Medenjačka skela

Na potesu od Medenjača do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednike, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa je­dne obale na drugu prevozile su tri skele. Ovo je priča o jed­noj od njih.

— O Medenjačkoj skeli 'oćeš? I dan i noć bi bilo malo da ti o njoj pripovedam. Ja sam služio na jednom salašu. Možda i znaš ti taj salaš? Odma' tu kod skele. Putić salaš. Iš'o sam ja često u selo. Medenjačka skela je dosta daleko od sela. Zato i nema limuzina, samo kad je žitoradnja onda ima zaprega i s jeseni kad se kukuruz bere. Najčešće ima su­botom i nedeljom. Onda gazde idu u selo. Obave pijace, nedeljni ručak, obiđu komšije i vratidu se. U tarnice uvatidu jednog konja i to onog najboljeg. Malo tuda prolazidu lju­di. Skeledžija Živa samo nakrivi šešir i drema. Ponekad, kad naiđem sam, on samo ustima nešto prožvakulja i kaže: ,,Sedi, sad će naići još neko!" Ja sednem i čekam, ponekad i ce­lo prepodne. Onda on ustane, raspakuje ručak, ruča, ubriše brkove velike kao u Kraljevića Marka, i kaže: „Uzmi kuku i pomozi malo". Pomažemo i mi, šta ćeš, nama se žuri:

Eto, sad smo, na Veliku Gospojinu, išli u selo. U tarni­ce uvatili Zekana, pa gazda-Panta i gazdarica Kristina pitadu: „Oćeš i ti da ideš u selo i uzmeš preobuku? „Pa, mogu" — kažem ja. „Ondak; teraj!"

Na skelu smo stigli prid sam zalazak Sunca. Živa opet drema. “Čekajte malo, možda će naići još neko". „Ej, teško nama! Kad on kaže ono „čekajte"... „Nemoj da čekamo. Ni­kog usput nismo vidili, ni konja ni čoveka. Vozi odma' " — kažem ja, i on me posluša.

Voda mirna. Jedva se primećuje da teče, da se pomera, a po njoj crvena svila od sunca.

Gazda Panta nazove Boga Živi, ovaj mu otpozdravi sa onim: „Daj bože!"

Živa uz'o kuku i vuče skelu, a gazda Panta mu pripoveda kako su krenuli kod Mare, daju Karitanu sutra šest nedelja. Živa se čudi kako je brzo prošlo. Kako je to nesreća što je Mara ostala sa tolikom decom. Ne mogu svaku reč da razaberem, konj frkće, obad ga neki spopao, brani se repom.

„I na to sam mislio" — kaže gazda Panta. Onda nastavi da i zato ide. Hoće da uzme onu najmlađu. 'Oće da je usvo­ji, pa kad odraste da je uda. Da joj koji lanac da. Da ne bude slepica. Drugo je gazdačka devojka, devojka iz gazdačke kuće, a drugo je slepica. Onda kaže da nije Karitan to zaslužijo. Pripoveda kako je doš'o jedne noći i tražio da iznese obavezu. On kaže da nema, a Karitan mu kaže: „Imaš, znam ja“.

Gazdarica-Kristina mirno sedi na sicu i posmatra reku. Živa htede nešto da zaustavi, ali ga gazda-Panta prekide.

Kaže: da zna, Mara mu je pričala da su došli po Karatina i naterali ga. Pušku mu pod rebra stavljali, govorili: „Te­be će poslušati, ti si mu brat".

Skela dodirnu lomprag s banatske strane. Sunce i Tisa ostaše iza nas, a ispred nas selo. Selo se čas pojavljivalo, čas nestajalo iza neke krošnje, ali svakim korakom je bivalo sve bliže. Posle nekog vremena selo se više nije krilo.

Prvo se čuo lavež pasa, a onda su nas dočekale ciganske čerge i najzad ulice. Tarnice se zaustaviše ispred Marine ku­će. Deca dotrčaše. Otvoriše kapiju. Ja pustim konja i uvedem ga u štalu, a onda i ja uđem u kuću. Mara kaže deci da se operu i legnu.

Gazda Panta kaže zašto je doš'o. Prvo na daću, a onda da uzme Milenu, tako se zvala najmlađa ćerka, najmlađe od sedmoro dece.

