Uče sve dok ne nauče,

Mali bata, mala seka,

Gde vodicu pije zeka,

Da pokažu jednog dana,

Eto baš tu, sa mog dlana!

To je bila igra, šala,

Porasla su deca mala.

Al' video niko nije

Zeca kako vodu pije.

Da ne pije iz rečice,

Iz potoka il' lokvice?!

Zeka vodu i ne pije,

Ne kupa se i ne mije.

Takvog je zeka roda

Ne zanima njega voda.

Baš je zeka izvanredan!

A zar nekad nije žedan?

S' lišćem sočnim on iskapi

I rosice dve tri kapi!

Šta nam to treba,

Ovog novembra,

Svađali se eto,

Zima i leto!

-  Znano je svima –

Reče zima, -

Da su već davno

Odletele rode.

Posle njih treba

I leto da ode!

A sunce i dalje

Greje li greje,

Vreme je da počne

Sneg da veje!

Začuđena jako

Jesen ih gleda

I vreme svoje

Nikome ne da.

-  E baš me zima

I leto ljute.

Na granama su

Kruške žute,

Požutele su

I drveću krune,

Opada lišće

Čim vetar dune,

Dozrelo je smeđe

Pitomo kestenje.

Vreme je sasvim,

Sasvim jesenje!

A za to vreme

Proleće spava

U pupoljcima grana

I korenju trava,

Duboko u zemlji

Zasejanih njiva,

Priroda ga skriva

Zapalog u san.

Neka ga, neka,

Nek mirno čeka

Da opet stigne

Buđenja  dan!

Ti znaš za ratara

Koji svakog dana

Već u cik zore

Zemlju ore.

Pa desetne hektara

Kasnije seje.

Onda čeka kišu

I sunce da greje,

Da bi ozelenila

Žitna polja.

Ogroman napor

I jaka volja

Za ovo treba.

A onda pogled

Uprt put neba,

Dok njive zelene

Sneg ne zaveje.

Tek se onda mirno,

Spokojno nasmeje.

U rano proleće

Klasom procveta

Plemenito cveće.

Lagano žuti

Do boje zlata.

U nedogled se pruža

Vlat do vlata

Klas do klasa

More se zlatno

Na vetru talasa.

Klasovi se tada

Zrnima pune,

Ratar strepi

Da vetar ne dune

I ne donese

Oblake crne,

Da ne padne grad.

O Bože nemoj,

Nemoj baš sad!

Sa letom, evo,

I žetva stiže

Pa kombajn zlatno

Runo ostriže.

Koliki će biti rod?

Šleperi vuku

Napora plod.

Toliko tona,

Toliko vagona,

Silos se puni.

U glavi ratara

Brojke i računi.

Sve proguta brzo

Taj valjkasti džin.

Zrnevlja deo

Putuje u mlin.

Brašno uskoro

Stiže do pekara

On noći svake

Hlebove stvara.

Koliko to rada

I napora treba,

Za miris jutarnji

Peciva i hleba!

Da li naš sat

Srce ima

Da mu kuca

U grudima,

Tika-tak?!

A kazaljka

Korak lak.

Po krugu se

Istom šeta,

Odmerava

Vreme sveta.

U svakom krugu

Po jedan čas

Proteče tiho

Za sve nas.

Tika-tak!

Ili sat možda,

Svako ima

I nosi ga

U grudima?

Za svoju govornu manu

Jedan Bole traži leka.

Da li ima u dućanu?

Drži li ga apoteka?

Nezgodno je ovo stanje

Pričao bi doživljaje,

Odmah krene i  mucanje,

Pa ta priča dugo traje.

Ne muca dok piše slova

Mana mu je samo glasna,

Napisana svaka nova,

Pričica mu čitka, jasna.

Jeste muca, pa šta mari?

Duže priča, ali neka.

Sjajni su mu svi drugari

Strpljivo ga svaki čeka.

Loptu dobro on šutira,

Okretan je kao čigra,

Mucanje mu ne da mira,

Al' sve igre dobro igra.

Naučnici i lekari

Ako ima takvog leka,

Mucanje mu život kvari,

Pošaljite, Bole čeka.

Diraju ga: - Reci kruška!

-  Znam da kažem, evo: kruhka!

Desilo se jednom Ljubi,

Ispali mu prednji zubi.

Može svako da ga zeza

Da mu kaže: - Ljuba, kreza.

Još mu i to samo fali,

U školu ga upisali.

Krezub? Pa šta? Nema veze!

Ovde su svi klinci kreze

I klinceze, krezubice,

Te mamine lepotice.

Krezubo se ovde peva,

Priča, smeje, grize, zeva!

Stigla zima i snegovi,

Provirili zubi novi.

Već su svima izmilele

Ispod strehe, koke bele.

Visibaba u travici,

Sekutići u vilici.

Kukurek i ljubičica,

Zubata nam sva školica.

Niko ovde sad ne šuška,

Svi čitaju: puška, njuška,

Ne šuška ni prvak Ljuba,

Četiri mu nikla zuba.

Jutro mi donelo

Neobičan dar

Na prozoru , belih,

Golubova par.

U kući me čeka

Veliki dar-mar.

Posmatra me mirno

Golubova par.

Nisam Pepeljuga,

U tome je stvar

Pa da mi pomaže

Golubova par.

Mama – kaže mali Steva,

Naša maca tiho peva.

-  Za pevanje dara nema,

Maca prede kadgod drema.

Sad pitanja mnoga slede:

-  Šta zar maca zna da prede?!

