Bio si pesma na usnama

i žulj na dlanu.

Bio si ratnik u stroju

i ljubav među brezama.

Druže, pesmo i ratniče,

metalac Ti poklanja

svoje metalno srce.

Tražila si izgubljeni

Osmeh

lebdela si u

nedovršenoj kuli

odbeglog lišća

ljubila si mi pogled

u sumporastom pramenu

rascvetale magle

slušala si zvuke starog

gramofona i mislila da

je to ljubav.

Zriču zrikavci u polja žitna i široka,

kroz miris vetra i miris hleba.

Umorni konji ržu.

Gola raskršća u svojoj lepoti

rađaju jutra detinjstva.

Ako budem imala sina, bar s jutrom

da se rodi, zbog tebe i zbog neba,

što se u naše široko žito,

udavilo i poplavilo.

Kad čuješ zrikavce u noći,

vrati se detinjstvo moje na čas,

pa opet idi...

Za sina moga moraš lepše doći.

Kada padoše negde na početku mladosti,

krv ostavljahu mladosti,

Za krv koju nam dadoše,

za sve lepote koje nam darovaše,

poklonimo im čoveče sve svoje radosti

sve svoje mladosti, sva sunčana proleća ovoga sveta.

Njihovim vaskrslim dušama dajmo mesta da žive u nama.

Neka njihove samrtne mladosti i neljubljene godine

budu opomena,

budu podsticaj da danas živimo i danas pevamo

danas stvaramo i nastavljamo delo metalskih proletera,

za one kojih nema i one koji će doći.

Na sparušnoj vreži života

Žalosno se njiše sen

U drhtaju produžene nade

Upaljeni ugarci

Još pomalo tinjaju

Mlakom bezbojnom svelošću

Kolutajući po navrelim jezerima suza

Iznad njih

Namrštena bela šuma

Usred koje je oštro usečen trag

Minulog doba

Tanke čvornovate grane

Umorno su opuštene

Pored skrhanog

Ogolelog stabla

Bezvoljne pritke

S mukom drže teški pokrov života

Na svojim tabanima

Još samo vrelina ležaja

U jecaju

Grli trup izgubljene sreće

Mi nismo davali imena zvezdama

Da značile bi nam večnost

I bilo nam je lepo

Nismo se trudili da rečima

Učinimo neizbrisivom onu šetnju

I darovali smo trenutke tišini

Mi nismo vukli istinu za ruke

Da popuni prazninu između nas

I bili smo nekako radosni

Bili smo usamljeni zanesenjaci

Namamljeni ukradenim pogledima

Lutali smo od vode preko pene do nas

A onda se gubili skriveni iza uvreda

I sretali se ponovo kraj vetra

Na kraju puta

Mi nismo davali imena zvezdama

Mi smo stvarali sećanja

U ovom kraju ljudi uvek slave

samo ona svakidašnja slavlja:

kad žita ponesu i vinogradi rode.

I ove trave, iz ovog kraja,

koje seljaci stavljaju na rane

posle svakog grada... posle nepogode.

U ovom kraju živi običan čovek,

koji ove njive voli više nego sebe,

koji svaki list, svaki grozd

ovih vinograda u bezbroj vizija odsanja.

I ma koliko puta kumovali ovom kraju,

on će uvek imati isto ime:

“Ostrvo Bisera, Carstvo seljaka i Krokana“

Nigde proleće nema toliko lepote

kao ovde kad dođe da budi zaspale vode.

I nikad, ni jedna ptica nije pustila krik

kad jesen sa ovih obala ode.

Ovde samo biljke imaju bezbroj svetkovina,

i svaka reč ima toplinu uzdravice.

Ovde je uvek puno srce...

i puna čaša vina, rastanaka i dobrodošlice.

Davno je to bilo a kao da je sad,

živi u meni uspomena stara,

na jeseni gledane kroz okna mala,

na blatnjavu ulicu i ljudi bat.

Kiše su lile, a jesen, kao jesen,

nešto sam brojao na oknu,

i sav kao dete smeten

osetio suzu na oku.

Nisam brojao kišne kapi,

okno se zamaglilo, u sobi mrak.

Ja zaista ne znam koliko je

prokislih i umornih seljaka

prošlo kroz naš sokak.

Blato, kiša, pokisli ljudi,

malo prozorsko okno i mrak,

A nešto sneno, duboko u meni

požele daleki sunčev zrak.

Gledam kišnu ulicu,

i mokre bagremove grane,

brojim kroz okno kućerke znane.

A, znam,

sve su to kuće drage,

tople, mračne, snene,

a u njima naše majke,

spremaju nezaprženu čorbu,

baš kao i moja majka za mene.

Blato, kišom prokisli ljudi,

malo prozorsko okno i mrak,

a nešto sneno, duboko u meni

požele topao sunčani zrak.

Kad sunce okupa svoje prste

u bledunjavoj izmaglici zore

i zagrli dan,

osećam da živim, da postojim.

Kad gospodari nebom kao car

i šikće iz njega žestina vrela

kao iz kratera lava,

osećam da sam srećna i da te volim

svom toplinom srca.

A kad tone u šupljinu očiju

neba plava,

osećam da umirem, a ti nestaješ.

Noć traje do zore, a moje čekanje do nje.

Ljudi, dajte plavetnilo očiju

i obojite noć.

Dugo je čekanje, koje proždire nadu,

da izdržim.!