Omladinska organizacija temelјito se i sistematski pripremala za borbu protiv fašizma. U februaru 1940. godine održala je sastanak kod Ljubiše Stančića, na kome je ozvaničen Mesni komitet Skoja, čiji su članovi bili: Sredoje Petrović, Slavko Boberić, Miloš Nemešev, Rada Stančić, Joca Erdelјan, Isa Stanisavlјev i Spasoje Milankov.
U pripremama za Petu zemalјsku konferenciju održavane su pokrajinske, okružne, sreske i mesne partijske konferencije. Na širem sastanku, verovatno sreskoj partijskoj konferenciji održanoj pri kraju leta 1940. godine, izabran je novi Sreski komitet za Novi Bečej. Imao je 5 članova. Za organizacionog sekretara izabran je Mita Trifunjagić, član MK KPJ u Kumanu. Nešto kasnije održana je okružna partijska konferencija u Zrenjaninu u vinogradu Žarka Turinskog, na kojoj je Ivan Vioglavin, član Mesnog komiteta KPJ iz Kumana, izabran za delegata za Šestu pokrajinsku konferenciju za Vojvodinu.
Na Šestoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu održanoj u Kameničkim vinogradima kod Novog Sada, u referatima i diskusiji, izneta je društveno-politička situacija u Vojvodini i data ocena rada Partije i Skoja za period od 1937—1940. godine. Konferencija je izabrala novi PK KPJ za Vojvodinu. Za člana Biroa PK KPJ za Vojvodinu izabran je Ivan Vioglavin, polјoprivredni radnik iz Kumana.
Pristupanje stare Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta, koje nije iznenadilo Kumančane, dovelo je njihovo nezadovoljstvo profašističkom politikom vlade Cvetković—Maček do vrhunca. Stvorena je prava revolucionarna situacija: napredni pokret sa organizacijom ilegalne Komunističke partije Jugoslavije obuhvatao je bezmalo celo selo. Njegovo rukovodstvo — Ivan Vioglavin, Milivoj Teodosin, Sredoje Petrović, Žarko Milankov i Maksa Kovačev — bilo je sposobno za velike podvige; reakcija, svedena na nekoliko politikanata, bila je potpuno izolovana od naroda. Kumane je bilo — kako se onda često govorilo — »Mala Moskva«. Pakt o nenapadanju sklopljen između Staljina i Hitlera, iako je u svoje vreme izazvao izvesnu zabunu i razočaranje, sada već nema nikakvog uticaja na antifašističku orijentaciju Partije i sela u celini.
Martovskih dana 1941. godine u selu je bilo 45 članova KPJ, grupisanih u pet odeljenja ili ćelija. Članovi Mesnog komiteta bili su: Milivoj Teodosin, sekretar, Mita Trifunjagić, organizacioni sekretar, Sredoje Petrović, Maksa Kovačev, Žarko Milankov i Kajica Stančić.
O napadu nacističke Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila Kumančani su saznali već u ranim jutarnjim časovima preko radija. Nešto docnije stigla je iz Zrenjanina vest da se vidi požar u bombardovanom Beogradu. U toku dana nad selom su se pojavili i prvi neprijatelјski avioni. Znači, — rat!
U selu — prava ratna atmosfera. Omladina, osobito skojevci, poseli su zgradu Opštine, zahtevajući od beležnika da ih uputi na front. Posle dužeg čekanja pojavio se beležnik i dosta smušeno saopštio da nema naređenje da ih mobiliše i da bi bilo najpametnije da se raziđu kućama. Neki omladinci ubrzo su koliko-toliko utešeni: dobili su puške, neke stare, radi uništenja nemačkih padobranaca.
Sutradan, 7. aprila, mobilisano je 1920. godište — njih 49. Dobošem su pozvani da se jave u Novi Bečej. Svi su bili veoma raspoloženi, veseli što su, eto, stasali za rat u trenutku kada je našu zemlјu napao fašistički poroblјivač: pevali su patriotske pesme, uzvikivali parole.
Krajem aprila, kada se većina komunista i skojevaca vratila iz rata, u selo je došao Ivan Vioglavin, član Sekretarijata PK KPJ za Vojvodinu. On je upoznao MK KPJ i SKOJ-a sa sadržajem proglasa CK KPJ od 15. aprila 1941. godine: da se borba nastavlјa, da će se istrajati do konačne pobede, da radnička klasa i komunisti moraju biti u prvim redovima; da će se iz te borbe roditi »novi svet«. Ali, prethodno je trebalo izvršiti solidne pripreme. Vioglavin je objasnio i šta se podrazumeva pod pripremama: okuplјanje naroda oko KPJ radi oružane akcije protiv okupatora i domaćih izdajnika, kao i prijem novih članova u Partiju i SKOJ; sakuplјanje oružja i ratne opreme.
