Umesto predgovora

Pesnicima Tise

SVIM skeledžijama, lađarima, alasima i pecarošima. Svim vodonošama i beračicama kupina. Svima koji su pesnici Tise bili poklanjam ovu apoteozu. A bojim se. Strah me je. Hoću li umeti, kao oni, tako lepo reči izgovoriti, a da Tisu ne povredim, lepotu da joj ne okrnjim, „Jelenu" — malu lađu da ne oštetim, čamac Eleg-Bačija da ne zausta­vim. A hoću sve radosti i tuge koje su skeledžije prevezle sa jedne na drugu obalu Tise da zapamtim. Da zapamtim sva mesta što su pecaroši na Tisi napravili, a i sva ona mesta što su pecaroši napustili i što su u vrbak zarasla.

Hoću da upamtim sve šlepove što su Tisom prošli. I sve lađe što su Tisom plovile. Što su Tisu od izvora do ušća ni­zvodno vukle. Tisin cvet da prepričam. Da kažem: kako se iz života igrajući izlazi. Da sačuvam divlje kruške što smo na fišeke kupovali i neponovljivi ukus divljeg rogača, kojeg smo kao deca jeli i koji se na povetarac sa Tise osećao.

Da zapamtim sve oduške na zaleđenoj reci. Vidre, koje su s jeseni, noću, ribu krale.

Devojke što su Gradištem, žirovom šumom i mojom ma­štom šetale. Divne vrbe što su se ogrlicama od plavih zvezda kupina u letnje dane kitile. Mesec i mesečinu. Da sačuvam hladovinu ispod krošnji jablanova i tišinu uspavanog dana, raznobojno poljsko cveće i travu. Vlažni pesak obala. Život proveden na Tisi. Nebo zvezdano od zvezda zelenog lišća ma­ja. Sve one koji su Tisu slikali i o Tisi pevali. Sve one koji su pesnici Tise bili i o Tisi sanjali. Sve nemire koji su ih po snovima proganjali.

Da zapamtim reku koja je sa mnom živela i disala. Re­ku, koja je mnoge gradove i polja opisala.

Da upamtim sve pecaroše, sve skeledžije i sve alase, sve njihove radosti i muke. Da ih zagrlim sve odjednom, bar to­liko da mogu da raširim ruke.

Možda će mnogi trenuci u srcu i životu da posive, poumiraće mnoge godine, ali će tragovi ostati da žive.

 

S ljubavlju,

Tomislav KURBANJEV