Da mogu,

stavila bih svu decu sveta

pod jedan šareni kišobran

da ih čuva od kiše boleština.

A danas kiša

i noćas...

Zažmurim, leto je

na vratima nam došao Neca,

tu su najednom, pred kućom

silna deca,

igraju se,

toplo je i vedro,

ni traga oblačka.

Dobro jutro nebo,

sneno i rumeno.

Dobro jutro travo,

vrbo pokraj puta.

Dobro jutro mali,

ljubičasti cvete.

Dobro jutro čarobni

i opojni svete...

Čovek što na posao

u žurbi korača.

Zamišljena žena

upletene kose...

Oboje, niz ulicu

u koraku daju

jedno dobro jutro,

i dalje ga nose...

A kad se vratiš kući

biće, kao da nikad nisi ni odlazila.

Samo ćeš se većma radovati kapiji,

travi i keru koji te čeka.

Pomislićeš kako ruže mirišu jače

i pukotina na stazi otkud je tu.

Biće kao da nikad nisi ni odlazila,

a ulazna vrata došla carska.

Moj bolesni deda, penzioner

je tad mogao ići pravo vo Makedonija

i slika Ohrida s razglednice

kao iz bajke, drugovi i drugarice

zajedno se banjali i lečili.

Bosna je već bila moja bajka

vala, trebalo je do nje i stići.

Mirisne šume i vodopadi,

preko potoka, drveni mostići.

Hrvatsko more, jednom viđeno

zaljubljivanje je bilo suđeno,

kupati se, uživati

u plićaku lov na morske zvezde,

kao ptice kad se gnezde

zvezde na dečjem dlanu.

Slovenija ostala ko slatki san.

Fruktal smo mogli bar jedan na dan,

i maramicu Paloma u svaki džep

Nema veze, sad imam bar flašu kao suvenir.

Crna Gora je imala momče za dopis

ime mi otkrio džački časopis

čak smo jedared skovali i plan

da zbližimo naše udaljene zemlje.

Onda kad opet odeš,

neka to bude poslednji put.

Svako je vraćanje bolelo

od pređašnjeg većma.

Odnekud nesanjan san,

dočekao bi dan,

da se od ne buđenja

prene kao ptica.

Ne reci ni kad pođeš.

Mesec će ko dukat žut

šaptati da se volelo

od pomišljenog većma.

Svitanje u bezdan,

u dan običan,

bez čuđenja,

okamenjenog lica.

Samo kad opet odeš,

neka to bude poslednji put.

Svako je vraćanje bolelo

od pređašnjeg većma.

Zalud se ovaj dan potrudio

da vrati sećanje na lice anđela.

Načisto, drsko se usudio,

udesi čas da bih te opet videla.

Uzalud zima, pahulja roj,

ledeno veče, prepravljam kroj

starog kaputa, da se spremim, idem,

vidim te na čas.

Nek brani mati, šta ona zna...

nek da mi i sto zabrana...

kad moram ići da te vidim

bar na čas.

Smešan je april kažem, to svako zna

sve živo budi iz zimskog sna.

Načisto osmeh mami, srce ogreje.

zanjiše grane, zagolica,

nasmeje...