Kako  prede bez preslice,

Bez vretena i vunice?!

Da li zna da veze maca,

Cvetnu šaru od konaca?!

Objašnjenja tu ne vrede,

Kao:  - Ne zna baš da prede,

To se Stevo, tako kaže!

Takve priče sad ne važe.

-  Ja sam znao – kaže Steva –

Da ne prede, nego peva!

Neki su se našalili

U razred razglasili,

Da Sanju voli Vanja,

Da Vanju voli Sanja!

Na zidu je škole,

Nažvrljao Bole:

Vanja plus Sanja,

Oni se vole!

Prekipelo Sanji,

Pa govori Vanji:

-  Ovo baš i nije red,

Šale se u nedogled!

Jako se oziljno

Zamislio Vanja

Dok u njega gleda

Devojčica Sanja.

-  Možda se ustvari

Niko i ne šali,

Možda se volimo

Ali nismo znali!

Do prekjuče, jedna Mila,

U razredu mom je bila.

Nasmejano ima lice,

Dve kikice k'o skočice,

Pa mašnice i šnalice,

Nema lepše devojčice!

Htela sa mnom da se druži,

Pa mi čak i ruku pruži

Kad idemo par po par.

Ta bio sam njen drugar!

Loptu meni prvo daje,

Za Gorana i ne haje.

Kraj nje brzo, lako shvatiš

Gramatiku, ruski, matiš,

Iz škole je kući pratiš...

Ostaje ti sad da patiš.

Jer prekjuče ta se Mila,

iznenada odselila.

Lutam, tražim kojekuda,

zavirujem ispod duda,

Pitam ježa, prepelicu,

Raspevanu ševu pticu,

Golubicu, sivo plavu,

Gde da nađem retku travu?

Gledam oko mravinjaka,

Zna li možda, za nju svraka?

Ili roda, ona skita,

Po livadi, oko rita.

Da li gušter u njoj spava?

Lekovita, gde je trava?

Gorka trava zaborava!

Nije valjda preko sveta?

Videle je, zuje pčele,

Ispod onog žutog cveta.

Od nje gorak čaj da spravim,

Da ja Milu zaboravim!

I ove godine

U rano proleće

Mirisala deca

Ročije cveće!

Opet nije prošlo

To bez posledica,

Pogledajte samo

Pegava im lica!

I ovog proleća

Pored kratke kose,

Smeđe se pegice

Vrlo mnogo nose!

Sve zbog maslačka,

Cveća za rodu,

Pege su mrke

Ušle u modu.

Sad su se zarekli –

Više nikad neće

Mirisati žuto

Ročije cveće!

Jedna svraka dugorepa

Smatra da baš nije lepa.

Ova ptica crno – bela

Šareno bi perje htela.

Ne pričam vam  praznoverje,

Ona skuplja tuđe perje.

Sve što bojom blista, sija,

Svraki ovoj jako prija:

Obojeni papirići,

Pa od stakla komadići,

Klikerčići, ekserčići

I prozračni kamenčići.

Lepota je očarava,

Onim što se presijava,

Svoje gnezdo ukrašava

I u njemu slatko spava.

Uz stablo se meda vere

Da sa grana kruške bere.

Zar on može da se vere?!

Da li stvarno kruške bere?!

Drvo se pod medom klati

Tako meda kruške mlati.

Zar se stvarno drvo klati?!

Da li kruške sve omlati?!

Znaš šta posle meda radi?

Kruškama se dugo sladi.

Sve dok sočne kruške traju

Za njih meda ima gladi.

Svak se sprema da zimuje

Pauk neće ni da čuje

Da miruje, gde je – tu je.

Spremio se da putuje.

A usamljen nije on,

Njih je mali milion!

Sa borove vršne grane

Put otvoren na sve strane.

Pomozi mi dobri vetre

Da prevalim kilometre!

To ne moli samo on,

Njih je mali milion!

Pusti  niti paučine

I na put se srećno vine.

Pređe brda, šume, reke,

Polja, sela, sve prepreke.

Ne putuje samo on,

Njih je mali milion!

Od najviših šumskih grana,

Preleteo deo  sveta.

Stigao nam jednog dana,

Sred  Miholjskog, poznog leta.

Nije ovde samo on,

Njih je mali milion!

Obavili sve grančice,

Premrežili sve ulice,

Pa miluje naša lica

Paučina k'o svilica.

Leteo je na njoj on

I njih mali milion!

Motala baka svilicu

Detetu mom na ručicu

Ručice mu pune bile,

Te bakine bele svile!

Svilicu je preo on

I njih mali milion!

Koga zoveš dobra vilo?

Ime moje je Danilo!

Grličica guknu milo,

Doziva ga: - Hej Danilo!

Leptirovo bljesnu krilo,

Pa poleti i Danilo.

Svi ga zovu, šta se zbiva?

To Danilo sanak sniva.

Tiho, k'o da šušti svila,

Budi mama svog Danila.

Hajde sine, šapće Danu,

Vidi, novo, jutro svanu!

Zvončići plavi veselo zvone

Prolaze mrava, duge kolone!

Klanjaju se nežne vlati trave,

Da pozdrave žele, vredne mrave.

Putuju, putuju mravi u daljinu,

Stigla je žetva, plodove da skinu!

Prenosiće danima, od jutra do mraka

Zrnevlje trava, do svog mravinjaka!

Nemanja! Nele! Nemanja!

Uzalud doziva mama.

Ne znam gde je – kaže Tanja,

Ja se ovde igram sama.

