Kao što su gotovo u celom svetu tih 1950. i 1960. godina skoro kao „prasak“ buntovnika u želji da promene budu u svemu, pa se iz džez muzike, svinga, bluza, latinoameričkih ritmova odjednom izrodio novi kralj, dabome Evis, ritam i soul, a onda i rokenrol, „Bitlsi“ i „Roling Stounsi“, „Enimalsi“ , „Kinksi“ i „Holisi“, sve od „Pink Flojda“, gde je taj deo imena „Pink“ bio bliži Pink Panteru nego ovim 187 TV Pink – kanala nacionalne frekvencije, a onda i „Kvin grupa“ s kojom se nekako i zatvara taj krug. Sve sa helankama i atletskom majicom neverovatnog Fredija Merkjurija, sad dal' Indijca, ili Engleza, ili „fele-fele“. Da se ne zaboravi ni grupa „Hu“ iz koje se iznedrio čuveni mjuzikl „Tomi“, a onda i „Led Cepelin“, „Kridensi“ i ostali „Mankisi“, možda pre svih „Dorsi“, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i „Mamas end Papas“ i „Bič Bojsi“, pa i „Bi Džisi“.
Sve to i svi oni neverovatno su uticali, ni manje ni više nego baš na Novi Bečej. Dotle su tu tavorili saksofonista Eči Jager i džezer klavirista nastavnik Horvat Balaž, da bi prava najezda novih likova, drukčije muzike krenula u pravi bum, čak su u drugi plan sklonili čuvene tamburaše na čelu sa Števom i Perom.
Ovde ćemo ih nabrojati, da ne budu zaboravljeni, a i ko bi drugi i slovo o njima napisao, tim likovima kojima je velika nada u velike promene stigla iz daleke zemlje Amerike, u međuvremenu se spuva kao svinjska bešika, naduvana da se fudbal igra, a ne fudbalerima trguje, nada koju je možda i zanavek satro neki globalizam u kojem se definitivno ništa dobro ne nazire, niti će sve do tog toliko najavljivanog potopa. Pa i onda ko zna šta nas čeka; dobro onih koji preteknu i budu u potrazi, sve onako u novoj „Nojevoj barci“, za nekom novom nadom koju će možda lako naći samo ako nisu zaboravili da u „Barku“ ubace koji lap-top, mobilni, ali onaj pametni telefon, i bar nekoliko istraživačkih TV novinara, uz i više političkih analitičara za postpotopsko vreme.
U ovom muzičarskom spomenaru, posle Jagera i Balaža, pa i Števe i Pere, a opet daleko od najavljivanog potopa, šta god da je to i da li će ga biti, ili neće, daj bože, mora se u Novom Bečeju krenuti od Šušanja i njihove mađarske Kulturno-prosvetne zajednice:
VIS (vokalno-instrumentalni sastav) „Plave zvezde“: Buša Janoš –Janči, solo električna bela gitara, Mesaroš Danijel – Dani, harmonijum i vokal, Koša Ištvan – Peti, bubnjar, Bali Karolj-Špuri, bas, Kiš Mihalj – Mišika, saksofon, a pevači Đerki i Pićuka Šmit. Okupio ih je, dobro organizovao i svesrdno pomagao lokalni političar Đerđ Bordaš – Đurka, uz logistiku Jožefa Dudaša.
Gotovo u isto vreme, kao pandan Šušanju, iznikli su i Vranjevčani takozvani Bečejci: Milan Nešić – Bata, Dušan Josimović – Dule, Đerđ Molnar – Đurika, Moma Popov, Dragan Glumičić – Gane, pa i dođoši Stanislav Milićev – Cane, iz Tomaševca, pa i drugi Cane, iz Orlovata, onda i Žika Jakšić – Musa, Mehdija Durgut – Eči, braća Tima i Milan Pejin, Obrad Lalić – Pičojka, Oto Barna – Otika, Vlada Mihajlovć, Svetozar Ostojić – Zare, Zoltan Čeh – Zoli, Branislav Stojančev – Paša i Mirko Josimović – Trska.
Muvali su se tu, neki kratko, neki oholo, i Kumančani, uglavnom iz njihovog VIS-a „Lira“: Svetozar Sekulić – Lika, Dule Maksić – Cule, Siniša Brusin – Čapur, Đura Gladić – Đurika, Rada Titin, Boško Brusin i Ljubiša Šijačić – Šilja. Pa i dvojica Starobečejaca, Mića Mišković – Cepelin i Bogdan Kurćanov – Boba.
Pored „Plavih zvezda“ i kumanačkih „Lira“ u isto vreme i godinama posle, ređali su se muzički sastavi raznih imena: „Dečaci sa Tise“, „Flemings“, „Omege“, „Begunci“, „Grupa 52“ i „Maks“. Svirali su uglavnom u centru u Omladinskom domu, ali i u Vranjevu, u Novom Selu i Šušanju. Svirali su i u svim opštinskim selima – Bočaru, Novom Miloševu i Kumanu, ali i u Zrenjaninu, Orlovatu, Tomaševcu, Kikindi, preko Tise u Čurugu, Bečeju i Nadalju, a na moru u Velikom Lošinju, Poreču i Nerezinama.
Sve to trajalo je do polovine sedamdesetih prošlog veka. Posle su došli „neki novi klinci“, po koji i izuzetno dobar gitaista, basista, ili šta već, ali vreme više nije bilo kao pre. Nestale su igranke, korzoi, posle i bioskopi, nestao je i Omladinski dom kojeg je zamenila Autobuska stanica, sagrađen jeRadnički dom „Jovan Veselinov – Žarko“, pa mu onda ukinuli ime, izgrađen velelepni Kej Edvarda Kardelja baš godine kad nas je drug Bevc napustio, godinu pre nego što je to učinio i drug Stari, pa su se drugarice Pepca i Jovanka našle u crnini, a svi mi, što bi rekli Titovi iz Kumrovca i okoline – u bedaku!
Poenta ovih redova nije što se „Kej na Tisi“ više ne zove po Edvardu Kardelju, niti što smo „u bedaku“, niti je ovo priča, mada malo jeste, niti je deo neke hronike, takođe malo jeste, nego je poenta na Spomenaru u kojem su pomenuti oni koji su obeležili jedno vreme u jednom mestu u koje se i danas ulazi pored vidno istaknute table – „E, ovo je moja varoš“.