— Biće to teško, — reče Mara.

Gazda Panta to potvrdi, ali kaže da će je usvojiti, miraz obezbediti, biće devojka iz gazdačke kuće.

Noć je prošla brzo. Kao da je neko otresao crni dud s drveta. Posle groblja čilaš je opet bio upregnut u tarnice. Na tarnicama jedan putnik više. Krenuli smo.

Opet putevi kroz kukuruz, skela i Živa skeledžija. On­da, konačno, salaš. Gazda Panta vikne: „Dragoljube!" Ovaj se odazove. ,,A, di je Stana?" Ovaj mu kaže da poji stoku. U tom se pojavi i Stana. Raspuštenica. Šesnajst-sedamnajst godina. U svakoj ruci po jedan šavolj, gotovo veći od nje. Nešto šnjome nije bilo u redu. Mi smo je zvali luda-Stana. Nešto od Draginog čuda, nešto od silnog rada, izgledala je kao da je malo nedotrpavna. A i nebila. Kad gazda Panta i gazdarica Kristina odu u selo on je obnaži i tako golu mete na konja. Konj odmoran samo leti atarom, a ona sirota se drži konju za grivu i zapomaže.

„Kristina, odvedi Milenu u njenu sobu!

Vreme na salašu prolazi brzo. Milena je već mesec dana ovde. Dani su još uvek sunčani i topli. Počela je berba ku­kuruza. Krune se latice ruža. Opada i lišće. Ptice se sele. Le­te jesenje svile po ataru, padne i po koja kap kiše, a onda opet Sunce.

Gazda Panta i gazdarica, subotom odlaze u selo u crkvu i na pijace, a na salašu ostanu: Draga, luda-Stana, Mi­lena i ja. Onda, opet luda-Stana na konju, obnažena, atarom leti, baš kao i prvi vetrovi. Ceo taj cirkus prestaje kad Stana padne s konja i ugruva se. Panti niko to nije smeo da kaže. Svi su ćutali i smišljali kako da odu sa salaša. Milena je otišla prva. Jednog decembarskog dana, jednog popodneva. Jednog popodneva kad nije bilo ni jesenje svile, ni vilinih konjica, ni leptirova, kad je trava posivela, jedino su vrane pabirčile zrna pšenice koja plug nije dobro zaorao, Mi­lena je otišla.

Tražili su je po ataru. Tražili su je na komšijskim salašima, ali je nisu našli. Pitali su i mene da li sam je vidijo? „Nisam" — kažem ja." A jesam. Vidijo sam kad je uzela za­vežljaj koji je donela i uputila se prema skeli. Pitali su i skeledžiju-Živu. On im je kaz'o da je baš ondak otiš'o da vidi kako je žito, da li je izniklo. A, u stvari, pit'o je zašto ide sama, a ona mu kazala da su čika i strina zauzeti, i da su kazali da se samo njemu javi, a da će je on smestiti na neka kola koja idu za selo.

Tako je i bilo. Naiđu jedna kola i on zamoli kočijaša i njegovu ženu da Milenu odnesu do sela. Kola krenu, a skeledžija ostane zagnjuren u kabanicu, videle su mu se samo oči i veliki gusti brkovi.

Stigli su u selo. Još se nije čestito ni pozdravila sa bra­tom i sa sestrama, a napolju se čulo rzanje konja. Isto ono kad su ludu-Stanu stavljali da jaše.

Uđe gazda-Panta. Prva reč mu beše: „Bežiš?" A onda ono, slepica, a mogla si biti gazdačka devojka, miradžika. Ajde, pakuj se!"

„Ona neće ići. Ti, devere, idi. Noć je. Pozdravi sve." — reče Mara.

Konj je frktao još neko vreme, a onda se ni frktanje vi­še nije čulo. Samo lavež pasa.

Stigao je do skele. Živa je sedeo i dremuckao.

„Vozi!" „Čekaj malo, možda će još neko naići." „Ko da naiđe? Zar ne vidiš da je mrkla noć?"

Prešli su na drugu stranu. Gazda Panta se pope na konja. Jato divljih gusaka je letelo prema jugu. Vreme se muti­lo. „Kao da će sneg. Sutra ćemo u zimovnik. Imali ste sreće gazda-Panto. Vi ste poslednji putnik koga sam ove godine prevezao."