Na ručak mi kasni dete,

Žali se mama Marina.

Onamo kad već idete,

Potražite i mog sina!

Iza zgrade buka, vika.

Tu je, znači, a šta radi?

Neumorno loptu pika,

Na stolu se ručak hladi.

Prstić  Ana posekla,

Kap je krvi istekla.

Čula sam za brigu njenu –

Šta će ako creva krenu?!

Varalica bajalica

Ova bi je spasla,

Neka kaže: - na psu rana,

Na psu i zarasla!

Svoja prva slova

Piše mali Jova.

Kosa, tanka ravna,

Kriva i uspravna.

Pogreši pa briše,

Guma papir cepa,

Od muke uzdiše,

Slova nisu lepa.

Jedno je veliko,

Drugo sasvim malo,

Ovih nekoliko

U red nije stalo.

Kod učiteljice

Sve neke petice.

-  Na šta liči ovo,

Objasni mi Jovo?

Brljotine mnoge,

Žvrljotine prave!

-  Na orlove noge

I svračije glave!

Neka ovo bude tvoje!

A njegovo, evo, to je!

Meni ovo, to je moje!

Hoćeš li mi dati tvoje

Samo malo da je moje?!

Nek njegovo bude tvoje,

Njemu dajem ovo moje;

Posle opet svakom svoje!

Kakvo retko blago dele,

Dve sestrice, mali braca?!

Tri klikera porcelanca,

Šest sličica nalepnica

I drvenih šest bojica.

Ušao u šahtu Buca

Pa čekićem snažno kuca.

Odakle sad zvuci ovi,

Šššta ako su duduhovi?

Devojčice povikaše,

Dečaci se razbežaše,

Duhovi su vrag ne spava,

Duhovi su strava prava!

Izlazi iz šahte Buca

Niko više sad ne kuca,

Popravljeno zvučno stanje,

Presta grozno lupetanje!

Zašto ste se razbežali?

Niste valjda tako mali?

Sanjate li ružne snove,

Kad mislite na duhove?

Zaprljano Buci lice,

Smeju mu se devojčice:

-  Duše, duše, dobar dan,

A zašto si zamazan?

Baš duhovit ovaj Buca

Od smeha već, društvo štuca.

Crvene bulke

I različak plavi

Cvetaju u travi

Kraj seoskog puta

Kroz žitna polja

Nepregledna, žuta.

Vazduh zatreperi

Od letnje vreline,

Zrikavci štimuju

Svoje violine.

Sred zlatnog mora

U daljini, srne,

Iz klasja poneka

Prepelica prhne.

Beskrajan i vedar

Plav nebeski svod,

Jedan beli oblak –

Na pučini brod.

Duž seoskog puta

Sred opšteg obilja,

Vozimo bicikl

Onako, bez cilja.

Kraj putića čuči zeka,

Prilazi mu tiho Leka.

Da uhvati zeku, teži.

Zec poskoči, brzo beži.

Razočaran plače Leka.

A  teši ga njegov deka,

Za lov novi ga sokoli:

-  Sipaćemo odsad Leko,

Zecu na rep malo soli!

Da li krava mleko daje

A kokoška svoje jaje?!

Da li ovca vune ime

Za džempere nama svima?!

Pčelinji je možda red

Da daruju nama med?!

Poklanja li guska perje,

Školjka sedef i biserje?!

Da li za nas prede prelja

Svilu leptir sviloprelja?!

Korisno je da saznamo,

To mi od njih uzimamo!

Za osme su rođendane

Blizanci Mića i Mica

Dobili od svoje nane

Novi kavez i štiglica.

Presrećni su, baš je lep!

Pesma mu nežna, mila,

Vidi kljunić, a gle rep,

Šarena ima krila!

Kao da tuguje štiglic mali,

Misli ga nekud daleko vode?

Za gnezdom svojim sigurno žali

I jako pati lišen slobode!

Zamislili se Mića i Mica

Danas na osmi rođendan

Hoće da puste svog štiglica

I njemu žele srećan dan.

Da nađe gnezdo usred granja,

Zrnevlje strička i crviće,

Da gleda sunce dok izranja

I hrani svoje gladne ptiće.

Kad je nečeg sasvim malo,

U naprstak da bi stalo;

Kad je nešto blizu jako,

Samo što ga nisi tak'o;

Do crte je nešto došlo,

Tek što crtu nije prošlo,

Nije tamo, a ni ovde,

Kažeš: - pije zeka vode!

Pričaću ti, dobro važi,

Ali ti mi najpre kaži,

Da se nađeš u Sahari,

Oštećenog aviona,

Sa svetom ti prekinuta

Svaka veza, svaka spona.

I vode ti preostalo

Nedovoljno, sasvim malo!

O čemu bi sve mislio

Da si tamo nešto, bio?

Da napiše pesnik pesmu,

Pripovedač priču neku,

Dok časovi očajanja

Usamljenom, tužno teku?

Da izmisli jato ptica

Da mu u sred Sahare spusti

Za drugara Malog Princa,

Jer nekako čas je pravi

Da zabavi tužnog pisca.

S' daleke je Princ planete,

Ljupko je i mudro dete,

Ali nežno, ojađeno,

Bez ruže je usamljeno.

-  Nacrtaj mi ovcu – kaže,

Deca uvek nešto traže!

Antoan se odmah seti

Nacrtanog svog pitona,

Svima to na šešir liči,

Jer taj piton vari slona.

