Kit

Sezonu kupanja smo otvarali rano. Prvog maja smo se kupali. Ako se Tisa razlije, poplavi vrbe i napuni kubike vo­dom, onda, već aprila počinje sezona.

Sa otvaranjem sezone, počinjale su i priče da se u Tisi nalazi kit. O kitu su pričali, obično, svi koji su na Tisu dola­zili jednom godišnje, a možda i ređe. Alasi, skeledžije i ku­pači nisu kita videli, ali slušali su da se pojavljivao čas tu, čas tamo. Pričali su ljudi da je kit jednom čoveku progutao dve guske odjednom, da je tom i tom ceo zapat pataka ne­stao i da ga je kit progutao dok su patke ne sluteći ništa mir­no plovile Tisom. Te priče su počinjale početkom sezone, a završavale su se krajem Ilinskog meseca, kad i sezona kupanja.

Jednog letnjeg dana kit se pojavio kod samog pristani­šta male lađe. Istina je na samoj sredini Tise.

Od pristaništa levo, između dolme i obale nalazila se jed­na mala, ali vrlo lepa zgrada. Izgrađena je kao Kapetanija, kasnije je u njoj bio dom zdravlja, a zatim je zgradu za svo­je potrebe uzela UDB-a. Preko puta te zgrade nalazila se Rusomirova pekara. Ne mogu da se setim kad je ta zgrada iz­građena, ni ko ju je izgradio. Između te zgrade i Rusomirove pekare par metara je bio put. Kola koja su išla na skelu, ili sa skele morala su tuda da prođu, tim delom puta, a za­tim uz samu obalu Tise do skele. U povratku je bilo obrnu­to. I fijakeri su, koji su čekali lađu, prolazili tuda do prista­ništa. Kupači su imali veći izbor. Mogli su da se popnu na dolmu (nasip) kod skele, zatim kod spomenika, a i na onom mestu kod zgrade UDB-e. Uspon kod skele se najčešće kori­stio. Između obaloutvrde (bedema od opeke) i skeladžijske kuće nalazila su se leptir-vrata, koja su sprečavala bicikliste da u šetalište uđu vozeći biciklove. Na tom delu dolme šeta­čima niko nije mogao da smeta. Oni su, šetači, tu bili neprikosnoveni.

Kod pristaništa su se kupači spuštali do same reke i on­da nizvodno, prema Manastiru, tražili neko zgodno mesto i prijatelje koji će im praviti društvo. Njih i nije bilo teško naći jer, tu je svako svakog poznavao.

Tu, kod pristaništa su alasi držali ulovljenu ribu. Tu su je i prodavali. Ribu su čuvali u drvenoj napravi koju su zvali barka. I barka je bila slična malom čamcu od metra ili dva dužine. Bila je ozgo zatvorena, ali su na gornjoj strani bila i mala vratanca. Bočne strane su joj bile izbušene. Riba je u barci imala dovoljno vazduha i čiste tiske vode sa tempe­raturom vode u reci.

Na tom prostoru kod lađice uvek je bilo ljudi. Putnici su čekali lađicu, kupači su se kupali, alasi prodavali ribu.

Međutim, tog julskog prepodneva nije bilo ni lađice, bila je na plovidbi, ni alasa, bili su u lovu, jedino su kupači ispu­nili taj prostor i zajedno sa putnicima koji su čekali lađicu, činili veliku gomilu ljudi. Toliko ljudi je bivalo na jednom mestu kad je Mirko Žira za banku-dve, za vreme bivše Ju­goslavije, vukao, ili bolje reći izvlačio utopljenika do obale, na kojoj su čekali žandarmi, narednik, a i sreski načelnik sa lekarem, koji je trebao da utvrdi da li je smrt nastupila nasilno.

Eto, na tom mestu, na pristaništu, okupilo se puno lju­di. Iz UDB-e dođoše tri čoveka. Na pitanje šta se tu zbiva, ljudi im kažu da se u Tisi nalazi kit. Kakvih se sve elemenata tada moglo naći, zašto ne bi i jedan kit. Ljudi su govorili uglas, očito uzbuđeni. Pričali su da su ga videli, da ima vrlo široka leđa, da je dugačak toliko i toliko. Gomila ljudi se sve više približavala obali. Na sredini Tise voda je počela da kovitla i da peni. Onda se pojaviše kitova leđa. Ljudi počeše bežati prema dolmi.

Ljudi koji su izašli iz zgrade UDB-e narediše narodu, zbog bezbednosti, da se povuče.

Najstariji po činu, mislim da je bio poručnik, naredi jed­nom od preostale dvojice da donese dvogled i pušku. Ovaj ode. Kad se vratio, palo je naređenje: „Ti ga prati dvogle­dom, a ja ću da pucam!"

„Eno ga! Eno ga!" - povikaše ljudi.

„Ne vidim ga" - reče onaj što ga je pratio dvogledom.

„Okreni dvogled, udaljio si ga" - reče onaj što je dr­žao pušku.

Poče pucnjava. Kit zaroni. Ostao je u vodi nekoliko mi­nuta, a onda opet izronio. Opet pucnjava. Opet kit pod vodom.

Padne predlog da se čamcem približe kitu. Međutim, zbog rizika od tog predloga se odustalo. Narod se poče ko­mešati. Tražio je hladovinu. Deca su se popela na jablano­ve. Onaj što je dvogledom pratio kita pope se na jedan panj. Ubrzo primeti da se panj drma.

Naiđe i lađica. Ljudi počeše posadi davati signale da pri­stane uz obalu. Jedan čovek, zadihan, mašući šeširom i trče­ći u susret skeli, kad je stigao do panja na kome stoji čovek koji dvogledom prati kita, spotakne se i padne. Tek tada su primetili da je oko panja namotan debeli štrik na čijem je drugom kraju bio som-kapitalac koga su lađari ulovili.

Lađica je pristala, putnici su se ukrcali, kupači poskakali u vodu, narod se razišao.

Između Rusomirove pekare i zgrade UDB-e opet su pro­lazila kola i fijakeri koji su čekali lađicu i možda nova uzbuđenja.