Tužne su lutke

U nekom tužnom pozorištu

U nekoj tužnoj predstavi

Čiji početak je zaboravlјen

A kraj se ne nazire

Hladna je i mračna pozornica

A plišane stolice gluve

Počasano mesto gospodina Boga

Zastrašujuće je prazno

Ipak voliš ih

Pajaci su u večitoj potrazi za lјubavlјu

I onda kada ne misle na nju

I kada je ismejavaju

I kada kažu da je nema

U molitvi i kletvi

I tumarajući vašarištima duhovnim

Ipak

Ovo je krug dosade

Sve je uredu

Lagano rukom smakni mrak

Misli nešto lepo

Udahni duboko hladni zrak

Voz polazi tačno u pet

Daleko

Vlažne, tople i mile,

Vi što jeste i vi što ste bile.

Svete, bogomajke i radodajke,

Zimske i setne,

Lenje i cvetne.

Htonske, hadske i tronske,

I pučke.

Antigone i Elektre.

Jokaste što ne prepoznate.

Glatke i sjajne,

Proste i tajne,

Incistijade.

Analne, oralne, vaginalne

I banalne.

I vi usamljene što gutate kolače,

i stalno vam se plače

I vi čedne i medne.

Kurve Vidosave,

Penelope verne,

Skrušene Jefimije,

Gojkovice smerne

Breskve Lolite,

Mame Huanite,

Ostarele Irodijade,

Krvožedne Salome mlade.

Milosrdne Brigite,

Onirične anime,

Svakodnevne Prozaline,

Histerične mršavice,

Eterične devojčice.

I Lorelaj na steni,

I Ravijojla s planine,

I Venera u peni,

I Sirena iz dubine.

I vi kao kamen mudre,

I vi kao kamen hladne,

Vinske, mlečne i oranžade.

Kažeš:

Stvarnost je nepodnošlјivo

Rušenje života

Vidim:

Ponestaje ti snage

Za nemu himnu Svetlosti

I gorak ti je osmeh

Prijatelјu

Dok moja ruka blago

Počiva na tvom potilјku

Misliš - ne znam –

Ljublјeni moj

Ne sumnjaj nikad

Ne pitaj da li je zaista bilo

Trenutak rumeni bolan i drag

U tvome snu

Trenutak hladne lepote mramorne

Dok se običnost okolo ceri

Ne sumnjaj nikad

Ne pitaj da li je zaista bilo

Tišina

Po senovitim kutovima sobe

Jedva čujno

Ciče maleni satiri

Misao - bludi tupa i lenja

Postoji samo telo

Dokono letnje popodne

Plavičast dim cigarete

Prostrelјen jednim Sunčevim zrakom

Vodi me daleko, daleko

Sve je daleko

I sasvim slučajno

„Čovek je beznadežno sam“,

Reče neko

Ali

Gizdavi klavir

I očajnički krik saksofona

Volim

Tišinu

Dalek

I sasvim slučajno

Obući belo

Odelo

Staviti beli šešir

Sa jarko crvenom trakom

Prošetati kroz crnce

I džez

Popiti kriglu hladnog piva

Pogledati jednu lepu ženu

Pustiti da te smrtonosno

Probode veče

Radosno

I

Otići sa osmehom koji miri

Nemoguće

Ja sam Slučajni Slučaj

Moj plašt je crven i plav

U njemu ne postoji siva nit

Hoću:

Da te ližem

Da te rasklimam

Da se upiškiš

Da ti oči budu velike

Da te polјubim u bledo čelo pred

san

U Moskvi pada sneg

U Berlinu kiša

Na volim Balkan - da li

Zašto su napustili

Labu

I sišli na

Moravu

Fašizam mi se gadi - da li

Delirična device

Ovo nije tvoje stoleće

Više niko ne veruje u stigme

Budale

Ne znaju čak ni lomače da pale

A ti tako želiš da goriš

Da!