Svaki komunista upoznao je sa sadržinom proglasa, uz potrebna objašnjenja, svoj krug lјudi, a skojevci — svoje vaspitne grupe, svi zajedno posle selo. Odziv je bio veliki: skoro svako ko je mogao da nosi pušku hteo je da se bori pod rukovodstvom KPJ; izvestan broj rodolјuba otvoreno je, čak, zahtevao da bude primlјen u Partiju i SKOJ.
Krajem juna ili početkom jula u Kumanu je bio Žarko Turinski-Arsa, organizacioni sekretar OK KPJ za severni Banat. Na sastanku MK KPJ odlučeno je: da se ubrzaju pripreme za oružani ustanak; da se od ilegalaca i pripadnika vojnih desetina stvori partizanski odred; da se s partizanima održava stalni kontakt i da im se obezbedi uredno snabdevanje. Izvršena je reorganizacija u Partiji, imenovan je novi MK, u koji su ušli: Maksa Kovačev, sekretar, Joca Erdelјan, Ljubica Odadžić, Boža Titin i Svetozar Čolić; Maksa Kovačev, Boža Titin, Svetozar Čolić i Jovan Mučalov određeni su za sekretare ćelija u svojim rejonima; za rad sa ženama zadužena je Ljubica Odadžić, a s omladinom Joca Erdelјan.
Radi reorganizacije SKOJ-a u Kumane su tih dana došli Nikola-Nikica Živanović, član PK SKOJ-a, i Crni Rada. Održan je sastanak na kome je oformlјen novi MK — SK: Joca Erdelјan, sekretar, Svetozar-Marko Ješić, Miloš Nemešev, Ljubica Odadžić, Rada Stančić i Aleksandar Torđanski. Novi članovi Komiteta su Ješić i Torđanski, dva rejonska rukovodioca SKOJ-a, uz to — đaci. Dok je partijska organizacija napustila stari princip rada i prešla na teritorijalno zaduženje članova MK, MK — SK SKOJ-a držao se stare podele na sektore rada; radnička i zanatlijska omladina — Miloš Nemešev, zemlјoradnička — Rada Stančić, intelektualna omladina — Ješić, Torđanski i omladinke — Ljubica Odadžić. Zadaci koji su postavlјeni SKOJ-u bili su u vezi sa ubrzanjem priprema za oružani ustanak, bližim povezivanjem sa skojevskim organizacijama u okolnim mestima i s ideološko-političkim radom. Posebna pažnja bila je posvećena potrebi organizovanja sakuplјanja vojnog i sanitetskog materijala i namirnica za ilegalce.
Sredinom jula održan je sastanak MK KPJ u kući Svetozara Čolića radi oživotvorenja zaklјučaka savetovanja OK KPJ u Zrenjaninu, koje je održano nešto pre toga. Utvrđeni su sledeći zadaci: prići neposrednom organizovanju partizanskog odreda i otpočeti oružanu borbu; po rejonima oformiti odbore za narodnu pomoć, koji će se starati o snabdevanju partizana; povući u ilegalnost članove Partije koji su bili u vezi sa Žarkom Milankovim, kao i druge, koji rad za narodnooslobodilački pokret nisu mogli da sakriju od okupatora.
Tih dana u partizane je otišlo još devet drugova: Sava Aćimov-Kalić, Milanko Bogdanov-Gvožđar, Milan Brusin, Omer Vuletaš, Toša Gladić, Hranislav Mirkov, Rada Odadžić-Blažić. Svetozar Popov-Šlezijak, Dušan-Dušica Stojanov-Punga.
Štab Kumanskog partizanskog odreda u zajednici s mesnim rukovodstvima Partije i SKOJ-a spremao je, međutim, ozbilјniju akciju: napad na Opštinu i Policijsku stanicu i palјenje vršalica i kamara pšenice određenih domaćinstava.
Radi ovih akcija u Štabu je boravio Maksa Kovačev, sekretar MK KPJ. Dogovorili su se da napad izvedu u ponoć 27/28. jula. U napadu na Opštinu i Policijsku stanicu borcima Odreda pomoći će diverzantske grupe članova KPJ i starijih aktivista, koji će se partizanima pridružiti kod Dudare oko 22 časa. Diverzantske grupe omladinaca paliće vršalice i pšenicu, s tim što će akciju početi kad čuju eksploziju bombe u Opštini.
