Preklope se reč i vreme

ruka s neba baci seme

ljudska duša, zemlja velika.

Pa proklija, niče, raste,

otopli i dođu laste,

svet procveta ispod oblaka.

Ukrsti se put i staza,

s neba ruka putokaza,

na četiri možeš krenuti.

Prečica do srca ima,

prepozna se u očima.

Neko pođe, neko propusti...

U kraj neba je

crveno sunce uskočilo.

Od dana umorno

ode da bi prenoćilo.

Lagani vetar jesenji

još bira tople note leta.

Oslušni, pevuši

valja da se prošeta.

Kažem da čarobna je jesen rana.

Ko lepa devojka  ulicom gazi doterana.

Ne možeš proći mimo nje bez daha,

ukrašće bar par uzdaha ...

Kažem da čarobna je jesen rana.

Deca i zvezde nju najbolje poznaju.

Danju se sa njom ulicom svakom igraju,

a noću svaka zvezda zna da treba

naći svoje mesto neba.

Kažem da čarobna je ta jesen rana.

U jutro zimsko,

pola šest,

buđenje teretno

prepadne svest.

Moranje grabi misli,

glavu podiže.

Nema tu vremena

za uzdah, dva.

Već  jurim sto na sat

od slatkog sna.

Moranje grabi misli,

telo uzima.

Bar da je sunce virnulo

i obraz mi dodirnulo,

il da se čuju vrapci

koji prvi zoru spevaju.

Bar kad bi sunce varalo

il s zimom pregovaralo,

da jutrom virne,

bar malo žmirne

u pola šest.

Hajde, probudi se

jer jutro kazuje

da je ovo novi dan.

Hajde, ne ljuti se

jer noć dokazuje

da sanjala si samo ružan san.

Hajde probudi se.

Postoje razlozi

koje prosto nekad ne razumeš,

a to hoćeš al ne umeš.

Zagledaj u svet, duginih boja.

Nikog ne slušaj, već budi svoja.

Reč ume prazna biti i bez smisla.

Otrgni se od besmisla.

P.S.

Hoću da dozovem

sve one male anđele,

koje sam smislila

da te uvek čuvaju.

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

Svuda je dece gladne,

ljudi bez krova nad glavom,

svuda je bolest ista

i nepravda... zar ne?

Mnoge su ruke hladne,

u oku sa suzom plavom,

blatnjava zemljo al čista

teret ti nosiš... zar ne?

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!