dištriktu, gde je štrajk uzeo najveći maha u Turskom Bečeju, Kumanu, Melencima i, naročito, u opštini Torda.
Decenija trajanja manifestacije „Obzorja na Tisi“ uvrstila je Novi Bečej među retke gradove sa događajem visokog kulturnog nivoa, koji je tokom godina osvojio muzičke umetnike, stvaraoce, muzikologe i publiku. U jedanaestoj godini, uz već definisanu koncepciju, festival je potvrdio rastući kvalitet i doneo nekoliko kapitalnih poduhvata: izdanje Solo pesme sa Pozivnog kompozitorskog konkursa, kompakt-disk srpske vokalne lirike i muzikološki skup Muzika na raskršću dva veka.
U godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu, jevrejska zajednica Novog Bečeja živela je mirno, slično kao i ostali građani ovog mesta. Iako je rastući uticaj fašističkih i nacističkih pokreta u Evropi bio očigledan, malo ko je verovao da bi takve ideologije mogle imati tragične posledice po lokalne Jevreje. Posebno jer u Novom Bečeju gotovo da nije bilo nemačkog stanovništva, pa se antisemitizam nije osećao u svakodnevnom životu.
Dvadeset i drugog juna 1941.godine, bila je nedelja, fašisti su preduzeli prvu veću i organizovanu akciju protiv komunista i drugih rodoljuba.
Toga dana okupator, pooštrava mere protiv stanovništva u vezi kretanja i obaveštavanja. Najpre je počelo oglasom putem opštinskih dobošara, da svi posednici radio-prijemnika i bicikla predaju iste opštini u roku od dvadeset i četiri časa. Na ovaj način i onako mali broj prijemnika u selu bio je povučen a meštani su ostali bez najpogodnijeg sredstva informisanja u času kada su vesti bile najnužnije s obzirom na značaj i unutrašnjih i spoljnjih događaja.
Vranjevo, Franjevo, ili šanac Vranjevo je naselјe u Banatu, koje su sredinom XVIII veka, posle razvojačenja Potisko-pomoriške granice, naselјavali Srbi graničari iz Bačke. Vranjevo je od 1774. do 1876. bilo u sastavu Velikokikindskog dištrikta1, autonomne teritorijalne oblasti u okviru Habzburškog carstva i imalo je povlašćen položaj. Vranjevo je 1806. dobilo status varošice i pravo da organizuje dva vašara godišnje. Posle ukidanja Dištrikta (1876) pripalo je Torontalskoj županiji, odnosno novobečejskom srezu.
Povodom 130 godišnjice od osnivanja (1882 – 2012)
Organizovanje vatrogasne službe na teritoriji današnje Vojvodine bilo je u početku pojedinačno, sporadično, neorganizovano i nepovezano. Angažovanje centralne vlasti nije se osećala, već je to više bila stvar pojedinih opština, ili, u najboljem slučaju, prvih viših društveno-političkih zajednica u ovom slučaju županije u Carevini Austrije, odnosno Austrougarskoj.
Pijenje ispred prodavnice u Srbiji nije samo običaj – to je institucija! Datira otprilike od kad postoji prva prodavnica i prva flaša rakije – dakle, od pamtiveka! Još su stari zanatlije u tursko doba, kad bi uzimali „merak-pauzu“, pili pred dućanima i raspravljali da li će biti kiše.
Brana na Tisi kod Novog Bečeja predstavlja najveći objekat Hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav. Njena osnovna funkcija je gravitaciono upuštanje vode u osnovnu kanalsku mrežu Banata, što omogućava navodnjavanje velikih poljoprivrednih površina i snabdevanje vodom drugih potrošača. Na ovaj način, upuštena voda istovremeno može biti iskorišćena za više namena.
... 27. Marta 1941. godine komunisti su bili sa masom objašnjavajući joj suštinu događaja, stavljajući se na čelo svih protesta i revolta zbog sramne i podle izdaje zemlje od strane profašističke vlade.
U toku dana komunisti i skojevci su sproveli obimnu agitaciju u cilju pokretanja demokratizacije i održavanja preotestnog mitinga. Pokrenute su sve društvene organizacije, škole, čitavo selo.
Često, naročito noću kad se probudim, u mislima, prosto šetam po onom i onakvom Novom Bečeju i Vranjevu, kakve sam ih u mladosti ostavio i kakvi su mi prirasli za srce.
