Kad skela zastane

Na bačkoj strani nema gotovo ništa. Jedino, vrbe i ja­blanovi koji su mesecima stajali u vodi. Stabla do krošnji od mulja i peska. Sve je to ostalo iza naših leđa. Ostala je još mala kućica-Čarda, koja je u toku rata bila oštećena. Mali drveni most koji je premostio kanal između kubika vrba. Kod mosta je bila i vetrenjača. I ona je ostala, ali samo u sećanju starijih žitelja. Posle rata je srušena. Kao da su vetrovi promenili pravac, a na krilca vetrenjače sletale su još samo pti­ce. Ostali su i kubici puni ribe. Šipražje.

Tisa se povukla. Međutim, do lompraga se mora gaziti. Ili čamcem. Međutim, voda je plitka. Skeladžije premeštaju lomprage, a i „špulnu" sa čeličnim užetom.

Za razliku od bačke, na banatskoj strani se prostire ceo grad. Istina, vide se samo krovovi i tornjevi crkveni. Vidi se Rusomirova pekara. Oseća se miris svežeg hleba, kifli i bureka.

Rusomir i sad, sigurno, stoji pored tezge-pulta, a iza nje­govih leđa stalaže sa vrućim hlebom. „Dajte mi ovaj. Ovaj je malo više reš", - kaže mušterija. Rusomir poslužuje. Po­red hleba uvek izmeri i koji gram osmeha.

I dok skeledžije uz pomoć putnika polako vuku skelu, redaju se slike. Hotel „Vojvodina" blješti na suncu. Ispod hotela, pored same obale kupatilo. Kupača je još uvek pu­no. Doplivaju do skele koja se nalazi na sred Tise, popnu se u čamac, a onda u skelu. Sa skele skaču u reku i opet pre­ma obali. Dva-tri šlepa na banatskoj obali. Priljubila se uz obalu. Kupači skaču i sa njih.

Vidi se kuća Viće Markovića. Zid, a kraj njega voće. Du­nje i kajsije.

Skela klizi polako. Sa leve strane kućica, sojenica. Služi za klupske prostorije FK „Zvezde", sasvim levo ostrvo, kraj kojeg se vidi mali svetionik, koji kao sanjivo dete žmirka pred prvi san. nešto ispred svetionika Grad. Ostaci stare tvrđave i jedna vila sa lepo uređenim voćnjakom, oivičena divljim rogačom koji smo sisali, cedeći neki sok čudnog ukusa i na koji je vetar pred večernje mise na njima zvonio.

Skela zastaje. Bar nam se tako čini. Neće da kvari vidik.

Samo otkucaji crkvenog sata i tok reke, uveravaju nas da i vreme protiče i da će za sat-dva suton pokriti reku i vr­be, sačekavši da crveni leptir-Sunce sleti u vrbak il` reku i tu prenoći. Ostaće tu, sve dok ga neki povetarac što tumara u jutru šumom ne prene iz sna.

Skela dolazi do obale. Nailaze i prvi snovi. Ptice sanja­ju meka gnezda, skeledžije vodonoše sa obramicama koje im se gibaju na ramenima i suknjama zadignutim do kolena, a umorni konji sanjaju miris jasala.

Život će nekoliko sati teći drugim tokom, a onda, opet, nova vožnja, slična ovoj, a ipak drugačija za neki novi de­talj nezapažen u prethodnoj vožnji. Za nešto što će proći kraj nas da traje večno...

I dok budemo šetali obalom rećićemo, ili bar pomisliti: ovo su zarasli tragovi jednog vremena kroz koje su plovile skele i ljudske sudbine sa manje strasti i kovitlanja virova - bar nam se tako činilo.