Eleg-Bači

Septembar. Pozno leto. Na reci je bilo, još uvek, kupa­ča. Lišće je bilo još zeleno. Vetar se nije doselio, a ptice se nisu otselile. Sve je tu. Ništa nije poremećeno. Večeri su ti­he. Mesec se pojavi, na kratko, a zatim, poput gnjurca, za­roni u neki oblačak, a onda opet izroni, tek toliko da uzme vazduh. Sve miriše. Miriše veče, vrbe mirišu, miriše seno, devojačka kosa miriše.

Šetam dugo. Kao da sam zaboravio da ujutru treba u školu, da je počela školska godina. Mimo volje, odlazim na spavanje. Čini mi se da nisam zaspao. U stvari, to je nasta­vak šetnje u snu.

Otkucaji sata me bude. Četiri otkucaja. Rano je to. Teš­ko ustajem. Još malo samo, mislim u sebi. Šta mi je to leglo na trepavice, pa nedozvoljava da se odlepe. San postaje žeđ. Ona žeđ, kad u snu bunar subarteski isprazniš, a žeđ ne mo­žeš da ugasiš. Još malo samo... Uspavljuju me: reka, miris vrba, svežina noći po kojoj sam šetao. Uspavljuju me po­ljupci koje je san doveo.

Ipak, budim se. Svaki je dan na početku prazan. Reci­mo kao slikarsko platno, koje slikar treba bojama da ispuni, da nanese detalje, da sliku napravi.

Ustajem, oblačim se. Sat otkucava pet puta. Sirena ,,Jelene" - male lađe, uzalud je dozivala, a onda „Jelena" otišla. Ja sam ostao. U stvari, sa mnom je ostala i ona jedina mo­gućnost da do škole odem pešice. Šest kilometara. Gotovo ništa za mladost, za snagu, za volju od sedam milja. Šest ki­lometara na leđima nasipa i krivudavih seoskih puteva do Ti­se. Do čamca.

Ponekad, obično pijačnim danima, ima puno pešaka, pa Eleg-Bači vozi veliki čamac, koji kad nema putnika stoji vezan na desnoj obali reke, sa bačke strane, a ponekad, kad nas je malo, vozi onaj mali čamac u koji stanu dve-tri osobe.

Ponekad Elega nema. Cepka drva za „Jelenu", pa ga mi, đaci čekamo. Naravno, prvo ono obavezno: „Eleg-Bači!" Pored same Tise bio je zadružni voćnjak. Kruške, šljive, ja­buke. Krupne i sočne. Idemo od drveta do drveta, beremo i jedemo. S vrmena na vreme pogledamo u pravcu Tise, da vidimo da li Eleg-Bači vozi čamac da nas preveze preko. I zaista, bez žurbe, ravnomernim zaveslajima, Eleg-Bači se pri­bližavao obali.

Često smo koristili čamac. Kad smo imali manje časo­va, ili neki prazan čas, obično smo Tisu prelazili čamcem, a onda, uz obavezno zadržavanje u zadružnom voćnjaku, tr­čali do kuće.

Međutim, dešavalo se, ostajali smo i duže. Zanoćimo ponekad, pa Eleg-Bači ne srne da nas vozi. Propisi nisu do­zvoljavali. Stajali smo i gledali se. Gledali smo i crnu traku reke koja teče kroz noć. Verovali smo da će, ipak, Eleg-Bači ući u čamac i zaveslati prema levoj obali Tise.

Visok, slab, ali koščat i žilav, slegao bi ramenima i uzi­mao veslo. — Uđite, — rekao bi nam.

Nismo znali to što je Eleg-Bači znao. U mraku je i naj­mirnija reka ćudljiva. Uvek nešto nosi. Ima puno nepozna­nica. Stablo, koje je neka nepogoda, u nekom ludom obra­čunu, gurnula u reku, može da naleti na čamac, da ga poto­pi, a sa njim i nas, naravno.

Eleg-Bači bi nas dovezao do obale. Mi smo, onda, dok je on vozio nazad, sedeli i čekali da pređe na drugu obalu. I tek kad smo se uverili da izlazi iz čamca i ostavlja vesla i mi smo odlazili.

Znali smo da nismo zadnji koje je te noći prevezao. Bi­će još onih koji će zvati: „Čamac!"