Rano izjutra 23. jula među partizane se uputilo skoro kompletno mesno rukovodstvo SKOJ-a: Joca Erdelјan, Svetozar-Marko Ješić, Ljubica Odadžić i Rada Stančić. Na zakazanom mestu očekivao ih je Slavko Stančić. S njim su otišli u Odred.
Početkom avgusta došlo je do spajanja Kumanskog i Melenačkog partizanskog odreda, negde u melenačkim kukuruzima, kojem su prisustvovali Žarko Turinski-Arsa, komandant Štaba za severni Banat, i Milan Stančić-Uča. Tako je nastao Kumansko-melenački partizanski odred. Za njegovog komandanta imenovan je Bora Mikin, a za političkog rukovodioca Žarko Milankov-Bača.
Novi Odred činila su dva voda, a njih — po dve desetine. Od naoružanja imali su: dva puškomitralјeza, tridesetak pušaka, pištolјe i bombe.
Na sastanku predstavnika partizanskih odreda severnog Banata, koji je krajem avgusta održan na inicijativu Okružnog komiteta KPJ, odlučeno je da se svi odredi spoje u jedan iz sledećih razloga: većina odreda pretrpela je teške gubitke; trebalo je otpočeti ozbilјnije napade na neprijatelјa i kasnije, u zgodnoj prilici, preći u Srem preko Bačke. Spajanje je izvršeno na melenačkom Ostrovu, gde je početkom oktobra stigao Žarko Turinski Arsa. Kako se Arsa dugo zadržao na terenu, sredinom septembra pošao je da ga traži Crni Rada, po najređenju Danila Grujića. Rada je usput svratio u Elemir, gde mu je Boško Mijatov preporučio da u Kumanu stupi u vezu s Ljubomirom Čolićem. U Kumanu, gde je našao Nikicu Živanovića, doznao je da se Arsa još uvek nalazi na Ostrovu. S Nikicom je prisustvovao sastanku MK — SK KSOJ-a. Zbog odlaska Joce Erdelјana, sekretara MK — SK, i Slavka Boberića, člana MK — SK u partizane, trebalo je izvršiti reorganizaciju rukovodstva SKOJ-a. Za sekretara imenovan je Svetozar-Marko Ješić, dok je Boberićevo mesto popunio Joca Santovac-Vrabac, skojevski rukovodilac. Odlučeno je, između ostalog, da se u Vranjevu, gde SKOJ nije imao svoju organizaciju, obrazuje skojevska grupa. To je izvršio Joca Santovac-Vrabac, kome je to kao članu MK — SK SKOJ-a bio prvi zadatak. Skojevci Vranjeva bili su revnosni: posle nekoliko dana predali su Santovcu dve vojničke puške, tri pištolјa i 300 metaka.
Krajem septembra Maksa Kovačev sazvao je sastanak MK KPJ u kući Svetozara Čolića radi izgradnje tajnih skloništa, baza. Diskusija je bila veoma plodna: pokazalo se da članovi Komiteta ne samo što imaju bogatu maštu već i prilično znanje o ovakvoj vrsti skloništa, do kojih su došli preko starih ilegalaca iz prvog svetskog rata — logoša. Odlučeno je: da obezbede što veći broj baza, da izgradnjom rukovodi mesno partijsko rukovodstvo, da preko članstva Partije i SKOJ-a akcijom izgradnje obuhvate i ostale rodolјube, da sve učine u najvećoj tajnosti.
Otprilike u to vreme sličan sastanak održao je i SK-MK SKOJ-a, u prisustvu Nikole Živanovića-Nikice i Rade Grujića-Crnog Rade. Održan je u kući Zareta Stančića.