Ako hoćeš možeš da odeš

Ja sam Slučajni Slučaj

Moj plašt je crven i plav

Bolestan od sna

Hodaš

Sa želјom bez dna

Hodaš

Razbiješ glavu o haos

Hodaš

Aveti tvoje noći poslednje svetlo gase

Hodaš

Pipaš kroz mrak - tražiš Reč

I sretneš dan od vedrine tkan

Sa one strane gluposti i bola

Gde je vedrina i lakoća snova

U mnoštvu svetlucavih orbiti

Što kruže oko Smisla

Jedna je tvoja

I jedna moja

I zvoni smeh

Kroz kristal eona

Zvezdana zvona

Sa druge strane gluposti i bola

Ana nas sanja,

kao što sanjam ja,

jer, Ana i ja sanjamo isto

da budemo cvetno,

bludno i čisto,

Ana i ja

Slatka šiba srama

Nije ošinula njihova lica

Nikada vrana popila mozak

Nisu za doručak pojeli svoje srce

I

Bistri dan

Kada zastave i suknje

Lepršaju na vetru

Nikada neće videti

Praznik

Bremenito - plačno nebo

Vrane grakću opelo

Jedino časno

Ah časno!

Pretvoriti se u nešto belo

I ravnodušno

Kao sneg

Na kraju

Da li ćemo još moći

Oprati dušu u bistroj vodi

Osušiti na prečistom suncu

I učiniti je dostojnom poljupca

U jednom uglu pas

Cvili

Zabranjeno mu je da ti liže lice i ruke

U drugom Nazarećanin

Plače

Zabranjeno mu je da govori o nadi i ljubavi

U trećem ti

Smeješ se i piješ vodku

U četvrtom –

Nekog –

Nema

Najbolje vreme:

Ono što protekne od pucnja

Do trena kad prsne čelo

Velika veština:

Opaliti tako da

Zrno putuje dugo

Što duže

Ako tada uspeš

Da ne zaboraviš

Ni jednog trena

Da metak ipak putuje

Imaš mnogo dobrog

Najboljeg vremena

Kao povređen stid,

kao dečakov san,

kao aprilski dan,

stojiš preda mnom.

Kao naprsla smokva,

kao prljava lokva,

sva od straha, radosti i bola,

stojiš preda mnom.

Kao alkohol,

kao opaka čarka,

kao Nojeva barka,

stojiš preda mnom.

Izlišna

Nakinđurena stranputica

Nafrakana drolja

Tužna luda

Na gradskom trgu

Zabavlja dokone

Bizaran cvet

Izrastao na tlu

Samoće i dokolice

Pod staklenim zvonom

Ljubavi

Nakazan i lep

Mrtav je pesnik

Tišina

U zlatnom polju crveni krik,

to žitom cveta opojni mak,

jedan osmeh i jedan lik,

mrtvo podne,

ljubav i zanos,

strepnja i strah.

I opet vrtlog polja i mora,

dalek put,

i cvetovi bludni.

Knjiga, prezrela smokva

i muva što zuji.

