Kad sunce okupa svoje prste
u bledunjavoj izmaglici zore
i zagrli dan,
osećam da živim, da postojim.
Kad gospodari nebom kao car
i šikće iz njega žestina vrela
kao iz kratera lava,
osećam da sam srećna i da te volim
svom toplinom srca.
A kad tone u šupljinu očiju
neba plava,
osećam da umirem, a ti nestaješ.
Noć traje do zore, a moje čekanje do nje.
Ljudi, dajte plavetnilo očiju
i obojite noć.
Dugo je čekanje, koje proždire nadu,
da izdržim.!