Masovno strelјanje 150 rodolјuba 9. januara 1942. godine u Zrenjaninu, Velikoj Kikindi, Dragutinovu, Velikim Livadama i Mokrinu, u svakom mestu po trideset, Nadleštvo podbana za Banat u svome plakatu o strelјanju ovako je motivisalo: »U vezi ranije odredbe Glavnokomandujućeg za Srbiju o izvršenju odmazde za ubistva nemačkih oficira i vojnika, građana pripadnika nemačke narodnosti i organa vlasti, a kao odmazda za ubistvo polјskih policista Adama Grosmana, Petra Knisa i Petra Bartla iz Velike Kikinde, koje su na najzverskiji način izvršili komunisti 25. avgusta 1941. godine u velikokikindskom hataru, strelјano je danas u Velikom Bečkereku, Velikoj Kikindi, Dragutinovu, Banatskom Aranđelavu i Mokrinu 150 lica, za koje je provedenim postupcima utvrđeno da su pripadali ili naoružanim komunističkim bandama (partizanima) ili bili članovi komunističkog pokreta, te kao takvi vršili ubistva, paleže, razne sabotaže i širili komunističku propagandu, odnosno takva lica u velikoj meri pomagali i davali im skloništa, hranu i novac, nabavlјali i prenašali istima oružje i municiju, te konačno služili kao njihovi kuriri. Konačno među ovim strelјanim licima nalaze se i takva, koja su kao okoreli kriminalni tipovi označeni kao štetni po javnu bezbednost i postojeći poredak.«
Šestog januara nemačkoj policiji sami su se javili petorica melenačkih partizana i saradnika NOP-a (Živa V. Lončarski, Velimir S. Mavrenski, Milan D. Mikin, Radovan M. Kuručev i Stanko Cvetić). Oni su naseli obećanjima Mihajla Olćana, ministra privrede u kvislinškoj vladi Nedića, koji je u prisustvu Rajta, na jednom zboru u Melencima dao partizanima obećanje da će im sve biti oprošteno ako se sami prijave. Oni su, međutim, jednostavno lišeni slobode i mučenjem, kao i mnogi drugi koji se nisu dobrovolјno javili, primorani da kažu šta znaju. Pod batinama, na nesreću, rekli su dosta: da se partizani nalaze u svojim selima; da su se više puta osvedočili da su Kumančani Racko Brusin i Živa Kumarić-Batrga, osobito Racko, pomagali Odred i dr).
Da najpre ispipa stanje, Špiler je s nekoliko agenata i manjim odredom nemačke vojske doputovao u Kumane 16. januara, tobože u lov na zečeve. Ova »zabava« trajala je tri dana, tako da su nezvani gosti tu i noćivali. Opštinska vlast određivala je svakog dana ko će od Kumančana učestvovati u lovu kao hajkač. Poslednjeg dana među hajkačima našao se, za pravo čudo, i partizan Rada Odadžić. On je, doduše, spadao u one koji neće da slušaju i da se drže baze, ali ovo je prešlo svaku meru. Razumlјivo, policijskom oku Špilera, koji je u džepu nosio čak i slike partizana, to nije moglo da promakne, utoliko pre što su s njim bili i kumanski policajci. Lov je završen trećeg dana predveče.
Ukućani i rodbina uhapšenih rastrčali su se u nadi da će naići na čoveka koji će im pomoći.
Majka Šandora Tubića Posa potražila je spas u domu sveštenika Stevana Sekulića. Bila je javna tajna da pop održava prijatelјske veze s Rajtom i Špilerom. Popadija je od Pose primila čabar meda. Majka je preklinjala: »Samo da ga ne ubiju!«
Milorad Odžić, otac skojevca Slobodana, ispričao je ovoju nevolјu i svešteniku i predsedniku Đuriću. Međutim, spas je morao da traži dalјe. Primio ga je Špiler i otvoreno mu rekao:
»Vaš predsednik i sveštenik kažu da Slobodan negativno utiče na omladinu. Mi pravo da vam kažem nismo našli ništa naročito.«
Ukućani uhapšenih koristili su dolazak u Petrovgrad i da se sastanu sa svojima u zatvoru. Tu je trebalo i upornosti i strplјenja, a ponajviše sreće.
Majka Slobodana Odžića uspela je da joj odobre sastanak već posle nekoliko dana. Kako se sastanak održavao u grupi i to samo s po jednim policajcem, Slobodan je uspeo da kaže majci da će idućeg jutra ići kod lekara u grad i da ga sačeka na mostu. Sve je ispalo prema dogovoru. Slobodan je neprimetno spustio pisamce u korpu koju je majka nosila preko ruke. Pisamce je bilo za njegovu skojevsku grupu.
Odlazak domaćih Švaba u novoformiranu diviziju »Princ Eugen« i druge jedinice nacističke vojske u toku 1942. godine uticao je na smanjenje radne snage u Banatu, osobito na nemačkim polјoprivrednim gazdinstvima. U nastojanju da ovaj problem reši, okupator je pribegao mobilizaciji godišta nenemačke narodnosti od 1920—1925. Tako je obrazovana tzv. »Polјoprivredna služba rada«. Mladići su bili dužni da rade na nemačkim polјoprivrednim gazdinstvima po grupama od 45—60 dana. Mobilisani, međutim, nisu smeli da napuste rad dok ne dođe smena, a ona je obično zakašnjavala, čime se rad produžavao i do 150 dana.
