Golubarnik

„Jelena" - mala lađa. Vraćam joj se po ko zna koji put. Kao nekad, kad se probija kroz maglu sad se probijala mo­jim sećanjem, ili bolje reći zaboravom, koji donose jesenje kiše, vetrovi i raskaljane obale. Međutim, jesen koja se se­ćanjem pružila sunčana je i lepa. Topla čak. Nema potrebe da se guramo da uđemo u „Jeleninu" utrobu i pored peći grejemo promrzle ruke i noge, ili sušimo pokislu odeću. Sada se sasvim lepo osećamo i u dereglji koja je uhvativši „Jele­nu" ispod ruke šetala čudnom stazom između dva grada.

Liče mi na dve devojke. „Jelena" na plavušu, a dereglja na crnku.

Dereglija, ili dereglja kako smo je kad zvali, izgledala je pomalo čudno. Ličila je na ogroman čamac do pola, od pramca prema krmi, otvoren, a od polovine do krme pokri­ven. U njoj su, u dereglji, sedeli putnici na klupama od neorendisanih dasaka. Kad počnu vetrovi i kiše, prednji deo dereglje je bio prazan, a zadnji prepun. Kad je lepo i sunčano vreme, bivalo je obrnuto.

Međutim, dereglja je imala, kod same krme, jedno ma­lo odelenje. Mi smo, đaci, to odelenje zvali golubarnik. Golubarnik je služio zaljubljenima da u njemu izmene poneku reč, neko pisamce, a ponekad i neki poljubac. Po načinu kako se u golubarnik ulazilo i izlazilo prepoznavali smo ko se u koga zaljubio, čija je ljubav cvetala, a čija malaksavala. U golubarnik su zaljubljeni ulazili držeći se za ruke, a pone­kad, skriveni od pogleda radoznalih piljarica i zagrljeni. Go­lubarnik je bio mesto za zaljubljene, njihova privilegija i oa­za ljubavi.

Dešavalo se, ako je bilo nešto važno, ako je trebalo ne­koga, ko nema para, sakriti ispod klupe, da smo skoro svi ulazili u golubarnik. Kapetan-Mladen je već predosećao da se nešto dešava. Da se neko „švercuje" i primenjivao je po­sebnu taktiku. Prvo je naplatio vožnju od piljarica i zanat­lija, idući od pramca prema golubarniku. Kad je stigao do golubarnika, okrenuo bi se i pošao prema pramcu. Bili smo presrećni. Naročito je bio srećan onaj što se nalazio ispod klupe. Čika-Mlađa bi, na naš smeh i žagor, obrnuo putanju i došao do nas. „Platite, molim!" Smeh bi prestajao, a čika-Mlada, lupajući paragon blokom o dlan govorio: „Požurite, molim!"

Jedan po jedan vadili smo pare iz džepova i kupovali kartu. Čika-Mladen je ležerno kidao perforaciju blokova i pružao nam listiće uzimajući pare ne gledajući u nas. Rume­nilo poče da nam se vraća. Ne gleda nas, možemo mirno da dodajemo karte jedan drugome. „Jesu li svi platili?" - pi­tao je. „Jesu" - odgovarali smo mi u horu kao vrane koje je motor „Jelene" baš tada budio. „Jedan nije" - kaže Mla­đa. „Koliko vas ima?" - pita kapetan. „Devetoro" - kaže­mo u horu. ,,A ja sam samo osam karata ocepio" - kaže. Opet voštana boja na našim licima. Vidimo, nadmudreni smo. „Jožika! Kad stigneš do ostrva zaustavi. Jedan mora napolje!" Pipamo se po džepovima, izvlačimo poslednju re­zervu. Vratićemo se pešice preko Ljutova. Međutim ko će da pliva pola Tise da dođe od ostrva do obale. Na našu sreću Mlađa se okrene i kaže: „Ja sam pogrešio". Ponekad se stvar­no naljuti na nas, ali retko. Obično, kad mi preteramo. On­da smo mirni kao bubice. Manji smo od makova zrna. On­da Mlađa drži litiju. Tako su tekli dani, tako je tekla Tisa, au golubarnik su uletali i iz njega izletali svake godine drugi golubovi.

Sećam se jeseni. Jedne lepe jeseni, sunčane, tople, kad se u nama prvi put ljubav javljala. Kad smo prvi put uletali i izletali iz golubarnika.

Spremali smo se za ekskurziju. Do Bečeja smo, to smo znali, trebali da putujemo lađicom. Polazak je bio zakazan za ponoć. No, mi smo već oko 17 časova bili na dolmi, na pristaništu noseći naše tašne, kofere, cegere sa kolačima, me­som i drugim jelom. Neki su već počeli da prazne torbe ka­ko bi im bile lakše prilikom putovanja.

Imao sam i ja, kao svako, svoje „najbolje" drugove. To su bili oni, kojima poveriš tajnu, kojima šapućeš na času, baciš ceduljče sa uređenim zadatkom iz matematike i tako. Isto je bilo i sa drugaricama. Njima smo „otimali" fotogra­fije. Moj drug, Miša, mi se pohvalio da je dobio fotografiju od Marije. Kasnije, dok smo čekali „Jelenu" ona je, Marija, pokazivala fotografije drugaricama. Uzeo sam jednu. Rekla je da joj vratim, sve fotografije su joj uzeli drugovi. Što će reći kad je mama bude pitala gde su fotografije. Vratio sam joj. Ušli smo u lađicu. U dereglju. Naše društvo je otišlo u golubarnik. Seo sam do Marije. Osetio sam Marijinu ruku kako traži moju. Onda sam osetio u ruci parče kartona. „Ne­moj da gledaš, stavi u džep. Pogledaj kad izađemo". „Jele­na" je krenula. Motori su svojim zvukom remetili tišinu, koja je mirno spavala i ispred i iza nas. Kad smo izašli na obalu, pogledao sam ono parče kartona koje sam držao u džepu. Bila je to Marijina fotografija. Na poleđini je pisalo: „Za tebe".

Sećam se golubarnika. Da li je to što se u njemu rodilo bila ljubav, ili trenutak kad čovek prvi put oseti da mora da ima nekog i kad ostane sam?

„Jelena" više ne plovi. Dereglje nema. Nema ni golubar­nika. Ipak. golubovi još uvek lete, visoko, kao mi... nekad.