Prvi mu to crtež bio

Nije se baš proslavio,

Al' odluka padne prava:

Nacrtaće kutijicu,

U njoj, kao, ovca spava!

-  I tu kraj je priče ove,

Mali Princ se ona zove?

Glavni zaplet tek se sprema,

Drugarstvo je ovde tema.

Napuštenog prijatelja,

Pod uslovom da ga voliš,

Nećeš moći da preboliš.

Princ za ružom svojom pati

I njoj želi da se vrati.

Ali, dobrog Malog Princa

Zavolela i lisica.

Pisac ima želju jaku

Prijatelja da sačuva

U tom malom svom junaku.

Mali Princ o ruži sniva,

Da je čuva i zaliva

Usamljenu na planeti,

Jedna zmija mu pomaže

Da u mali svet svoj leti.

Jedva veći od mog stana,

Četrdeset i tri dana,

On u jednom ima danu.

Tol'ko svetla tol'ko mraka

I sunčevih izlazaka

I sunčevih izlazaka!

Antoan za Princem žali,

Odleteo drug mu mali.

Al' čim počne da tuguje,

Zvončiće sa neba čuje.

Prijatelju Princ se javlja,

Hrabri njega i pozdravlja

Preko zvezda koje zvone,

Zvoniće mu uvek one!

-  Prekrasan mu pozdrav šalje!

Samo ja ne mogu dalje,

Izvinite  me, to te molim.

Malog Princa i ja volim

I ne mogu da prebolim.

A priča je još u toku.

Evo suza u mom oku!

-  Stiglo pismo iz daleka

Što nam srce svima slama,

Nepoželjan da je zeka

U pričama i pesmama.

-  Dopis taj je jako tužan,

Palio je, možda krao,

Kriv je nekom, ili dužan,

Zar je zeka bio zao?

-  Nije, već  je, kažu, glup,

Uši, repić, zdepast trup.

Usto je i plašljiv zeka,

Takav je od pamtiveka.

-  A da nije iskorenjen?

-  Ne,  zasad je samo smenjen.

- I Alisin zeka beli,

Iz priče će da se seli?

Ako neko grešku pravi,

Naneće nam svima štetu –

Čika Duškov zec je plavi

Jedini na celom svetu!

-  O zecu je sve poznato

I odraslom i detetu.

Proteran je samo zato.

Šta će on na Internetu?

-  Dugouško neuhvatljiv

U crtaću još se viđa.

-  Taj lukavko je prihvatljiv,

Snalažljiv im zec se sviđa.

-  Mislim da to nije pravo,

Jer zečića volim jako.

Zar piscima nije žao?

-  Znaće valjda, šta i kako!

Rasplakanu malu Milu

Teta ljulja u svom krilu

Hajde desna, hajde leva!

Pesmu staru Mili peva:

„Hajd' na levo braca Stevo,

Hajd' na desno Mila sestro,

Pa u mestu – zob, zob, zob!“

Ala Mila tužno plače

Teta ljulja malo jače,

Opet levo, braca Stevo,

Opet desno, Mila sestro,

I u mestu – zob, zob, zob!

Sija sunce posle kiše

Naša Mila suze briše,

Veselo se smeje, evo

Hajd' na desno, hajd' na levo!

Kod nas se jedna,

A negde druga,

Jela vole.

Ali se tamo,

Kao i ovde,

Prvo sole.

Slanik na stolu,

Da li si znao?

Znači da je život

U moru nastao.

Neko vrlo mudar

Smislio je to,

Prijatelju pružamo,

Najpre hleb i so.

Kakva sam ustvari,

Ne bih nikad znala,

Da slučajno nema

Vernog ogledala.

Kako mi šiškice

Preko čela stoje

I traka u kosi

Srebrnaste boje.

Isprobam haljine

Svoje pa mamine:

Jakne, pantalone,

Marame, bluzone.

Odeću običnu,

Pa posle svečanu,

Dugačku maminu

Haljinu venčanu!

Hodam na štiklama

Kao prava dama,

Još ruža maminog

Malo na usnama.

Često i grimase

Izmenjam na licu;

Odglumim Snežanu

Ili zlu vešticu!

Ogledam se lepo

 U vodi potoka

I oknima sjajnim

Dva mamina oka.

Istinu ti kažem,

Ja sam cela stala

U oba mamina

Mala ogledala!

Nebo blizu, mnoštvo zvezda

Svetiljčice svoje pali.

Puna sva su ptičja gnezda,

Pozaspali ptići mali.

Gle oblaci nebom grabe,

Mesečina u prozoru.

Kreketaće noćas žabe,

 Dok ne jave petli zoru.

U dimnjaku popca zvižduk,

Miš u zidu nešto gricka,

Sa vrh krova sovin uhuk,

Mačak traži mišić-Micka.

Škripe daske crvotočne,

Naša Sandra tiho zeva,

Zrikavaca hor otpočne

Uspavanku da joj peva.

Već nam mirno spava dete,

Cvile vrata, laje kvaka,

Kosice joj pramen plete,

Mesečeva zlatna zraka.

Cipela je desna

Bila nešto besna

Šta je drugo znala,

Levoj se rugala:

-  Neka te Bog čuva,

Gle kakva promaja

Već  kroz tebe duva!

-  Znam, samo se molim

Da ostanem suva.

Cipele stare

Sanjam košmare –

Kišu i lapavicu.

A i nos mi curi,

Imam kijavicu.

Čak ni boje nema

Više na mom licu.

Od sramote, prosto,

Ne smem na ulicu.