U leto 1942. godine pozvana je prva grupa iz Kumana njih 75. Kumanska komisija slala je na rad omladince koji su bili pod sumnjom da rade za NOP. To je svakako bila sugestija viših vlasti. U komisiji je bio i lekar Trivun Simić iz Novog Bečeja. On je oslobađao od rada skoro svakoga ko se žalio na neku bolest, osobito ako bi mu poklonio nešto od životnih namirnica. Slati su u sledeća mesta: Vršac, Elemir, Lazarevo, Sečanj, Sarča, Šulјaja i Mariolana. Za težak rad od ranog jutra do kasno u noć nagrađivani su s dvadeset dinara na dan (vrednost knjižice cigaret-papira) i hranom.
U jesen 1942. godine u Kumanu je boravio Emil Kevrešan-Baca. Došao je iz Velikih Livada. Krajem 1942. godine (a možda i početkom iduće) Bacu je u Livadama posetio Steva Kovačev. Tada je Steva dobio od njega i zadatke za aktiviste: da, koliko je god moguće, pomognu ilegalce i materijalno ugrožene familije — žrtve fašističkog terora; da redovno prate vesti Slobodne Jugoslavije i savezničkih zemalјa koje, posle, po selu širiti; osobitu pažnju obratiti na omladinu.
U to vreme Stevan Čolić — Marko pokušao je preko Slavka Čolića da uspostavi vezu s NOP-om u Livadama. Omela su ga, međutim, nova hapšenja u Livadama i Kumanu.
Joca Erdelјan se tada nalazio baziran u Vojvoda Stepi. Odatle se septembra, preko rođaka Žike Temešanova, javio ocu i pozvao ga da ga poseti. Obradovan, otac je prvim vozom doputovao u Stepu. Susret oca i sina, posle ravno osam meseci, bio je dirlјiv. Milivoj je kod Joce zatekao i Bacu Kevrešana. Joca je dao ocu letak s izvodima iz cirkulara OK KPJ za severni Banat od marta 1942. godine u kojem je osuđeno shvatanje da ne treba izvoditi akcije zbog odmazda koje neprijatelј preduzima, utoliko pre što on strelјa bez obzira da li partizani preduzimaju nešto ili ne. U letku je data direktiva da partijske organizacije treba ojačati, odato je priznanje Žarku Milankovu i Ivanu Knežiću-Cotu, koji su herojski poginuli ne dozvolivši da živi padnu u ruke neprijatelјa i Ljubici Odadžić za herojsko držanje pred policijom. Milivoj je doneo u Kumane nekoliko primeraka letka i podelio ih: Peri Liriću, Stanku Marinkovom-Kojinom, Sredoji Nemeševom i Duši Stojiću.
U leto 1943. godine veza NOP-a u Kumanu s Velikim Livadama, koju, je održavao Stevan Kovačev-Stevica, propala je pogibijom dvojice pripadnika NOP-a. Stevica je želeo da obnovi skojevsku organizaciju i pored toga što nije postojala veza sa višim rukovodstvom. O tome je govorio Marici Veselinov, Nadi Kovačev, Čedomiru Solarovu, Svetoliku Radišiću i Nadi Tatić. To nije bilo nerealno: rad aktivista na obaveštavanju sela o zbivanjima u zemlјi i u svetu tekao je veoma dobro. Krug lјudi kojima su prilazili i koji su pokazivali interesovanje stalno se širio; vodila se svakodnevna briga o ilegalcima. Kumanski ilegalci preduzimali su i sami mere radi uspostavlјanja veze. Boža Titin je u proleće 1943. godine odlazio u Novi Bečej da se poveže s Mitom Malјugićem, tamošnjim rukovodiocem NOP-a, ali bez uspeha.
Avgusta 1943. u Kumane je iznenada došao Emil Kevrešan- Baca s direktivom Sreskog komiteta KPJ iz Banatskog Karađorđeva da pomogne napore kumanskih aktivista da se obnove organizacije Partije i SKOJ-a i da organizuje odlazak ilegalaca u Srem. Ubrzo je, sa skoro istim zadacima, u selo došao i Miloš Popov-Klima, dragutinovački ilegalac. Baca i Klima boravili su u kućama Danice Gladić, Vuke M. Markuš, Vite Mečkića, Dušana Ž. Santovca, Ljubice D. Trifunjagić-Titin, Milutina M. Tubića, Zorke M. Ćurčić, Zorana S. Čobanova i Stevana M. Čolića. Oko njih su počeli da se okuplјaju kumanski aktivisti kojima su pričali o poletu NOP-a u Sremu, o slobodnoj teritoriji u tome delu Vojvodine i o potrebi organizovanijeg rada u Kumanu.
