Zagrlilo je sunce ulicu,

štipnulo za obraz dečaka,

pomazilo po kosi curicu,

ogrejalo klupu da posedi baka.

Vetar utihnuo, zaustavio oblake

a lišće blista kao zlato.

Rasulo se za svačje korake

I ove vas noći molim

spustite se malo niže,

na jastuke bele, meke.

Znate da ih silno volim,

priđite im tu još bliže,

rasterajte crne senke.

I ove vas noći zovem

raširite svoja krila,

zaštitite bića mala.

Znate da je strah moj golem.

Poljubite lica mila

i čuvajte od svih zala.

I ove vas noći tražim,

ispružite ruke svete,

podajte im snove mirne.

Znate da se vama snažim

i čuvajte svako dete.

Hajde, probudi se

jer jutro kazuje

da je ovo novi dan.

Hajde, ne ljuti se

jer noć dokazuje

da sanjala si samo ružan san.

Hajde probudi se.

Postoje razlozi

koje prosto nekad ne razumeš,

a to hoćeš al ne umeš.

Zagledaj u svet, duginih boja.

Nikog ne slušaj, već budi svoja.

Reč ume prazna biti i bez smisla.

Otrgni se od besmisla.

P.S.

Hoću da dozovem

sve one male anđele,

koje sam smislila

da te uvek čuvaju.

Traži se jedna visoka, plava,

sasvim nežna, tiha i mila,

što znade svašta vredno da radi,

da ćutke ćuti, pametno zbori

i da je lepša od majske ruže.

Meka, kao prolećna trava,

čarobnog glasa, ko kakva vila,

da pesmom celu kuću okadi

dok se sa nevoljama bori.

Nek mi se javi, takva je prava,

pa da je pitam gde li se krila.

Zar mladog da me umore jadi?

Probudite mi je ako spava

ne bi li se zaljubila.

Traži se jedna, visoka, plava...

Ne pitaj ono na šta
ne znam odgovoriti.

Trošimo tako uludo
dragoceno vreme.
Pomisli... neko bi dao
deset godina svog života
za deset minuta
svog najboljeg dela života.

Ne pitaj ono na šta
ne znam odgovoriti.

Zamisliću se tražeći
šta da ti odgovorim.
Ućutaću se
a ti ćeš naspram mene
čekati na reč, na glas
uzalud.

Zalud se ovaj dan potrudio

da vrati sećanje na lice anđela.

Načisto, drsko se usudio,

udesi čas da bih te opet videla.

Uzalud zima, pahulja roj,

ledeno veče, prepravljam kroj

starog kaputa, da se spremim, idem,

vidim te na čas.

Nek brani mati, šta ona zna...

nek da mi i sto zabrana...

kad moram ići da te vidim

bar na čas.

Smešan je april kažem, to svako zna

sve živo budi iz zimskog sna.

Načisto osmeh mami, srce ogreje.

zanjiše grane, zagolica,

nasmeje...

U kraj neba je

crveno sunce uskočilo.

Od dana umorno

ode da bi prenoćilo.

Lagani vetar jesenji

još bira tople note leta.

Oslušni, pevuši

valja da se prošeta.

Kažem da čarobna je jesen rana.

Ko lepa devojka  ulicom gazi doterana.

Ne možeš proći mimo nje bez daha,

ukrašće bar par uzdaha ...

Kažem da čarobna je jesen rana.

Deca i zvezde nju najbolje poznaju.

Danju se sa njom ulicom svakom igraju,

a noću svaka zvezda zna da treba

naći svoje mesto neba.

Kažem da čarobna je ta jesen rana.

Vrati mi se,

kao lasta proleću.

I najavi,

mnogo sunca

mojim danima.

Vrati mi se,

kao mesec večeri,

i obasjaj,

da raspoznam

moje puteve.

Vrati mi se,

kao putnik domu svom.

I odmori,

od čekanja

dušu umornu.

Lako je meni dok je zvezda.

Načičkaju puno nebo,

uzvrpolje se, pa me zivkaju da izađem.

Onako treperave, kako im odoleti?

U dan kad si me ostavio

nije bilo ničeg, osim beline.

Nebo je bilo belo

i zemlja je bila bela.

Uporno su oči tražile bilo kakvu boju

al se belina  u njih slila.

Onda se dan u drugi dan nastavio

nižući godine.

Nebo je pokrilo velo

i zemlju su pokrila vela.