Ko bi se ogrejao

Na tvom ludom ognju

Ko neće ustuknuti

Pred tvojom vatrom

Da li će prepoznati

Nežnost gladnih bezdana

Neočekivani pejsaži nežnosti

Na crvenoj oštrici strasti

Zeleni kristal mržnje

Neslućeni dani

Istina

U modrom oku deteta

Bilo je drske želјe

Izazov nemogućem

Blagoslov molim

Za tvoje - koji nisu moji

Za moje - koji nisu tvoji

Za dane

Ti

Valjda znaš

Bezbožnici su te najsilnije ljubili

A najbolji sinovi tvoji osuđeni na ludnice

Priznaj – stid bi te bilo kćeri

Koja ne bi posegnula za jabukom

Zar te raduje

Gomila što gmiže oko žrtvenika

Mrmlja dosadne molitve

I prinosi nedostojne žrtve

Gordost može biti vrlina

Ili bar lepa

A glupost i rugoba su greh

Poljubi u sjajno oko palog anđela

Nasmeši se - i reci nešto

Ako još uvek želite

Sačuvajte dečake

Koji stoje nemo

I blenu u veliko plavo

Ja ovde ne radim ništa

Već dugo - ne radim ništa

Ločem, tučem se i psujem

Posle se odvučem kući

Blјujem i sklјokam se u krevet

Pa mumlam beslovesne reči o lјubavi,

osveti i smrti

Zamisli - ne stidim se

Nepodnošlјivi sam cinik

Lice mi se izobličilo u neki gadni kez

Tišina je neprobojna oko mene

Mešaju se i gube obrisi i značenja reči

Običnih reči - kao ruka, drvo, kolač

Pitao sam te jednom

Da li ćeš biti sa mnom

Kada tama pokrije moj um

I obuzme moje srce

Sada mi to izgleda izvesno

Jedino izvesno

Jutra su strašna

Sve je to samo smešno - i –

Kada kažem da je nešto strašno

Ja laskam sebi

Plašim se dece

Plašim se počeće da viču

I da me gađaju kamenicama

Noću kada ostanem sam

Skinem sve sa sebe, legnem na pod

I dopustim da me lјubi

Oči - ruke – bedra

Ona je čarobna i nežna lјubavnica

I više se ne grozim pomisli ko bi

mogla biti

Smeh

Opet smeh koji se svemu ruga

I ja ustvari nemam šta da kažem

I više od toga

Poričem sve što sam ikada rekao

Želim da se pretvorim

U flašu gadne šlјakerske vodke

Hej!

Kakvo bi to pijanstvo bilo!?

Lažem

Sve lažem

Oduvek lažem

Na stolu

U čaši od mutnog stakla

Imam jedan bolesni, beli

Cvet

Miriše na ludnicu - na mir

Lep kao zaspalo dete

Mali i besmislen

Zuriš u noć

Msli hijene

A sav ti

Jedan grozni krik

Zatvoren u neprobojnoj ljušturi tišine

Neumoljivu glad za besprekornim

Nisi utolio

Izaći ćeš jednom u suton

U aleju neku sanjivu

Sa osmehom od srebra

Koji sve miri

Dugo hodati ispod krošnji što cvetaju

Bolom

Dragim

U daleko veliko plavo

Ispod tamnog zelenila hrastova

Smeši se

Bajkovita luda

Zastajem

Osmeh se pretvara u bolnu grotesku

Drugom stranom ulice

Onom koju prži sunce

Kroz vekove

Nazarećanin tegli svoj krst

Gluvo julsko popodne

On – ona i ja

Bizarna sadržina lobanje

Konačno!? – gori

Kakva prštanja

I – iznenada

Iz kuta sobe

Iza nekog stabla

Sa ogledala

Osmehne se

Ništa

Stresemo se malo

A Ništa se neumolјivo smeši

Daleko negde iza nas

Po jedno dete

Plače

Pogrešna misao smrtonosna je

Vidimo lica draga i bliska

Ali oni više nisu bitni

Za rođene putnike u našoj biti

Tuga rastanka

Ostaje u senci velikog putovanja

U sluđeni zavičaj

Njihanje pod plavim nebom

Njihanje pod žutim Suncem

Poslednja opomena straha

Razvijene zastave sna

Kapela na raskršću

Korak u prostor bez dna

Zeleni brežuljkasti predeo

Jesen je

I u krošnjama zavija vetar

Ispred mog prozora raste lipa

Prastara, paganska

Što u bunilu šapuće priče

Okrutne i divne

Jauci i krici

Prizovu misli na ženu i smrt

Sanjive, lepljive, drage misli – boje rubina

Kristalno i duboko

Obavijeno tajnom

Kao dečaštvo

More i nebo

Ruke

Ah Bože ruke

Dva velika - bela – leptira

Sletela na njegovo lice

Reči

Ah Bože reči

“Ti pojedi moje srce

Ja ću pojesti tvoje

I bićemo dve srećne lokve krvi

U ovoj tišini"