Početkom 1944. godine SK SKOJ-a za Novi Bečej činili su Vojin Ciglić-Vanjka sekretar, Živa Brcanski (Melenci), Milenko Milovanov (Dragutinovo) i Mita Popović-Siniša. Na adresu ovoga rukovodstva OK SKOJ-a i Partija uputili su niz zamerki: nesnalažlјivost, sporost i dr. Mislilo se da bi njegovim proširenjem novim članovima iz mesnih rukovodstava stvari mogle poći na bolјe. Radi toga sazvan je sastanak SK SKOJ-a za 9. januar 1944. godine, na koji su, sem dotadašnjih članova, pozvani još i Živko Radišić iz Elemira i Nada Tatić iz Kumana. Taj sastanak, kome su bili i Baca, Klima i Fića, održan je u Kumanu. Klima je saopštio da Živka i Nadu kooptiraju u SK SKOJ-a, izražavajući nadu da će novi članovi predstavlјati znatno pojačanje i da će SK u buduće svoju dužnost obavlјati efikasnije. Tu su Živko i Nada primlјeni i u Partiju. Na istom sastanku razmotren je i rad na organizovanju transporta za Srem. Zaklјučeno je da je interesovanje veliko i da pripreme teku kako treba.
Odlazak Nade Tatić na novu dužnost zahtevao je popunu njenog mesta člana mesnog rukovodstva SKOJ-a. Uz to, Stevica Kovačev i Nada Kovačev predviđeni su za odlazak u Srem. Zato je 10. januara održan sastanak mesnog rukovodstva radi imenovanja novih članova: sekretar je postao Čedomir, Solarov, a članovi Svetolik Radišić, Stevan Stojić i Novka Ćurčić. Sastanku je prisustvovao i Baca. On je saopštio da je partijska organizacija odlučila da Batrgu likvidira. Za to je zadužio novo mesno rukovodstvo SKOJ-a. Tih dana primlјen je u Partiju Čedomir Solarov, na sastanku u kući Stevana Marka Čolića.
Petnaestog januara uveče iz Banatskog Karađorđeva krenuo je novi transport za Srem, ne znajući za katastrofu na adi. U njemu je bio 21 ilegalac, mahom iz Karađorđeva i Banatskog Dvora. Među njima su bili i Kumančani Boža Titin-Stari i njegov sin Živa-Slobodan. Stari Begej prešli su kod pumpe. Kroz Begejce, jedan po jedan, išli su glavnom ulicom. Tu noć su stigli u Višnjićevo, gde su raspoređeni po kućama da provedu dan. Sledeću noć prešli su oko dvadeset kilometara. Predanili su na tavanu štale nekog salaša. Kad se smrklo — opet dalјe. Vođa puta Artem izgubio je orijentaciju. Lutali su tamo — ovamo. Mučila ih je i žeđ. Razbijali su led na baricama da piju vodu. No, ipak su nekako stigli na zakazano mesto, gde su zatekli kurire: Radivoja Perca-Pavla, Svetislava Markuševa-Korčagina i njegovog brata Andriju-Zelenog. Na Dunav su izbili noću 18. januara. Veza sa Sremom, međutim, nikako nije stizala. Posle dužeg, uzaludnog čekanja, reše da se vrate u Višnjićevo. Božu i sina Živu smestili su u kuću sekretara partijske organizacije Vase Bogunovića. Tu ih je zatekla blokada sela 23. januara. Rano izjutra Božu probudi huka motora. Utom dođe domaćica Milka, očigledno poplašena, s vešću:
»Nemci!«
Boža zapita Vasu da li ima bazu. Ovaj je odgovorio da nema. Šta sada? Vasa predloži da se sakriju u peć. Ali, peć je bila mala — ušao je samo Živa. Boža se delimično smirio. Ali, kuda će on? Domaćin mu predloži tavan. Popnu se obojica na tavan. Boža odigne crep da vidi šta se dešava na ulici. Tamo je vrvelo oko 300 Nemaca.
Dvadesetog januara 1944, godine sve zaroblјenike sa ade i uhapšene, sem Stevice Kovačeva, fašisti su prebacili u logor. Išli su peške, mada se većina jedva držala na nogama zbog ozleda na tabanima, prouzrokovanih batinama. U logor su stigli oko devet časova. Na vratima ih je dočekao komandant logora Kros i podruglјivo im dobacio:
»Partizani, ha, ha!«
Radi uzimanja podataka u dvorištu logora držali su ih do večeri. Bilo je veoma hladno. Skakutanjem i udaranjem noge o nogu rodolјubi su pokušavali, uzaludno, da se zagreju. Kad je i poslednji dao podatke, odvukli su ih, uz dernjavu i pratnju, u sobe. Sve žene smestili su u jednu sobu, baš na uglu, tako da se kroz jedan razbijen prozor videlo gradnuličko groblјe a kroz drugi kraj ulice Cara Dušana.