I šalu na stranu,

Već pronađem granu

Pa pertlu prebacim,

Da se obesim, smislim.

Imam pertlu staru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Pušim dok se sušim.

U kuhinju tada

Uđe baba Mara.

Hukće: - Al' je vlažno,

Uh, ala je sveže,

Gle cipele ove

Nisu tako stare! –

Obuje  nas ona

I pertle nam sveže.

Tek se onda setim

Da desnoj primetim:

-  Baš te nešto gledam,

Ta i ti si stara,

I tvoje se lice

Guli i već para.

Obe nas je spasla

Ova baba Mara!

Palac prstić najvažniji

Izrastao najsnažniji,

Početak je ove priče.

Prste redom sve dotiče

I poziva: -Je l' hoćemo?!

Hajde, hajde, da krenemo!

Kažiprst je radoznalac,

Ne zna zašto zove palac.

Da ostale obraduje,

Sve što vidi pokazuje,

On se tiska, gura svuda,

Pita: - kuda, kuda, kuda?!

Srednji prstić ponajduži,

Sa palcem se rado druži,

Kaže poput sveznalice:

-  Kod mamice! Kod mamice!

A domali tiho pita,

Jer „Ko pita, taj ne skita!“:

-  Želeo bih da znam samo,

A šta ćemo svi mi tamo?

Palac zove, krenućemo,

A šta ćemo?! A šta ćemo?!

Malčić kao i svi mali

Odmah počne da se hvali:

-  Iako sam sasvim mali,

Znam što drugi nisu znali.

Naša mama na nas čeka,

Da pijemo toplog mleka!

Ovih dana u mom kraju,

Igraju se utakmice,

Tri, četiri sata traju,

Ne traže se ulaznice.

Nele, Aco, hej Milanče!

Nidžo, Zoki, Peđo, Đole!

Svi siđite na poljanče,

Utakmica posle škole!

Aut, dodaj, nek šutira!

Driblaj, leđa, lopta naša!

Ovaj svakog faulira,

Ura, gol im dao Saša!

Šta je ovo sada ljudi?

Kakav penal, je l' to pravo?

Nek' sudija bolje sudi!

Brže pucaj, što si stao?

Devojčice, lepotice,

Ovih dana u mom kraju,

Posmatraju utakmice,

Viču, bučno navijaju.

Raspust je kratko

Doviđenja školi

Nema učenja,

Radi šta ko voli.

Ožive lutke,

Lopte, saonice,

Miruju sveske,

Olovke, gumice.

Od deke i bake

Načinim đake,

Ja glumim učiteljicu.

Deka je nepažjiv

Dobije dvojku,

A baka čistu peticu!

Dan je isuviše

Za sve igre kratak.

Noću često sanjam

Da nemam napisan

Domaći zadatak.

Raspust je kratko

Školi doviđenja,

Do novog početka

I novog učenja!

Gle kakva je to milina,

Kad zasvira violina!

Violina ovolicka,

A Sofija tek tolicka.

Zvuci čisti, umiljati,

Blago mami, blago tati!

Čarolija to je prava

I učenje i zabava.

Kad će kod nas, što je nema?!

Jedan važan koncert sprema.

Za dva dana, otprilike,

Solo koncert za barbike!

Klepe, klepe, klepeću,

Tri ročeta-klepetala.

Klepe, klepe, klepeću,

Ne bi skoro prestala!

Čula ih je mama roda,

Sa obližnjih ritskih voda

U gnezdo je doletela

Da nahrani klepetala!

Krilima su mahala

Tri ročeta gladna mala,

Otvarala kljunove,

Duguljaste čunove.

Dokle god su gladna bila

Dok se nisu umorila!

Pa su sita klepetala

Da klepeću prestala!

Putuješ leti  dugo,

Utvara li je neka?

Jara je, šta bi drugo?

Na putu ljeska reka.

Da pitaš: - Odkud voda?

Počeće da se šale.

Biće to fina zgoda,

Ismeju rado male.

Promucaš  ipak, s' mukom,

Šta bude, to i biće!

Odmahnu samo rukom:

-  Tera baba kozliće!

Porasteš jednog dana,

Ozari  ti se lice,

To je fata morgana,

Usred rodne ravnice.

Upitala me jedna krošnja stara,

Dok sam po hrastovoj šumi šetala:

-  Kako si ovamo stigla Tamara?

Odgovor ni sama nisam znala.

Sakrivena u gustišu, brvnara,

U njoj postavljen sto, kaša od prosa,

Čulo se: - Zašto si ušla, Tamara?

Pa morala sam, ja sam Zlatokosa!

Tri medvedića su kasnije stigla,
Naravno da sam odmah potrčala,

Za mnom se buka i lomljava digla,

Ja se u strahu nisam okretala.

Zbilja sam ušla u onu brvnaru,

Plave su mi oči i duga kosa,

Tebi se čini da gledaš Tamaru,

Ali ustvari ja sam Zlatokosa.

Kiša kao ritam,

Kapljica po krovu,

Što udarajući u reljef crepova

Oponašaju muziku ksilofona

A čuje se uvek, melodija nova;

Kao šuštanje tiho,

Što nam se uliva u tokove snova,

Lupkanje u prozor, što na zvuke liči

Prigušenih zvona.

Kiša kao spletovi

Po prašini šara,

Raznoliki cvetovi

Zvezdolikih kapi,

Kad se iz zemljanih

Opranih nedara

Izdiže lagano

Mirišljava para;

K'o sa toplih znojnih

Mekih konjskih sapi.

