1. Vi ste ovde:  
  2. Vreme skela

Opis jednog vremena

Zoran M. Mandić Vreme skela

Jedanaest tesno povezanih priča: Dojdoševa skela, „Je­lena" — mala lađa, Eleg — Bači, Medenjačka skela i drugo, čine prozni paket pesnika Tomislava Kurbanjeva pod nazi­vom VREME SKELA.

Između niza prikladnih etiketa, koje bi se u procesu osvetljavanja teksta, mogle privesti samom rukopisu, valja istaći da je na prvom mestu reč o opisima jednog vremena čije je osnovno polazište Tisa, ta živa vodena tangenta, kojom su godinama skele prevozile ljude i njihove sudbine.

Umesto predgovora

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Pesnicima Tise

SVIM skeledžijama, lađarima, alasima i pecarošima. Svim vodonošama i beračicama kupina. Svima koji su pesnici Tise bili poklanjam ovu apoteozu. A bojim se. Strah me je. Hoću li umeti, kao oni, tako lepo reči izgovoriti, a da Tisu ne povredim, lepotu da joj ne okrnjim, „Jelenu" — malu lađu da ne oštetim, čamac Eleg-Bačija da ne zausta­vim. A hoću sve radosti i tuge koje su skeledžije prevezle sa jedne na drugu obalu Tise da zapamtim. Da zapamtim sva mesta što su pecaroši na Tisi napravili, a i sva ona mesta što su pecaroši napustili i što su u vrbak zarasla.

Berečka skela

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Na potesu od Medenjača do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednike, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa je­dne na drugu stranu (obalu) prevozile su tri skele. Ovo je priča o jednoj od njih.

Berečka skela se nalazila nekoliko kilometara nizvodno od grada. Ime je dobila po rudini Bereg, koja se nalazila na levoj obali Tise. Između nasipa, koji štiti plodna polja od nabujale reke, kad se s proleća počnu topiti snegovi s Kar­pata i s jeseni kad zaređaju duge i dosadne kiše, nalazi se pojas, nekad zelenih, nekad sivih vrba, zavisno od raspolo­ženja dana i godišnjih doba, koje izgledaju kao ukrasno ši­blje na zatalasanim travnjacima.

„Jelena“ - mala lađa

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Osećam da mi je srce obala na koju se „Jelena" - mala lađa nasukala. Istina, zaplovi ponekad, kao nekad, prevozeći putnike od Novog do Starog Bečeja (Bečeja). Sirenom, kojom bi se rano jutrom oglašavala, opominjala bi putnike da požure.

Đaci sa torbama, piljarice sa cegerima opletenim od vr­bovog pruća, lakiranim i oplemenjenim nekim detaljima, nanetim uljanom, ili kako se onda govorilo, masnom farbom, zanatlije sa velikim kožnim koferima punim espapa, sedeli su u deregliji, dremali ili razmišljali o pijaci i povratku.

A „Jelena", kao da nije prevozila putnike, ljude, već sa­mo njihove radosti i tuge. Težak je to espap, ali ga je ona strpljivo nosila, čas uzvodno, čas nizvodno, ne birajući ni vreme ni ćud reke.

Snu slično

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Sve mi to uvek liči na san. San koji traje od jutra do večeri i duže. Prepričavajući svoje snove jedna drugoj, ptice probude obale. Probude i reku... i skelu probude.

Jutro na skeli. Miriše mulj. Voda se povukla u korito. Teče, ali polako. I vazduh „stoji". Već se oseća dah jula. Ju­tro nagoveštava žegu. Reka neodoljivo privlači. Pod noga­ma osećam dno reke. Tvrda zemlja. Alasi i skeledžije znaju šta to znači. Procvetaće Tisa. Tisin cvet će iz reke i iz obala, koje su još u vodi, isplivati na površinu. Isplivaće, živeti trenutak-dva, produžiti vrstu, a zatim uginuti. Cvetaće do novog cvetanja kao sećanje.

Slika

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Kad god smo se rastajali Tibor i ja, njegove poslednje rečenice su ličile na pozivnicu kojom me je pozivao na izlož­bu organizovanu u moju čast u njegovom ateljeu. Pozivao me je da ga posetim da vidim nove slike koje do sada još nije izlagao.