Uporno su oči tražile bilo kakvu boju

al ih belina oslepila.

Nikad me nisi ostavio.
Jednom davno,
pre nego što je vreme stalo,
udesila se raskrsnica,
pa je svako pošao svojim putem.

Mora biti da sam mnogo plakala
kad se ne sećam kuda sam sve prolazila
i sve mislim... gadno sam uvredila vreme
kad je prestalo da mi odbrojava.

Nikad me nisi ostavio.
Kad sunce počne mnogo da greje,
znam da si me uzeo za ruku
pa mi je zato toplo.
Tako znam da je leto.

Ili kad lišće počne da žuti
i šuska pod nogama,
znam, smeješ se...
opet si se dosetio čega smešnog.
Tako prepoznam jesen.

Kad počnu prvi mrazevi
opet ti... štipaš me za obraze.
Svako jutro mi govoriš
da se dobro obučem.
Tako znam da je zima.

Ili kad se zažuti maslačak
širom ulice
i počne sve da zeleni, miriše...
Opet me zoveš u šetnju
jer me nikad nisi ostavio.

U jutro zimsko,

pola šest,

buđenje teretno

prepadne svest.

Moranje grabi misli,

glavu podiže.

Nema tu vremena

za uzdah, dva.

Već  jurim sto na sat

od slatkog sna.

Moranje grabi misli,

telo uzima.

Bar da je sunce virnulo

i obraz mi dodirnulo,

il da se čuju vrapci

koji prvi zoru spevaju.

Bar kad bi sunce varalo

il s zimom pregovaralo,

da jutrom virne,

bar malo žmirne

u pola šest.

Spavaj anđele, čuvaću te ja.

Snivaj mirne sne,

dok mlad mesec sja.

Šapuću ti zvezde s neba

da  Bog daće što ti treba.

Snivaj anđele

već su zaspale

oči tvoje neumorne

zvezdom vođene.

Jutro čekaće da se probudiš.

Obraz ljubiće,

tek da osetiš.

Hor će ptica, tu sa grane

zapevati čim osvane.

Ti ćeš ih čuti,

pesmu poznati.

Znaćeš da te nov dan zove

suncem obasjan.

Preklope se reč i vreme

ruka s neba baci seme

ljudska duša, zemlja velika.

Pa proklija, niče, raste,

otopli i dođu laste,

svet procveta ispod oblaka.

Ukrsti se put i staza,

s neba ruka putokaza,

na četiri možeš krenuti.

Prečica do srca ima,

prepozna se u očima.

Neko pođe, neko propusti...

Hvala Bogu da imam Njega za pomoćnika.

Kad nevolja navali, eto Njega!

Katkad se nevolja otegne kao vek,

pa se smrvim, ko grudva zemlje.

Katkad me zlodusi opkole naoružani

sa svih strana, kurvanjski s leđa.

Al hvala Bogu, da imam Njega za pomoćnika.

Pokupi šaku zemlje od mene

i načini me opet.

Neka je Bog i sa Vama!

Sviće...

Čuju se prvi vrapci

nekako sramežljivo.

Nebo je sivo i plavo

još sunce virnulo nije.

Ni dašak povetarca jutros.

Sve je mirno, kao mirna voda.

Budi mi mirna voda kćeri

svanula želja iz mira.

Tom vodom uvek operi

sve dane nemira.

Sviće...

Oblak se jedan rumeni

Božur se orošen već jarko crveni.

Čovek  žurno, niz ulicu korača

Lasta pod strehom već se u gnezdo svoje vraća.

Budi se jutro.

Budi mi mirna voda kćeri...

Onda kad opet odeš,

neka to bude poslednji put.

Svako je vraćanje bolelo

od pređašnjeg većma.

Odnekud nesanjan san,

dočekao bi dan,

da se od ne buđenja

prene kao ptica.

Ne reci ni kad pođeš.

Mesec će ko dukat žut

šaptati da se volelo

od pomišljenog većma.

Svitanje u bezdan,

u dan običan,

bez čuđenja,

okamenjenog lica.

Samo kad opet odeš,

neka to bude poslednji put.

Svako je vraćanje bolelo

od pređašnjeg većma.

Danima mi se mota po glavi

misao o vratima

i ne da mi se poređati reči

poslagati ih u stihove

pa napisati pesmu

i dati joj ime VRATA.

