Pismeni

Naš razred je bio, u odnosu na ostale razrede, u našoj školi, malo neobičan. U razredu su bile dvadeset i četiri devojčice, odnosno devojke, i četiri muškarca. Škola nam je te godine bila najbolja u Srbiji, ali smo mi, naš razred, jako malo tome doprineli. Pre bi se moglo reći da nije bilo našeg razreda, škola bi još ubedljivije pobedila.

Moja crna tačka na tom, školskom putu, bio je francu­ski jezik. Profesorka Anđa, lepotica Kraljevine Jugoslavije, kad bi držala časove francuskog jezika, obavezno je pitala mene. Međutim, obzirom da je bilo puno više devojčica, mi smo, dečaci, bili proterivani sa časova francuskog jezika. Raz­log je bio jednostavan. Profesorka Anđa je donosila svoju garderobu iz vremena kad je bila mis, kad je bio raspisan konkurs za mis Kraljevine Jugoslavije, pa su učenice pravile Modnu reviju. Učila ih je kako treba graciozno hodati, po­zirati i drugo. Nama nije to nimalo smetalo jer, niko ništa nije znao.

No, vreme je prolazilo. Profesorka nam jednog dana saopšti da ćemo sledećeg časa imati pismeni iz francuskog je­zika. Posebno je meni skrenula pažnju da moram doći jer, u protivnom zna se - dvojka k'o vatrogasni toranj. Ja ni­sam bio nezadovoljan jer, dva pismena sam eskivirao, a tre­ći je, verovatno što sam ja na njemu bio prisutan, zbog mno­štva dvojki bio poništen.

Mimo svih običaja, probudio sam se ranije da ne zaka­snim. Spremio sam se i otišao na lađicu. Kiša je padala. Sve je bilo sumorno i vlažno. Tu su bili i ostali učenici-putnici. Tu je bio i kapetan Mladen. I on je bio zamišljen.

Krenuli smo. „Jelena" - mala lađa je stigla do sredine Tise, a onda počela da se vrti. Onako bela ličila je na baleri­nu koja izvodi svoj ples. Ples na vodi. Igrala je dugo, a on­da, umorna, primakla se obali, naslonivši se na nju, obalu, kao da ima nesvesticu. Đaci su se radovali, tražili opravda­nja, a ja sam sa još nekoliko radnika prešao skelom na dru­gu stranu Tise i počeo trčati da nadoknadim izgubljeno vreme. Trčao sam sve do Bečeja, a neumorna kiša, praćena vetrom, trčala je, uporedo sa mnom. Bio sam mokar, kaljav do ramena, a takvu frizuru ni jedan frizer mi ne bi mogao napraviti. Ličio sam na strašilo.

Ušao sam u učionicu. Prošlo je nekoliko trenutaka i posližitelj čika Pera poče čekićem lupati o neku šipku upozora­vajući profesore da treba da počne čas.

Profesorka Anđa nije došla. Čekali smo je, ali nije do­lazila. Čas se završio. Sledećeg časa je došla. Sledilo je izvinjenje. Rekla nam je da je putovala, da je pokisla, da je mo­rala da ide da se presvuče. Rekla nam je da ćemo pismeni iz francuskog jezika imati sledećeg časa. Onda nam je priča­la: „Deco, što je strašno na Tisi! Vetar! Skela se nagiba čas na jednu, čas na drugu stranu. Kiša! Grozno je. Ja, ovakvo vreme nisam zapamtila. Imala sam sreću, ponela sam šuškavac. A i naišla sam na jednu prijateljicu koja me je kolima donela do Bečeja." Onda je ugledala mene. „Šta je s tobom? Zašto si ti takav?" - pitala me je.

„Ja sam, profesorko, bio na toj istoj skeli", - rekao sam i nasmejao se.

Da li ste znali...

Odlaskom Turaka, u slabo naselјen Banat počinje intenzivnije doselјavanje. Naselјavanje Srba, kako u Vojvodinu, tako i u Banat započeto Velikom seobom Srba 1690, pod vođstvom Arsenija Čarnojevića III. Bočar, izgleda, nije zahvaćen ovom kolonizacijom, pošto se posle 1564. godine prvi put kao naselјen pominje tek 1753. kao manje srpsko naselјe.