Izleti na imanja Ivanović i Rohonci, podstakli su želju za izlascima. Tako smo, celog leta 1937. godine, skoro svake večeri, po završetku korzoa, odnosno po zatvaranju radnji, odlazili u baštu kafane Miloša Gavrića. Kafana se nalazila na uglu, preko od Radničkog doma, u kući Duška Nikolića.
Prijatno je podsetiti se na divne i nezaboravne igranke u Sokolani, ili u kolu - kako su nazivane igranke u kafanama - kod čika Arsena Pecarskog i čika Nove Trbića u Vranjevu. To je bilo toliko lepo, da sada imam osećaj, da smo u tim mladalačkim godinama, prosto, samo za to živeli.
Zakon o društvenoj brizi o deci stupio je na snagu 2.7.1992. godine. Od tog datuma su počele promene u funkcionisanju i radu predškolskih ustanova.
Radna 1992/93. godina je bila veoma teška, inflacija je bila velika, jedva se preživljavalo. Od Ministarstva za boračka i socijalna pitanja smo dobijali "polutke" za ishranu dece.
Prema Radničkom listu, Ljubomir Čolić, predsednik Mesne partijske organizacije u Kumanu, izabran je za delegata Drugog kongresa Partije, koji je održan od 20. do 25. juna 1920. godine u Vukovaru. U junu je održana mesna partijska konferencija na kojoj je izabrano sedam delegata za Drugi partijski i sindikalni kongres.
Nova vlast Kraljevine SHS donela je velike društvene promene, ali je osnova privrednog razvoja ostala ista.
Jevreji, čiji je život uglavnom vezan za privredu, dosta su se brzo prilagođavali novom poretku.
Ako neko nekada bude pisao hroniku ovog festivala morao bi da započne sa godinom 1992, kada je u Vatrogasnom domu u Negotinu, u okviru „Mokranjčevih dana“, kao gost, nastupio dečji hor iz Bočara sa svojim dirigentom Zagorkom Zagom Jegdić, gde su brojni svedoci ovog muzičkog događaja bili oduševlјeni pevačkim umećem ove dece i svežinom njihovih glasova.
Išao bih u tim tako čestim šetnjama, u mislima, do velikog magazina, razmišljajući o njegovoj drevnosti (izgrađen je 1780.) i šta je sve preturio preko sebe.
Novi Bečej i Vranjevo imali su pojedinaca kojima se može ponositi, ne samo ova, nego još i mnoge buduće generacije, ali - na žalaost - njihova imena u današnjem Novom Bečeju nisu ničim obeležena, niti se održavaju skupovi posvećeni njima i njihovim delima.
Izuzetak je samo velikan Josif Marinković. On je postao i ostao nezaboravan zahvaljujući zalaganju i brizi Branislava-Bate Kiseličkog. Marinkoviću su se Vranjevčani i Vranjevo odužili što su svojoj osnovnoj školi dali njegovo ime čime se pokolenja (učenici) podsećaju na neumrlog velikana, koga je odljuljala vranjevačka kolevka. Tu je zatim glavna ulica Vranjeva koja nosi ime Josifa Marinkovića, pa spomen ploča na kući, gde je bila kuća u kojoj se rodio i na kraju lepa zbirka diploma, članaka, govora, predavanja, kompozicija i ličnih predmeta Josifa Marinkovića.
3. jun i 4. oktobar 1999.
Posle dva otvorena takmičenja solo pevača (1995. i 1997) i dva pozivna kompozitorska konkursa (1996. i 1998), organizatori manifestacije „Obzorja na Tisi“ planirali su sedmu smotru sa velikim ambicijama. Prema utvrđenoj dinamici, na redu je bilo treće pevačko takmičenje. Prvi put, poziv je objavljen u vidu javnog oglasa u beogradskoj Borbi, pa se, zbog sve veće popularnosti takmičenja, očekivao veliki broj učesnika.
Lepa su sećanja na uskršnje i božične običaje, koje naša deca, a posebno unučad, ne poznaju, a koji su nama ostali u neizbrisivom pamćenju.
Pre nego što nešto više kažem, o uskršnjim običajima, moram istaći i ono što je nama, deci, teško padalo.
Sava Baračkov rođen je 1929. godine u Kumanu, u Banatu, gde je završio osnovnu školu. Srednje obrazovanje – građevinsku i arhitektonsku školu – pohađao je u Novom Bečeju, Petrovgradu i Novom Sadu. Diplomirao je 1955. godine na Odeljenju za scenografiju Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milenka Šerbana.