Kiša kao brižni

U nebo pogledi

Molitva za pljusak

Koji zlata vredi,

Kao iznenadna

Provala oblaka,

K'o široki osmeh

Na licu seljaka.

Jedan mali Sreda

U guščiće gleda.

Da nisu slučajno,

Postali od meda?

Kao med su žuti.

Gusak se naljuti

I eto nam Srećka

Već u trku punom.

Sustiže ga gusak

I uštine kljunom,

Još šišti i siče.

Preplašen Sredoje

Plače, mamu viče.

-  Čuvaj se moj sine,

Tata  – gusak jako

Za guščiće brine!

-  A zbog čega, mama,

Tata – gusak ne da

Da ih neko dete

Samo mirno gleda?!

Istoku okrenut,

Lepi mu žuti cvet

Osmehom pozdravlja

Sunce što se rađa,

Dok obasjava svet.

Zapadu okrene

Svoj otežali plod,

Ponizno se klanja

Zalazećem suncu,

Suncokret, sunčev rod.

Daj mi tvoje boje veće,

One što su jako skupe,

Sad ne crtam kuće, cveće,

Ni Rendžere Moćne, glupe.

I četkicu daj mi tvoju

Naslikaću mamu moju.

Na slikarskom tvom papiru,

Naslikaću mamu Miru!

Smeđa kosa, kovrdžice,

Onda njeno lepo lice...

Hoćeš li mi ti pomoći

Da naslikam mami oči?

I oči su njene smeđe

Naslikaću da se smeje.

Pa još cveće, nebo plavo,

Žuto sunce da je greje!

I haljinu da naslikam

Da joj bude plava, cvetna.

Sad kad sliku svoju vidi,

Biće ona jako srećna.

Kraj kreveta u mom stanu,

Da okačiš sliku hoću!

Da je gledam ja po danu,

Da me mama čuva noću!

U travi gnezdo male ptice

Ptičje glumice prepelice.

Oko nje puno sitnih ptića

Prugastih,lepih prepelčića.

Naiđu tuda lovac i ker

Ka gnezdu je njenom njihov smer.

Blisku opasnost čim primeti

Prepelica prhne, poleti.

K'o bačen kamen zatim pade

U potragu se lovac dade,

Ona poleti malo dalje,

Lovac sad za njom kera šalje.

Ker sasvim blizu do nje stiže

Gle! Iz trave se ona diže

Pa poleti. Nije joj ništa!

Tu je kraj ovog pozorišta!

Ali svi damari u njoj biju

Da li su uspeli da se skriju?!

I kada pretnje prođu ove,

Da li će ptiće da dozove?!

Tri ježurka, tri ježića,

Bodljikava mala bića,

Usamljena, gladna bila,

Jer su mamu izgubila.

Celu šumu obigrala

Dok su bodlje ugledala.

-  Ovo mama biti mora!

Pa umorna pozaspala

Pod grančicom crnog bora!

Ispod stare potočare

Šumske zveri vodu piju.

Vuk zapita seka liju:

-  Gde si sinoć bila seko?

- S' one strane, tamo preko

U dvorištu čiča Proke,

Brojala sam sinoć koke!

A prekjuče sivi vuče,

Ni ti ovde nisi pio!

-  Uh, gde li sam samo bio?!

U pravu si, nema zbora!

Šetao sam kraj Dunavca

I igrao šapca-lapca

Sa ovcama oko tora!

Početkom školske

Godine svake

Dočekuju škole

Đake prvake.

Poznaćete lako

Ozbiljne prvake

Za ruku ih vode

Deke ili bake.

Jeseni svake

Uz male prvake

U školu polaze

I deke i bake!

Gladne bile

Guske bele

Dudinja crnih

Site se najele.

Svakoj guša

Sad je puna

Pocrneo svakoj

Vrh crvenog kljuna.

Pada kiša, sunce sija,

A u zemlji seme klija

I zelena niče trava,

Pod drvetom da se spava,

Po livadi malo šeta,

Poljsko cveće kad procveta,

O raspustu, ovog leta.

Nebo plavo, teče reka,

A udica jedna čeka

I meredov, parče neca,

Malo riba da se peca,

U dubine roni, pliva

I u vodi nauživa.

Nigde reke bez deteta,

O raspustu, ovog leta.

Da li s' neba strune bruje?

To rojevi pčela zuje,

Na hiljade sunašaca

Oko sebe svetlost baca,

Na poljima suncokreta.

Slavoluci ptičjeg leta,

O raspustu, ovog leta.

Ringišpili, klackalice,

I fudbalske utakmice,

Skakalice i školice,

Bicikl i ljuljaškice,

Roleri i romobili,

Da l' ste nekad deca bili?

Tenis lopte, dva reketa,

O raspustu, ovog leta.

Boranija, mladi grašak,

Pohovani mali batak.

Nek se peku vanilice

Da se slade te gladnice.

Voće neka letnjih dana

Svojeručno beru s' grana,

Sladoled je isto hrana!

Dinje, sočne lubenice,

Za sve male izjelice,

Za svu decu širom sveta,

 O raspustu, ovog leta.

Zlatna knjiga da se čita,

Što-šta sazna, a ne pita.

Čarobnica, tu je vila

Da porastu mašti krila

I sa zlatnih, leti, strana,

Preko sva tri okeana,

Zakopana traže blaga.

Reč nečija, topla, draga,

Otvoriće jednog dana,

Vrata tajna, zaključana,

Nepoznatog, novog sveta,

O raspustu, ovog leta.