Znam samo da ih ima svakojakih

od srca, od duse, od kuce,

ulazna, izlazna,

od raja, od pakla,

otvorena, zatvorena,

staromodna, moderna,

zaključana, otključana,

može se nabrajati do besvesti...

Znam samo i to da možeš čuti

ako ti neko pokuca ili pozvoni

na neka tvoja vrata.

A može se desiti i to

da neko otvori vrata tebi.

Oblaci kao brodovi

po mirnom nebu plove.

Svetionik je sunce,

vetar kroz šapat zove.

Višnja lagano pupi

pokoji cvetić je kiti.

A tamo bliže klupi,

maslačak veselo žuti.

Kanula je s neba siva,

pa sivilo svud razliva

danima.

Sunce, mesec, zvezde skriva,

bezobrazna boja siva

danima.

Namćorasta, uvek ljuta,

ta bi htela da je žuta

sigurno

ili kakva roze, lila

rado bi se zaplavila,

sigurno.

Plave kose, belog lica

kad zažmurim, još si mali.

Sav beo ko pahuljica,

u ruke te meni dali.

Ne gleda me, niti plače.

Tek ručice samo miče.

Paperjasto, malo pače

na koga li oči liče?

Prođe leto, jesen stigla,

U oči ti nebo stalo,

i duga se tu uzdigla,

duše tvoje ogledalo.

Sad on više nije beba,

drug i brat je, ko mu priđe.

Reč mu nekad baš zatreba,

da ćutanje prevaziđe.

Nanizali dani vreme,

izmenuli moje pače.

Dečak s malo više trema,

bez problema kad se skače.

Kao da ga vetar nosi,

svet moj vrti, trči, juri.

Ponesi me bar u kosi,

pa u igru onda žuri.

Ne znam kako to da se sunce

pretvorilo u loptu,

pa samo skače gore-dole.

I taj mesec... šta mu bi??

Samo pretrčava po nebu...

Zar je prestao igrati žmurke s oblacima?

Izgleda da moram naći vremena

da  se ozbiljno porazgovaram s njima.

Neće oni mene zbunjivati!!

Ljubica je devojčica

samo se pretvara da je baka.

Pretvara se tako otkad je znam.

Lepo joj kažem...

...baba...ajd jel to lepo?

De, kaži sad, molim te…

jel lepo što stalno glumataš?

Ona mi se samo nasmeje,

onako detinje,

oči joj zasijaju veselije...

Sednem joj u krilo…

…šta ću s njom…

Da se raduješ!!

Neka sam dosadna.

Ponoviću ti još sto puta

ako treba.

Srce je čudesan mehanizam,

radi i na radost i na tugu.

Samo duže traje ako

na radost radi.

Ako ti usfali radosti... hm…

Žuri, zajmi, makar kradi.

Tuđe se radosno srce

nikad ne može celo pokrasti.

Al ako naiđeš na kakvo

tužno srce,

podaj mu malo radosti,

ne cicijaši.

Sažali se, seti se kako je

kad na tugu radi.

Da se raduješ!

Neka sam dosadna

Ljudi ko zvezde il kao trava,

jedan na drugog svakako liče.

Iste im oči, ruke, srce i glava,

isti ali drukčije priče.

Dečak u parku,

na klupi starac,

žena što veknu

u ceger nosi.

Čovek na ćošku,

devojka, mladić,

baka sa snežnom

bojom u kosi.

Zvezde su sjajne il ipak trava

zelena, bujna kao reka

gažena, košena, mirisava

iznova ista, do kraja veka.

Hoću da budem dete do neba,

igram se, jedem sve kako treba.

Poslušna budem kolko se mora

i neposlušna kad god se može.

Hocu da igram žmurke i vije

dok život sprema zamke što krije.

Hoću da crtam, bojama bojim,

u ćošak kriva kad treba stojim.

Hoću da budem do neba dete

i briga mene što kosa sedi,

kolene bole, u leđa hvata

Dete ću biti baš iz inata.

Kroz prozor mesec viri,

granama vetar šapuće,

najtiše tek da umiri

da jutro svanuće.

Tvoje se oči smeše,

bez glasa govoriš nešto.

Slutim, reči što teše.

To si bar znala vešto.

U školskoj klupi još stoji

urezano ti ime.

Godine više ne broji,

niti se ponosi time.

Samo još mesec što viri

i šapat vetra u noći

dušu na tren da smiri

da nikad nećeš proći.

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

Svuda je dece gladne,

ljudi bez krova nad glavom,

svuda je bolest ista

i nepravda... zar ne?