Prihvatio sam poziv i jedne maglovite večeri krenuo u Šušanj. Voleo sam taj kraj. U njemu, Šušnju, svoje detinjstvo i devojaštvo je provela moja majka. U tom kraju je umro i moj deda Milić i ujak Zagora, a iz njega je, ne vrativši se više, otišao u Prvi svetski rat stariji ujak Veselin. Respektovao sam sve to, ali u sećanju mi je ostao subarteski bunar na uglu bakine ulice. Voda mu je bila neobično pitka i hlad­na. Slična izvorskoj. Možda su tome doprinela i deca iz tog kraja koja su po ceo dan okretala točak bunara i pumpala vodu čineći je da bude i pitka i hladna.

Eleg-Bači

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Septembar. Pozno leto. Na reci je bilo, još uvek, kupa­ča. Lišće je bilo još zeleno. Vetar se nije doselio, a ptice se nisu otselile. Sve je tu. Ništa nije poremećeno. Večeri su ti­he. Mesec se pojavi, na kratko, a zatim, poput gnjurca, za­roni u neki oblačak, a onda opet izroni, tek toliko da uzme vazduh. Sve miriše. Miriše veče, vrbe mirišu, miriše seno, devojačka kosa miriše.

Šetam dugo. Kao da sam zaboravio da ujutru treba u školu, da je počela školska godina. Mimo volje, odlazim na spavanje. Čini mi se da nisam zaspao. U stvari, to je nasta­vak šetnje u snu.

Medenjačka skela

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Na potesu od Medenjača do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednike, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa je­dne obale na drugu prevozile su tri skele. Ovo je priča o jed­noj od njih.

— O Medenjačkoj skeli 'oćeš? I dan i noć bi bilo malo da ti o njoj pripovedam. Ja sam služio na jednom salašu. Možda i znaš ti taj salaš? Odma' tu kod skele. Putić salaš. Iš'o sam ja često u selo. Medenjačka skela je dosta daleko od sela. Zato i nema limuzina, samo kad je žitoradnja onda ima zaprega i s jeseni kad se kukuruz bere. Najčešće ima su­botom i nedeljom. Onda gazde idu u selo. Obave pijace, nedeljni ručak, obiđu komšije i vratidu se. U tarnice uvatidu jednog konja i to onog najboljeg. Malo tuda prolazidu lju­di. Skeledžija Živa samo nakrivi šešir i drema. Ponekad, kad naiđem sam, on samo ustima nešto prožvakulja i kaže: ,,Sedi, sad će naići još neko!" Ja sednem i čekam, ponekad i ce­lo prepodne. Onda on ustane, raspakuje ručak, ruča, ubriše brkove velike kao u Kraljevića Marka, i kaže: „Uzmi kuku i pomozi malo". Pomažemo i mi, šta ćeš, nama se žuri:

Pismeni

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Naš razred je bio, u odnosu na ostale razrede, u našoj školi, malo neobičan. U razredu su bile dvadeset i četiri devojčice, odnosno devojke, i četiri muškarca. Škola nam je te godine bila najbolja u Srbiji, ali smo mi, naš razred, jako malo tome doprineli. Pre bi se moglo reći da nije bilo našeg razreda, škola bi još ubedljivije pobedila.

Moja crna tačka na tom, školskom putu, bio je francu­ski jezik. Profesorka Anđa, lepotica Kraljevine Jugoslavije, kad bi držala časove francuskog jezika, obavezno je pitala mene. Međutim, obzirom da je bilo puno više devojčica, mi smo, dečaci, bili proterivani sa časova francuskog jezika. Raz­log je bio jednostavan. Profesorka Anđa je donosila svoju garderobu iz vremena kad je bila mis, kad je bio raspisan konkurs za mis Kraljevine Jugoslavije, pa su učenice pravile Modnu reviju. Učila ih je kako treba graciozno hodati, po­zirati i drugo. Nama nije to nimalo smetalo jer, niko ništa nije znao.