Čitav dan se vetar

Zažutelim lišćem poigrava,

Pa trepću kroz granje

Sunca, zraci kosi.

Semenke biljaka vetar nosi,

Prostranstvom stepe,

Sejač neumorni

Biljke rasejava.

Čitavog nas dana

Miluje po licu

I nežno po kosi.

I još nam donosi

Sa raznih strana,

Mirise jeseni

Što zamenjuju mirise leta:

Grožđa u vrenju,

Kukuruza u zrenju

I suncokreta,

Mirisa voća,

Tek uzbrana.

U oprano, rublje rašireno,

Vetar nestašno duva

I kroz pamučna

Prolazi tkanja.

A već osušeno,

Dugo mirise čuva,

Na uvelo lišće,

Plodove i seno.

Na mirisnom se rublju

Spokojno sanja.

Tu je staza malo šira

I ograda od šimšira.

Sandrica se sad odmara

Bojicama nešto šara

I sa dedom razgovara:

-  Ovde nešto nema mira

Stalno šuška iz šimšira.

Šuškanje se opet čuje

Evo nešto izviruje

Duguljasto k'o vreteno

Krljušasto i zeleno!

Deda hoće da je smiri:

-  Ma to Sandra gušter viri.

Ne plaši se, zao nije,

Pod šimširom on se krije.

Lovi muve i bubice,

Larve, gliste i mušice.

Juri brzo mada gmiže

 Da se skrije hitro stiže,

Neke ptice povelike

Stvaraju mu neprilike!

Al' starija stižu braća

Da uhvate zelembaća.

Leti ruka, ko je brži?!

Gle u ruci, brat rep drži.

Da bi život sačuvao,

Rep je gušter  žrtvovao.

Tužna Sandra, tužna braća,

To sad boli zelembaća!

-  Ne boli ga to baš jako,

Zeceliće rana lako.

Izrašće mu  novi rep,

Ne baš tako dug i lep!

Pouku je dati  lako,

Neka mirno živi svako!

Halo srce moje, zdravo!

Halo bako, ti si? Ćao!

Ima l' tamo novost neka?

Željno tebe baka čeka

I grlim te dušo, jako!

U redu je, važi bako!

Jeste l' sada sasvim zdravi?

Da li možda ume deka

Krpenjaču da napravi?

Krpenjaču? Zna to deka,

Napraviće, jedva čeka.

Šta ti treba, samo kaži!

U redu je, bako važi!

U razredu tajna nova,

Svi se plaše od duhova!

Znaš, duhovi ne postoje.

Šta zar tako stvari stoje?

Kad ti kažem, veruj meni,

Duhovi  su izmišljeni.

Da izmišlja može svako

I da druge plaši lako.

U redu je, važi bako!

Doviđenja srce, zdravo!

Doviđenja bako, ćao!

Volimo te dušo jako!

U redu je, važi bako!

Pita čaplja sveznalicu,

Jednu svraku brbljivicu:

-  Šta to divlja patka radi?!

-  Povrh vode gnezdo gradi.

Ukraj bare, sred ševara

Kolevčicu malu stvara.

Kada na svet dođu ptići,

Ljuljaće ih talasići,

Čuvaće ih od lisice

Brižno vivci-stražar ptice,

Žabe će im sve po mraku

Kreketati uspavanku.

Ledena zrnca nebo, iz oblaka seje.

Neizbrojivo mnoštvo belih zvezdica

Danonoćno na zemlju pada.

Sneg bešumno veje.

Rumena razdragana, dečja lica,

U prozoru bela panorama grada.

Vazduh čist, opran, od dima i klica,

Više se pije nego što se diše.

A na netaknutom snegu, golubica,

Prstima trokrake grančice piše.

Čestice prašine hladne, što pada,

Titraju u svetlu gradskih sijalica,

Bele se na crnom plaštu mraka.

Iz bremenitih snegom, oblaka,

Mušica belih, rojevi sleću,

U besomučnom, vrtložnom letu

Na mostove i na krovove grada,

Na parkinge i duž ulica,

Preko mnoštva razbacanih otpadaka,

Od hartije, najlona i od tetrapaka.

I po ogolelih, grana, drveću.

Čistu je belu, dobilo odeću,

Ama baš sve na ovom svetu!

Uskršnja jaja

Petao video

Začudio se

I zastideo.

-   Kakva vremena! –

Reče petao,

-  To nisam znao!

Umesto bela,

Koka mi jedna

Izgleda pronela

Jaja crvena!

Druženju je bio sklon

Iz savane, mladi slon.

Pod akcijom, u hladu,

Upozna žirafu mladu:

-  Izvinite ako smetam,

S' vama bih da malo šetam!

-  Vrati nam se, šetaj s' nama –

Iz krda ga zove mama, -

-  Jer na tebe ona sine

Gleda uvek sa visine!

Sve se ovo dogodilo

U čudesni onaj dan

Kad je avion beli

Sleteo u naš stan!

Čula se buka, škripa,

Zaglušujuća zveka,

Iz aviona je sišla

Kolona žele-zeka.

Za njom su išle bonbone

I raznovrsne karamele

Pa čokolade mrke

I  čokolade bele.

Silazile su šećerleme,

Sijaset raznih slatkiša,

Na kraju Barbi-stjuardese

I pilot-meca od pliša.

Sve se ovo dogodilo

U onaj čudesni dan,

Kad je avion beli

Sleteo u moj san.