Mnoge su ruke hladne,

u oku sa suzom plavom,

blatnjava zemljo al čista

teret ti nosiš... zar ne?

Plači zemljo moja!

Plači i ti tuđino!

Vrišti od bola ovde!

Vrišti i ti daljino!

Dobro jutro nebo,

sneno i rumeno.

Dobro jutro travo,

vrbo pokraj puta.

Dobro jutro mali,

ljubičasti cvete.

Dobro jutro čarobni

i opojni svete...

Čovek što na posao

u žurbi korača.

Zamišljena žena

upletene kose...

Oboje, niz ulicu

u koraku daju

jedno dobro jutro,

i dalje ga nose...

Mirno snivaj zlato moje

po ulici kud sad hodiš.

Nek veseli korak boje

put i stazu koju vodiš.

Ne brinem se, samo pevam

uspavanku za dečaka.

Što je veći, većma snevam

tog zlatokosog šestaka.

Milo moje, neka zvezde

pogled s tebe ne skidaju.

Nek za tobom svagda jezde

u san svaki da sijaju.

A kad se vratiš kući

biće, kao da nikad nisi ni odlazila.

Samo ćeš se većma radovati kapiji,

travi i keru koji te čeka.

Pomislićeš kako ruže mirišu jače

i pukotina na stazi otkud je tu.

Biće kao da nikad nisi ni odlazila,

a ulazna vrata došla carska.

Kao da je juče bilo,

tako malen, svet moj ceo.

Musav, sediš mi u krilo.

Čujem glas ti, šta bi hteo?

Vreme žuri da ne kasni.

Po prozoru crtaš ljude,

nasmejani i prekrasni,

neka uvek tako bude...

Vreme juri, skoro leti.

Drugare si nove steko.

Jutro te na igru seti,

na vratima dete neko.

Čas je lopta, luk i strela,

autići, pesak, trava.

Peri ruke bar pre jela ...

Već je vreme da se spava...

Ljubavno je pismo hitno.

Ja o tome ne znam ništa.

Kojom bojom, sad je bitno,

Nije on iz zabavišta...

Teži deo, prve tuče

Ma ko njega sme da dira

i za jaknu da ga vuče...

Lakšu priču mi servira.

Danas gledam, moj rast stiže.

Uvek ima šta mi reći.

I znanjem je sve mi bliže.

Uskoro će biti veći.

Jedna želja puno nosi.

Srećan, miran, zdrav mi budi.

Ljubavlju se ti ponosi

Da ćutiš...

hoću da čujem vetar

hoću da čujem reku

hoću  da čujem vrapce.

Rečima samo mi slutiš

što duša odavno zna,

okliznem rečima lako,

padam do bezdana.

Da ćutiš...

ućutaću i ja.

Nek vetar šapuće reči

a vrapci prekinu tišinu.

Moj bolesni deda, penzioner

je tad mogao ići pravo vo Makedonija

i slika Ohrida s razglednice

kao iz bajke, drugovi i drugarice

zajedno se banjali i lečili.

Bosna je već bila moja bajka

vala, trebalo je do nje i stići.

Mirisne šume i vodopadi,

preko potoka, drveni mostići.

Hrvatsko more, jednom viđeno

zaljubljivanje je bilo suđeno,

kupati se, uživati

u plićaku lov na morske zvezde,

kao ptice kad se gnezde

zvezde na dečjem dlanu.

Slovenija ostala ko slatki san.

Fruktal smo mogli bar jedan na dan,

i maramicu Paloma u svaki džep

Nema veze, sad imam bar flašu kao suvenir.

Crna Gora je imala momče za dopis

ime mi otkrio džački časopis

čak smo jedared skovali i plan

da zbližimo naše udaljene zemlje.

Surova je i besramna,

ova moja tuga.

Nekako svetla i tamna,

pronašla me za druga.

Za rukav me povuče,

u ćošak satera.

Pomeša sutra i juče,

baš zna da pretera.

Ukrade svaku mi reč,

ni glas ne ostavi.

Da li je kasno il već,

pitanja postavi.

Surova je i besramna,

ova moja tuga.

Skorašnja ili davna,

znam samo da je duga.

Snašlo me sunce, vrućina i kiša.

Inati mi se ogledalo i bicikl.

Smeta mi neusisan tepih.

Plače mi se zbog gladne dece u svetu.