Golubarnik

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

„Jelena" - mala lađa. Vraćam joj se po ko zna koji put. Kao nekad, kad se probija kroz maglu sad se probijala mo­jim sećanjem, ili bolje reći zaboravom, koji donose jesenje kiše, vetrovi i raskaljane obale. Međutim, jesen koja se se­ćanjem pružila sunčana je i lepa. Topla čak. Nema potrebe da se guramo da uđemo u „Jeleninu" utrobu i pored peći grejemo promrzle ruke i noge, ili sušimo pokislu odeću. Sada se sasvim lepo osećamo i u dereglji koja je uhvativši „Jele­nu" ispod ruke šetala čudnom stazom između dva grada.

Liče mi na dve devojke. „Jelena" na plavušu, a dereglja na crnku.

Kad skela zastane

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Na bačkoj strani nema gotovo ništa. Jedino, vrbe i ja­blanovi koji su mesecima stajali u vodi. Stabla do krošnji od mulja i peska. Sve je to ostalo iza naših leđa. Ostala je još mala kućica-Čarda, koja je u toku rata bila oštećena. Mali drveni most koji je premostio kanal između kubika vrba. Kod mosta je bila i vetrenjača. I ona je ostala, ali samo u sećanju starijih žitelja. Posle rata je srušena. Kao da su vetrovi promenili pravac, a na krilca vetrenjače sletale su još samo pti­ce. Ostali su i kubici puni ribe. Šipražje.

Tisa se povukla. Međutim, do lompraga se mora gaziti. Ili čamcem. Međutim, voda je plitka. Skeladžije premeštaju lomprage, a i „špulnu" sa čeličnim užetom.

Za razliku od bačke, na banatskoj strani se prostire ceo grad. Istina, vide se samo krovovi i tornjevi crkveni. Vidi se Rusomirova pekara. Oseća se miris svežeg hleba, kifli i bureka.

Kit

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Sezonu kupanja smo otvarali rano. Prvog maja smo se kupali. Ako se Tisa razlije, poplavi vrbe i napuni kubike vo­dom, onda, već aprila počinje sezona.

Sa otvaranjem sezone, počinjale su i priče da se u Tisi nalazi kit. O kitu su pričali, obično, svi koji su na Tisu dola­zili jednom godišnje, a možda i ređe. Alasi, skeledžije i ku­pači nisu kita videli, ali slušali su da se pojavljivao čas tu, čas tamo. Pričali su ljudi da je kit jednom čoveku progutao dve guske odjednom, da je tom i tom ceo zapat pataka ne­stao i da ga je kit progutao dok su patke ne sluteći ništa mir­no plovile Tisom. Te priče su počinjale početkom sezone, a završavale su se krajem Ilinskog meseca, kad i sezona kupanja.

Jednog letnjeg dana kit se pojavio kod samog pristani­šta male lađe. Istina je na samoj sredini Tise.

Dojdoševa skela

Tomislav Kurbanjev Vreme skela

Na potesu od Medenjače do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednika, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa jedne na drugu obalu prevozile su tri skele. Ovo je priča o jednoj od njih.

Često sam stajao na obali Tise i gledao kako skela do­stojanstveno klizi kroz sunčeve zalaske, onako umorna, a or­na za ono „još malo".

Odluku nisam doneo ni danas, posle toliko godina, da li mi je skela bila lepša dok sam je posmatrao sa obale, ili dok sam bio na njoj vraćajući se sa kupanja, kad su se i se­ljaci vraćali sa njiva, kolima natovarenim bostanom (vrežom), voćem i grožđem. Kad su se sa punim vedrima kupina vra­ćale beračice ovih plodova. Skela je tada ličila na ploveću pijacu, na kojoj se pazari, uzima, proba, a ponekad, nešto i ukrade. Vraćaju se ljudi koji su po ceo dan po kubicima košarali. Nude ribu: kečigu, šarane, smuđeve. Vraćaju se i kupači, obično deca i mladići. Uzimaju kuke i vuku skele sa jedne na drugu obalu.

Veb dizajn
Interserver
77

Pomoć

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Poslednje postavljeno

Pišite nam...

vaše sugestije, predloge, ideje, komentare...