Propast transporta i hapšenja izazvali su privremenu pometnju, kako u Partiji tako i u SKOJ-u: lјudi su se nervirali zbog slabe organizacije odlaska u Srem. Bilo je i takvih koji su se plašili da se ne ponovi masovno hapšenje i strelјanje iz 1942. godine. Na sreću, svi uhapšeni držali su se dobro, tako da je provala lokalizovana.
Na početku 1944. godine u Partiju su primlјena dva člana: 10. januara Čedomir Solarov, sekretar mesnog rukovodstva SKOJ-a, i četiri dana docnije Ljubica Trifunjagić, predsednik Mesnog odbora AFŽ-a. Tog dana kada je Ljubica postala član KPJ, Čeda se, po odluci partijskog rukovodstva, povukao u ilegalnost, pod pseudonimom Isa. U Kumanu su u to vreme bili još i sledeći članovi Partije: Stevan Čolić, sekretar ćelije, Slobodan Markov, Jovan Mučalov i Boža Titin.
Čedomir Solarov-Isa proveo je u Melencima kod Žive Brcanskog, člana SK SKOJ-a, samo jednu noć. Izjutra je prebačen kod Dragolјuba Kevrešana, gde je ostao 17. i 18. januara. Drugoga dana uveče vratio se u Kumane i smestio kod Vite Mečkića. Sutradan, kada je već malo odjutrilo, Vita dođe s vešću da su Velinka Zorić i Katica R. Teodosin puštene iz zatvora i da su videle one iz transporta. Nešto posle toga Isa je išao u Taraš u želјi da pomogne uklјučivanje omladine u NOP. Išao je i u druga okolna sela, osobito kada je postao član SK SKOJ-a. Glavna baza bila mu je kod Ljubice. Noću je držao sastanke i obavlјao druge poslove u okviru NOP-a, dok se danju odmarao u bazi. Ni Ljubica nije provodila noć kod kuće.
U martu skojevac Cveta Kukin dobio je od Čede Radina-Jelića nekoliko primeraka letaka o AVNOJ-u i Nacionalnom komitetu narodnog oslobođenja Jugoslavije. On ih je delio dalјe — Vesi Odadžin, Bošku Mirkovu. Boško je letak primio, ali je sutradan izjavio da ne želi da radi. Letak nije vratio, nego je odneo u policiju, gde ga je predao Andrašu Banjariju. Policajcu je otkrio i ko mu ga je dao. Ovaj je izvestio novog beležnika Radivoja Pujina, kod koga su se u to vreme nazirale simpatije prema NOP-u. Beležnik se našao na velikoj muci. Svoje jade poverio je prijatelјu Ljubi Stančiću, mesaru i saradniku NOP-a, a ovaj Stevanu Čoliću-Marku. Na Markov savet, koji je Ljuba preneo beležniku, ovaj je naredio da Cvetu, pre nego što ga uhapse, najpre prate. To je bilo solomonsko rešenje: pred okupatorom je čist jer je nešto, ipak, preduzeo, a Cveti je omogućio da se skloni. Rukovodstvo NOP-a u selu odlučilo je da se povuče u ilegalnost pod pseudonimom Steva. Bazirao se kod Novke Ćurčić, gde su bili Mića, Đokica, Vinko i Branka.
U maju u selo dolazi iz Srema grupa od šest naoružanih partizana: Nedelјko Barnić-Žarki, Mladen Milošević-Čerčil, Aleksandar Popov, Mile Čobanov-Meda i još dvojica. U Kumane ih je doveo Živa Titin-Slobodan.
Sve to, kao i sve češće navraćanje ilegalaca iz severnog Banata, uticalo je na OK KPJ da odluči da u kumanskom hataru izgrade dve poveće baze u što kraćem roku. Zadatak je primila skojevska organizacija. U kopanju baze na njivi Jove Solarova, u potesu Vanj, nisu imali sreće, izbila je voda. Građu, koju je kolima dovezao Jova, morali su da prebace u Livade na njivu Stevana Čolića, gde je izgrađena veoma dobra baza, koja je proglašena za bazu OK KPJ. Završili su je za noć Milan Pribić-Đokica, sekretar OK SKOJ-a, Milka Agbaba-Crna, član OK SKOJ-a, i Čedomir Solarov-Isa, član SK SKOJ-a. Druga baza izgrađena je na njivi Emila Petrovića na Selištu.