Uprkos

Ja idem bos,

Ti ne smeš od majke.

Lup! Lup! Lupa neko glup.

Što da idem bosa

Imam nove Najke.

A ja imam kopačke

Od mame iz Nemačke

I da te strefi  fras,

Prave su Adidas!

Donela i Starke

Kupila za marke.

Auh! Baš ti zavidim,

Volela bih da vidim.

A šta radiš s' njima?

Nosiću ih, zna se,

Kad mi bude zima.

Ali šta ćeš, eto,

Dok je toplo leto,

Uživam da sam bos.

Zato što to volim

i tebi uprkos!

Sad ne trči i ne viče,

Ne traži da čitam priče,

Ognjen sedi i u miru

Crta nešto na papiru.

-  Da li samo žvrljaš, šaraš,

Ili nešto lepo stvaraš?

-  Ta je devojčica,

Princeza Zorica.

Ovo je Zloćka nevaljala

Što je princezu uspavala.

-  Zloćka ti je ružna jako,

Prepoznao nju bi svako:

Crna haljina,

Čupava kosa

I bradavica

 Na vrhu nosa!

-  Što su u dvorac

Zloćku pustili,

Kad su princezu

Malu krstili?

-  Kakva je Zloćka,

Dobro su znali.

Sama je ušla,

Nisu je zvali!

-  Ali, zbog čega,

Car, Zoricin tata,

Nije na dvorcu

Zaključao vrata?

-  Kad Zločka odluči

Da se nekom sveti,

Poskoči samo, hop!

Kroz prozor uleti.

-  Šta, zar uleti?

K'o prava veštica!

-  A u kuli,

Od zlata preslica!

-  Zloćka je vreteno,

Zlatno, otrovala?

-  Princeza se ubola

I odmah zaspala.

-  Ah, ništa dobro

Uradila nije.

Moj tata će, bako,

Zloćku da bije!

-  Kod susetke odmah idi,

Kaže mama maloj Vidi,

-  Da pozajmiš, lepo moli,

 U varjači malo soli!

Kapija je zaključana,

Samo kuče besno laje,

Ne čuje je teta Dana,

Ali evo, izašla je,

-  Uđi samo, - kaže Vidi,

Pomalo se Vida stidi.

-  Ne znam smem li, teta Dano,

Je li kuče privezano?

Moja mama od Vas moli

U varjači, malo soli!

-  E to što se dogodilo,

Meni Vido, nije milo.

Noćas nisi dobra bila,

Svoj si krevet ukvasila.

Ljutita je teta Dana,

A Vida je uplakana.

Kaže, neće, nikad više,

To je noćas bilo kiše,

 Nije znala da dok spava,

Njen krevetić  prokišnjava.

-  Kad je tako, onda idi,

Teta Dana kaže Vidi.

A Vida se jako stidi.

Da li je to neka šala?

Za tajnu je Vida znala?

Igra je ta svima znana

I poruka šifrovana.

Sinoć naše guske bele

Ka severu poletele.

Prastari  ih nagon tera

Da uzlete put severa.

Poželele da se sele

I naše guske bele

Da odlete u daljine

Kao divlje, crne, htele.

Komad puta preletele

Lepršale i gakale

Al' su naše guske bele

Vrlo brzo posustale.

Teška tela, slaba krila

Krenule su pa sletele,

Osta svaka gde je bila,

Ne sele se guske bele!

Mirno teče Tisa reka

Šta to tako budno čeka

Sav obalski živi svet?!

Na početku svakog leta

Iznenada reka cveta

Izleteće Tiski cvet!

Da gledaju svi bi hteli

Iznad vode oblak beli

Insekata nežnih roj,

Tad utihne kreket žaba

Šum talasa,

Ptičji poj.

I reka bi načas stala

Dok srebrna trepću krila,

Da to nije isplivala

Neka bela rečna vila?!

A kad najzad dočekaju,

Sve prolazi kao san.

Ova mala bića traju

Sasvim kratko, jedan dan.

Naučićeš brzo

Budeš li pažljivo

Slušala u školi,

To je mudrost mala

Kao zrno soli.

Ne zahtevaj nikad,

Više se postiže

Kad se lepo moli.

Jedna mudrost mala

Kao zrno soli.

Od svađe je bolje

Ako se naš sused

Poštuje i voli.

Mudrost mala, kao

Jedno zrno soli.

Recituje pesmu Neda,

Zna napamet da ne gleda.

Neda nam je tek prvak,

A posao nije lak.

Trudila se ona jako

Ne nauči pesmu svako.

To je znajte, dobar znak,

Odličan je Neda đak!

Mladi je šumski hrast,

Ponosan na svoj rast,

Pitao jelena:

-  Kakvo si ti drvo,

Kad si bez korena?

I zašto ti krošnja

Još nije zelena?

Nosiš na sve strane

Svoje gole grane.

A jelen, već zna se,

Produži da pase.

Priroda je ova zemlja

I sve što nas okružuje,

Što da vidiš možeš okom

I  ušima što se čuje!

Mora, reke, sva jezera,

Kamenita svaka stena,

Mesec, zvezde i planete,

Sunca lopta užarena!

Sve oluje i oblaci,

Sneg i kiša, magla siva,

Priroda je sve neživo,

Još je lepša ona živa!

Polja, šume i livade,

Životinje i sve bilje,

Pa svi ljudi na planeti,

Priroda je izobilje!

Planinama, dolinama,

Priroda je bogat šar,

A sva deca ovog sveta,

Najmiliji njen su dar!