Proglas Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije kao poziv na opštinski ustanak protiv okupatora i domaćih izdajanika, naišao je na snažnu i jednodušnu podršku mesnih komunista i dobrog dela stanovništva. Ovaj zov Partije u borbu prihvaćen je kao neophodan i jedini izlaz iz date situacije — iz ropstva.
Uoči 22. juna nepoznati kurir doneo je Milošu Popovu – Klimi poruku od kikindske partijske organizacije, odnosno od Proke Sredojeva, poznatog partijskog aktiviste. U pismu, drugova iz Kikinde upozoravali su dragutinovačko-beodranske komuniste o uznemirenosti, sumnjivim pokretima i pripremama fašističke vojske u kikindskom garnizonu. Pismo je skretalo pažnju na još veću budnost komunista i rodoljuba.
23–25. maj 1996.
Pozivni kompozitorski konkurs
Vredni kulturni poslenici iz grada na Tisi, nakon više nego uspešnog prvog takmičenja solo pevača, s nesmanjenim elanom organizovali su 4. „Obzorja na Tisi“, održana od 23. do 25. maja 1996. godine, kao prvi pozivni kompozitorski konkurs za solo pesmu.
Preteča industrije bili su domaća radinost, zanatstvo, pa u daljoj podeli rada manufaktura do mašinske industrije, automatizacije i elektronike u dalji progres. Kada je Novi Bečej u pitanju onda iznetim pretečama treba dodati još i vodenice, suvače, vetranjače i olajnice, pa do parnih pilana, mlinova i ciglana. To je — na žalost — i sva industrija s kojom su Novi Bečej i Vranjevo zakoračili u dvadeseti vek.
Razvoj Vodoprivrede na prostoru Vojvodine, Banata i našem novobečejskom području, daje se u daljem izlaganju kao reportaža ili bolje rečeno priča o vodi i onome što su Ijudi stvarali, živeći i radeći na vodi i oko vode 150 godina unazad.
Početkom 1992. godine, na teritoriji Republika Srbija, nakon donošenja Zakona o vodama Srbije, formirana su tri javna vodoprivredna preduzeća koja pokrivaju celokupno područje države. To su:
Trideset i prvog decembra 1941. godine, opštinski panduri su razneli po selu oko osamdeset poziva za tzv. kuluk. U njima je pisalo: da jedan muški član iz kuće dođe prvog januara ujutru kod Opštine i da sobom ponese ašov ili lopatu.
Vraćajući se na moje putovanje, brodom „Miroslav", setio sam se i dva neprijatna trenutka doživljena na Tisi. Nisu bili tragični, ali eto, bili su toliko uzbudljivi, da su ostali nezaboravni sve do današnjeg dana.
Nekada su naša sela bila opsednuta gnezdima roda, a lasta je bilo po desetak gnezda u svakom hodniku, ili 4-5 gnezda ispred vrata od štala. Tu su laste umetnički gradile svoja gnjezda, jer su tu muve kao njihova osnovna hrana, a koje bi bez lasta bile velika napast za stoku.
Rode su svoja gnezda svijala na odžacima seoskih kuća, koji su na vrhu obično bili zatvoreni sa određenim šiljkom kao ukrasom, a imali su otvore za dim sa strane. Ti dimnjaci su se retko dimili, a nikada, u vreme dok su rode u našim krajevima. Oni se svakodnevno dime u hladnim danima, s jeseni i zime, kada se zagrevaju seoske peći, mada rode znaju da biraju dimnjake koji su na onim kućama, koje više služe za reprezentaciju, nego što se u njima živi. Za svakodnevni život se koriste manje kuće, gde je kuhinja i soba za ručavanje i spavanje.
Pošto nemamo direktnih i verodostojnih podataka o tome kada i kako su se formirale jevrejske zajednice u Novom Bečeju i Vranjevu, koristićemo podatke iz opštinskih matičnih knjiga tih opština za period od 1895. do 1941. godine, kao i iz školskih matičnih knjiga osnovnih škola za period od 1888. do 1941. godine.
Podvig Aleksandra Berića, komandanta bojnog broda „Drava“, u aprilskom ratu 1941. godine, ostao je bez šireg odjeka među nadležnima u Novom Bečeju – niko nije pokrenuo inicijativu da ovaj veliki čovek bude proglašen narodnim herojem. Zbog toga, ovim tekstom želim da podsetim na njegovo junaštvo, uz dodatne informacije o njegovom životu, vojnoj karijeri i porodici – podaci koji nisu bili dostupni u vreme kada sam objavio knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju“ 1989. godine.
Članaka
0
Articles