Dojdoševa skela

Na potesu od Medenjače do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednika, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa je­dne na drugu obalu prevozile su tri skele. Ovo je priča o jed­noj od njih.

Često sam stajao na obali Tise i gledao kako skela do­stojanstveno klizi kroz sunčeve zalaske, onako umorna, a or­na za ono „još malo".

Odluku nisam doneo ni danas, posle toliko godina, da li mi je skela bila lepša dok sam je posmatrao sa obale, ili dok sam bio na njoj vraćajući se sa kupanja, kad su se i se­ljaci vraćali sa njiva, kolima natovarenim bostanom (vrežom), voćem i grožđem. Kad su se sa punim vedrima kupina vra­ćale beračice ovih plodova. Skela je tada ličila na ploveću pijacu, na kojoj se pazari, uzima, proba, a ponekad, nešto i ukrade. Vraćaju se ljudi koji su po ceo dan po kubicima košarali. Nude ribu: kečigu, šarane, smuđeve. Vraćaju se i kupači, obično deca i mladići. Uzimaju kuke i vuku skele sa jedne na drugu obalu.

Skeladžije idu od kola do kola, razgovaraju sa ljudima, gledaju šta imaju u kolima, nešto kao carinici, a ovi daju na­jbolju dinju, najveću lubenicu, žutu k'o limun kad je rasečeš, dve-tri jabuke, pregršt šljiva i poneku krušku da im se nađe. A i zaslužili su. Eh, koliko puta su ih prevezli preko reke sa kolima natovarenim plugovima i sejačicama, zatim drljačama i ko zna kakvim sve oruđima. Od marta pa, do sada. Zar to nije vredno lubenice, dinje, par grozdova ili ne­kog voća. Istina plaća se skelarina, ali ovo je nešto drugo. Ovo dođe kao degustacija. Milo je svakome kad čuje da mu je grožđe, voće ili bostan dobilo, baš od skeladžije, visoku ocenu.

Mnogi su žetvu već zaboravili, ali skeladžije se sećaju. Sećaju se svakog voza požnjevenog žita. A kako i nebi. Ulaz u skelu strm, a vozovi visoki po nekoliko metara, a konji ću­dljivi. Voz se nagne, konji krenu u pogrešnom pravcu. Vo­zove treba složiti, ponekad i po pet u jednu skelu. Skeladžija mora biti veštiji i od samog kočijaša. Koliko puta se desi­lo da kaže kočijašu: „Siđi s kola i daj meni uzdice".

Danas je nešto drugo. Voda mirna. Skela plovi polako. Pale se fenjeri. Voda „stoji". Lomprazi su stabilni. Banat. Skela tek što nije dodirnula lomprag. Mlađi skaču na daske lompraga da bi izbegli gužvu kad skela stane. Skela stane. Izlaze beračice kupina, nadničarke, zaprega, a onda motor­na vozila.

Od ostrva se oglašava neki tegljač vukući šlepove. Ske­la se odmara. Skeladžije računaju ko se još nije iz atara vra­tio. Tegljač prolazi, zvukom sirene pozdravlja skelu i skela­džije. Kreće i skela. Opet bački, pa banatski lomprag. Opet isti redosled. Izlaze ljudi, zaprege i motorna vozila, a na kra­ju, noseći fenjer izlazi i skeladžija. Neće u kućicu koja stoji na dolmi (nasipu). Leto je. Veče je lepo, sveže. Mesečine pu­no. Ostaje još sat-dva. Priča sa vrbama, sa rekom, sa samim sobom, sa virovima i u reci i u sebi. Ostaje, za svaki slučaj, ako neko vikne „Skela!" A dešava se da vikne. I u sred noći. Probudi skeladžiju. Prene ga iz najlepšeg razmišljanja. Skeladžija odveže čamac privezan za skelu, koji služi za spaša­vanje, a i za zakasnele putnike, odlazi po onu senkii koja se nazire na drugoj obali.

Leti je lepo. Ali jesen... Ona pozna, kad kiša i srž u ko­stima pokvasi, kad nikakve kabanice ni bunde ne pomažu.

Zima je najgora. Kad Tisa počne da se ledi, kad sante krenu. Zakasneli putnici čekaju da im pomogneš, a rekom i venama sante leda plove i prete. Skeladžija rizikuje svoj ži­vot da bi pomogao putniku. I istope se sve sante u srcu kad putnik kaže „Hvala!" Ili, kad i bez „hvala" krene ka nekom toplom kutku.

Kad se reka zamrzne, celu površinu vode pokrije led de­beo metar i više, pešaci idu preko leda.

Stari ljudi su pričali da je mašina vršalica sa dresom pre­lazila preko leda. Ne znam. Možda i jeste. Ja sam samo jed­nom došao do polovine reke. Pratio sam devojku koja je pu­tovala. Led je počeo da puca. Doleteo sam do obale i dovi­knuo joj: „Pisaću ti!"

