Slika

Kad god smo se rastajali Tibor i ja, njegove poslednje rečenice su ličile na pozivnicu kojom me je pozivao na izlož­bu organizovanu u moju čast u njegovom ateljeu. Pozivao me je da ga posetim da vidim nove slike koje do sada još nije izlagao.

Prihvatio sam poziv i jedne maglovite večeri krenuo u Šušanj. Voleo sam taj kraj. U njemu, Šušnju, svoje detinjstvo i devojaštvo je provela moja majka. U tom kraju je umro i moj deda Milić i ujak Zagora, a iz njega je, ne vrativši se više, otišao u Prvi svetski rat stariji ujak Veselin. Respektovao sam sve to, ali u sećanju mi je ostao subarteski bunar na uglu bakine ulice. Voda mu je bila neobično pitka i hlad­na. Slična izvorskoj. Možda su tome doprinela i deca iz tog kraja koja su po ceo dan okretala točak bunara i pumpala vodu čineći je da bude i pitka i hladna.

Bio je sumrak kad sam stigao do Tibora. Dočekala me je domaća atmosfera. Kata, Tiborova žena je donela kafu. Učtivo sam odbio, a zatim popio sok. Papagaj, koji se dotle mirno ljuljao na svojoj ljuljašci, videvši stranca uznemirio se i počeo leteti po ateljeu.

Sedimo i pričamo. Tibor mi pokazuje slike. U isto vreme njegova desna ruka i moj pogled koji ju je pratio zaustaviše se na jednoj slici. Skela. Kaže mi da Žarko skeledžija vuče skelu. Opisuje mi detalje. Na jednom kraju je kolevka, u sredini svadbena povorka, a na kraju mrtvački sanduk, ne­koliko žena i ljudi obučenih u crnu odeću.

Objašnjavao mi je svaki detalj. Detinjstvo. Pratio sam ga, ali sam bio u svom svetu. Dečak sam na Tisi. Vučem ske­lu. Žurim nekuda, ali ni sam ne znam kuda.

Sećam se: kratke pantalonice, majicu i možda još neki deo odeće stavljam na glavu i kaišem vezujem ispod brade da se odeća ne pokvasi, preplivavam Tisu. Odlazim u kupinjak, berem kupine i jedem ih sa hlebom da utolim prekju­čerašnju glad.

Svadbena povorka. Ubrađena mlada. Jedna od onih ko­joj su vračare gledajući u dlan, karte ili pasulj, prorekle da će se udati preko vode. Eto, još trenutak-dva pa će i preko vode preći, verujući da joj je gatara zavirila u sudbinu.

Da li je ostavila salaš? Možda je jedna od lepih salašarki koje na svetice liče, a možda je napustila grad, jednu lju­bav zamenila drugom. Okićeni nemirni konji, okićeni fija­keri zauvek su ostali na Tiborovoj skeli.

Na kraju, kovčeg. Žene i ljudi u crnini. Nečiji povra­tak. Nečiji kraj. Kraj sličan svakome kraju. Bez reči. Čovek je zatvorio krug i postao geometrijska slika. I ostao na slici.

Kako me to neodoljivo potseća na život ljudi koji su meni bili, i ako tada još nisam bio rođen, dragi i bliski.

Skeledžija Žarko vuče skelu. Prevozi ljude. Kad odlaze on se poslednji sa njima pozdravi, kad se vraćaju on im prvi stisne ruku.

Na Tiborovoj slici se niko ne pomera. Niko ne odlazi, niko ne vraća. Slika postaje začarano vreme koje stoji. A ako nekad, slikar dobije moć i skine „čini" sa svoje slike i ljudi budu odlazili sa ovih obala, jedini prtljag će im biti pregršt zelenila i dve tri kapi iz Tise vode.

Slika na zidu Tiborovog ateljea nije uramljena, ostala je široka kao i mašta onog koji je gleda.

Budim se iz nekog čudnog sna. Budi me vreva na skeli. Skeledžija Žarko otvara kožnu torbicu, uzima karte i kreće da od putnika naplati vožnju. Nas zaobilazi. Zna da mi sva­ku vožnju skelom plaćamo — ljubavlju.