Naučićeš brzo

Budeš li pažljivo

Slušala u školi,

To je mudrost mala

Kao zrno soli.

Ne zahtevaj nikad,

Više se postiže

Kad se lepo moli.

Jedna mudrost mala

Kao zrno soli.

Od svađe je bolje

Ako se naš sused

Poštuje i voli.

Mudrost mala, kao

Jedno zrno soli.

-  Stiglo pismo iz daleka

Što nam srce svima slama,

Nepoželjan da je zeka

U pričama i pesmama.

-  Dopis taj je jako tužan,

Palio je, možda krao,

Kriv je nekom, ili dužan,

Zar je zeka bio zao?

-  Nije, već  je, kažu, glup,

Uši, repić, zdepast trup.

Usto je i plašljiv zeka,

Takav je od pamtiveka.

-  A da nije iskorenjen?

-  Ne,  zasad je samo smenjen.

- I Alisin zeka beli,

Iz priče će da se seli?

Ako neko grešku pravi,

Naneće nam svima štetu –

Čika Duškov zec je plavi

Jedini na celom svetu!

-  O zecu je sve poznato

I odraslom i detetu.

Proteran je samo zato.

Šta će on na Internetu?

-  Dugouško neuhvatljiv

U crtaću još se viđa.

-  Taj lukavko je prihvatljiv,

Snalažljiv im zec se sviđa.

-  Mislim da to nije pravo,

Jer zečića volim jako.

Zar piscima nije žao?

-  Znaće valjda, šta i kako!

Sad ne trči i ne viče,

Ne traži da čitam priče,

Ognjen sedi i u miru

Crta nešto na papiru.

-  Da li samo žvrljaš, šaraš,

Ili nešto lepo stvaraš?

-  Ta je devojčica,

Princeza Zorica.

Ovo je Zloćka nevaljala

Što je princezu uspavala.

-  Zloćka ti je ružna jako,

Prepoznao nju bi svako:

Crna haljina,

Čupava kosa

I bradavica

 Na vrhu nosa!

-  Što su u dvorac

Zloćku pustili,

Kad su princezu

Malu krstili?

-  Kakva je Zloćka,

Dobro su znali.

Sama je ušla,

Nisu je zvali!

-  Ali, zbog čega,

Car, Zoricin tata,

Nije na dvorcu

Zaključao vrata?

-  Kad Zločka odluči

Da se nekom sveti,

Poskoči samo, hop!

Kroz prozor uleti.

-  Šta, zar uleti?

K'o prava veštica!

-  A u kuli,

Od zlata preslica!

-  Zloćka je vreteno,

Zlatno, otrovala?

-  Princeza se ubola

I odmah zaspala.

-  Ah, ništa dobro

Uradila nije.

Moj tata će, bako,

Zloćku da bije!

Zvončići plavi veselo zvone

Prolaze mrava, duge kolone!

Klanjaju se nežne vlati trave,

Da pozdrave žele, vredne mrave.

Putuju, putuju mravi u daljinu,

Stigla je žetva, plodove da skinu!

Prenosiće danima, od jutra do mraka

Zrnevlje trava, do svog mravinjaka!

Upitala me jedna krošnja stara,

Dok sam po hrastovoj šumi šetala:

-  Kako si ovamo stigla Tamara?

Odgovor ni sama nisam znala.

Sakrivena u gustišu, brvnara,

U njoj postavljen sto, kaša od prosa,

Čulo se: - Zašto si ušla, Tamara?

Pa morala sam, ja sam Zlatokosa!

Tri medvedića su kasnije stigla,
Naravno da sam odmah potrčala,

Za mnom se buka i lomljava digla,

Ja se u strahu nisam okretala.

Zbilja sam ušla u onu brvnaru,

Plave su mi oči i duga kosa,

Tebi se čini da gledaš Tamaru,

Ali ustvari ja sam Zlatokosa.

Halo srce moje, zdravo!

Halo bako, ti si? Ćao!

Ima l' tamo novost neka?

Željno tebe baka čeka

I grlim te dušo, jako!

U redu je, važi bako!

Jeste l' sada sasvim zdravi?

Da li možda ume deka

Krpenjaču da napravi?

Krpenjaču? Zna to deka,

Napraviće, jedva čeka.

Šta ti treba, samo kaži!

U redu je, bako važi!

U razredu tajna nova,

Svi se plaše od duhova!

Znaš, duhovi ne postoje.

Šta zar tako stvari stoje?

Kad ti kažem, veruj meni,

Duhovi  su izmišljeni.

Da izmišlja može svako

I da druge plaši lako.

U redu je, važi bako!

Doviđenja srce, zdravo!

Doviđenja bako, ćao!

Volimo te dušo jako!

U redu je, važi bako!