Borba skeladžija sa ledom dugotrajna je. Skeladžije seku led. Prave put i skela opet, bar za neko vreme, plovi. Ljudi ispred reke zastanu, ali nikad ne stanu.

A onda opet proleće. Led se topi. Snegovi sa Karpata kopne. Reka nadolazi. Nosi sve pred sobom. Kida i čeličnu sajlu. Skela i dalje plovi, ali sada bez kontrole, dok se ne na-suče na neki deo obale. Onda opet onaj ustaljeni red.

Dođe i prvi san. Ponoć. A već posle ponoći čuje se rzanje konja, dolaze i ljudi da „uhvate" red, da što pre pređu na drugu stranu. Ko zna koliko će puta danas „preplivati" reku.

Na turskoj kaldrmi, od skeladžijske kućice do lompraga, koja liči na tobogan, ili smučarsku stazu za spust, sa dva strma nagiba, već se formira duga kolona seljačkih kola i mo­tornih vozila.

Po dužini kolone, vidi se da se obala sva intenzivnije bu­di. Levo od skele se „Jelena", mala lađa, koja saobraća od Novog do Starog Bečeja (Bečeja), sprema na prvo putova­nje toga dana, od osam koje će obaviti od jutra do večeri, vukući dereglju sa đacima, putnicima, piljaricama, radnici­ma i poslovnim ljudima. Po odlasku i dolasku „Jelene" skeledžije i kupači su merili vreme.

Sa obalom su se budile i vrane. Graktale su, a zatim od­lazile u polja puna zrnevlja, na kojima su ostajale sve do večeri.

Sunce je visoko. Peskovita plaža na bačkoj strani, na desnoj obali Tise, već je puna. Ipak, kupači dolaze preko celog dana. Negde oko sredine Tise, bolji kupači skaču iz ske­le u reku i na taj način se osvežavaju. A dan dug. Letnji. To­pao. Gori nebo i zemlja.

A oko skele je bilo sve. Plaža. Divna peskovita plaža. Odeš skoro do pola Tise, a voda ti do kolena. Onda vodonoša. Splav, vezan jednom širom daskom za obalu, ograđen gredama, sa koga su žene zaitivale vodu. A voda, tiska, či­sta i prozirna. Žene su je koristile za piće i za kuvanje. Na­ročito je bila ukusna supa tiskom vodom nalivena. A i za pra­nje veša. Okrenu žene već do zore nekoliko puta.

Kupači su sedeli u čamcu i ispalcem pili vodu gaseći žeđ. Kažu: prijalo im je.

A vodonošu sam morao da spomenem. Imao sam četiri-pet godina, a moj brat duplo više. Brat je pecao, a ja gledao kako one sitne, najsitnije ribe, jure po prozirnoj tiskoj vodi igrajući se. Hteo sam, valjda da im se pridružim. Došao sam do ivice, skliznuo, napravio salto i sasvim slučajno se, obema rukama uhvatio za splav. To me je spasio. Kad je čuo da je nešto bućnulo, brat je pogledao i video mene, odnosno moje ručice, kako čvrsto drže splav vodonoše, odnosno, ka­ko se čvrsto drže za ivicu života, Bila je to sreća i za njega i za mene.

Vratimo se skeli. Vremena su se počela menjati. Skela i skledžije počeše stariti, a kolone na turskoj kaldrmi počeše bivati sve duže i sve nestrpljivije. Nije se moglo više. Prvo je u pomoć priskočila još jedna skela, a zatim i neka mala lađa „Slavuj". Išlo je brže, ali to nije bio ni željeni ni potre­ban ritam.

Počelo se pričati o izgradnji mosta. Gradiće se tu i tu. I tako i bi. Most premosti reku. Skela ode. Poslednji put je prešla Tisu jednog decembarskog dana. Međutim sa vodom je teklo i vreme. Reka se, kao i život, čas bistrila, čas mutila, ali je tekla. A to je bilo dobro i za reku i za čoveka. Prevozi­la je skela đake, seljake, studente, novinare i snimatelje. Po­slušno je skela nosila kameru i kamermana dok je ovaj ka-drirao, a mi gledajući reportaže, uživali u lepotama reke i njenih obala. Dolazili su i novinari i pravili intervjue. Pitali su: „Da li skeladžija može da napusti skelu i reku?" „A, ko bi to mogao?" Sem, ako život povuče... A život je povlačio. Prvi je reku napustio Slavko Dojdoš, stari skeledžija i šaljivdžija. Po njemu su ljudi i zvali skelu „Dojdoševa" skela. Otišli su zatim i drugi. Ostalo je samo ono, što je nekim čud­nim vezama bilo spojeno sa rekom. Ono što je reci ostalo verno do kraja. Kao i naše sećanje.