Besna sam na samožive ljude.

Nedostaju mi deca koja su u gostima.

Boli me glava ... noge i da ne spominjem.

Umorila sam se i nisam nizašta.

Pričam, a ne priča mi se

i zato najbolje da me danas uopste ne slušaš.

Dok me u oči gledaš

i smireno te slušam,

duša nemoćno viče

ne laži me...

Ne, nećeš njen glas čuti

dok me gledaš u oči

jer misliš kad usna ćuti,

verujem ti na reč.

Dok te gledam u oči

i smireno te slušam,

duša nemoćna ćuti

ne laži me...

Prazna me tišina slomi

dok te gledam u oči,

most što nas spaja se lomi...

Molim te ne laži me...

Da mogu,

stavila bih svu decu sveta

pod jedan šareni kišobran

da ih čuva od kiše boleština.

A danas kiša

i noćas...

Zažmurim, leto je

na vratima nam došao Neca,

tu su najednom, pred kućom

silna deca,

igraju se,

toplo je i vedro,

ni traga oblačka.

Noge od olova

i asfalt od vode.

"Emina?" ko koplje

što mi probode

preostalu mene

od kiše.

Na tren je ličilo

da nebo plače.

Kapi su grlile

većma i jače.

"Emina?" Čije si ime?

Munje su crtale

od svetla sliku.

Možda baš onu

o tvojem liku,

da zapamtim ime

jedne kiše.

Postoji jedna ulica,

jedan ćošak i jarak

gde su se pleli

venčići od maslačka.

Bile su to najlepše ogrlice

i đinđuve od cveća.

Lepše od svakog nakita

koji se može videti

u izlogu bilo koje zlatare.

Bile su to najveštije ruke

neveštih, detinjih ruku

i nasmejanih obraza

malih majstora.

Postoji jedna ulica,

jedan ćošak i jarak

gde i danas rasti i cveta

svakog proleća,

najžući maslačak na svetu.

Ako ikad tuda prođete,

prepoznaćete to mesto.

Samo neka bude proleće.

Budi mi sve...

Znam... mora biti i dobrog i lošeg...

al budi mi sve.

Pusti ti mene kad pomahnitam zbog lošeg...

Pusti me i kad se ko ludaca dobrom radujem...

Pusti kad se pravim najpametnijom na svetu...

Pusti kad sam glupa i uradim glupost...

Budi mi sve, jer sam jedino tako najbolja.

Još se sećam tih godina,

kad su dani mirisali

na šume i njive mlade.

I  miriše ta ledina,

oblaci je pokvasili,

vodom koju nebo dade.

Pored kuće, dud je stari,

na krošnji mu kuća niče.

Dete brzo igru smisli.

Samo kiša igru  kvari.

- Deco kuci! - neko viče.

Vratimo se već pokisli.

Trčimo po putem bosi,

brže nego ptica svaka,

juri s nama stari pas.

Kao da nas vetar nosi,

sve do Tise i vrbaka

i dan prođe ko za čas.

Uveče smo na verandi

zvezde s neba pobrojali.

Ko od zlata mesečina.

I dok baka sve poradi,

sa dedom smo ostajali.

Dok on priča - mir, tišina.

Deda priča o konjima,

pred očima slike stvara

i senka je svaka živa.

Konji jure i mi s njima,

oči su nam pune žara,

zaleprša sjajna griva.

Dan za danom, vreme nosi

kao Tisa stabla stara,

svelo lišće, suve grane.

I sjaj oka sad u rosi

znam bakin je, jutro vara.

Njeno lice sa njim svane.

Hajde nasmeši se,

jutro je rešilo da fotografiše.

Lepe su fotografije nasmejanih ljudi,

a još je lepše kad posle mnogih svitanja

naiđeš na sliku ovog jutra

i setiš se kako ti je malo trebalo za osmeh.

Ma... ni toliko.

Igram se Ništa.

Ako bi kogod pitao kako se to igra,

nije teško objasniti.

Liči pomalo na puzle,

uzmeš dan pa ga sastavljaš s drugim danom.

Liči pomalo na kartanje,

pokupiš drugare pa ih promešaš kao špil.

Liči pomalo na žmurke,

kadgod nešto ne baš lepo vidiš, žmuriš i brojiš.

Liči pomalo na vije,

bežiš kroz nedelju koliko god te noge nose.

Liči pomalo na Ne ljuti se čoveče,

tu već i ne moram objašnjavati.