Grupa od dvadeset logoraša, među kojima je bila i Nada Tatić, transportovana je 3. marta u Pančevo. Pre polaska su ih vezali pa je izgledalo kao da ih vode na strelјanje. U Pančevu je trebalo da rade u Fabrici kudelјnog konca. Nada je bila razočarana. Nadala se da će je poslati u Čoku na Polјoprivredno dobro, odakle se moglo pobeći. Rešila je da ne jede da bi je, kao bolesnu, vratili u logor. Vratili su je u logor, u kome je ostala do 19. marta, kada je, s grupom žena, odvedena u Čoku. U toj grupi bile su i Marija Aracki, Dušica Veselinov i Nata Žarin. Kad su stigle u Čoku, u večernjim časovima, komandant logora, neka rugoba, naredio je da se sve skinu gole, navodno zbog dezinfekcije odela. Tako su otišle i na spavanje. Pod pokrivačima od džakova bila je hladno. Da bi nevolјa bila veća, tu noć je padala kiša, koju je smenio sneg. Odela su im vratili kasno u noć, ali nisu mogle čitavu noć da se zgreju.
Dvadeset policajaca je čuvalo i obezbeđivalo logor.
U logoru su živele po takozvanim kolektivima od po nekoliko drugarica. Delile su i dobro i zlo. Nada Tatić i Nata Žarin bile su u kolektivu sa Stojankom Arsenov, učitelјicom iz Kikinde, Lepuškom Brujić, iz B. Karađorđeva, Zagorkom Zlatar-Sejom iz Kruščice i Nadicom Pajić iz Dragutinova. Dušica Veselinov i Marija Aracki pripadale su drugom kolektivu. Muškarci, koje su doveli ranije i stacionirali na drugom kraju logora, na tzv. Jatu, imali su takođe kolektive. Od Kumančana među njima su bili: Lazar Nosonjin, Živa Maksić-Bišić i Svetolik Radišić. Logorašice su radile u polјu, uzgajale su povrće i vinovu lozu. Muškarci su radili na uzgoju svinja. Sabotirali su na svakom koraku. Tako su crni luk sadili naopako, ali je, kao za inat, veoma dobro rodio.
Avgusta je u kući Stevana Čolića-Marka trebalo da se održi sednica Sreskog narodnooslobodilačkog odbora. Sve je bilo spremno: soba za sednicu, hrana, obezbeđenje. Odbornici, međutim, nisu stigli. Na putu za Kumane odbornici Milica Kevrešan-Vida i Rada Pajić iz Dragutinova su predanili u Vranjevu u kući Branka Iličića, alvara. Bio je 10. avgust. Tu su došli i odbornici iz Vranjeva — Luka Mihajlov-Aga i Milinko Stanković-Caka. Sledeću noć trebalo je da krenu za Kumane. Kuća u kojoj su odseli bila je bez domaćina: i alvara i njegovu suprugu strelјali su kao saradnike NOP-a. Dočekao ih je šesnaestogodišnji sin Jefta, koji je u kući živeo sam. S komšijom Novom Bogaroškim nije živeo dobro. Porečkali su se oko zajedničkog bunara. Jedna neopreznost je rodila katastrofu: mladić je otišao od kuće da izvidi situaciju. Neko od prisutnih je naložio štednjak. Na dimnjaku se pojavio dim. Komšiji je, interesantno, to palo u oči. Kako je znao da Jefta nije kod kuće, posumnjao je da se u kući nalazi neko drugi i otišao da prijavi policiji. Oko 16 časova kuću je blokirala policija sa Špilerom. Rodolјubi su pružili otpor. Koristeći zabunu koju je izazvala bomba koju je na Nemce bacio Aga, čak iako nije eksplodirala, odbornici jurnu da se probiju. Aga i Rada su uspeli da se probiju u hatar. Vida i Caka, teško ranjeni, osobito Vida, uhvaćeni su. Fašisti su izlečili ranjenike pa su ih, za tim, stavili na muke. Vida se veoma loše držala. Provalila je mnoge aktiviste iz Kumana, Vranjeva i Taraša. Od Kumančana je odala: Gordanu Eremić, Božu Titina-Staroga i Draginju i Marka Čolića.
Devetnaestog avgusta okupator je organizovao veliku raciju sa oko hilјadu manšaftovaca. Izjutra rano naredili su, uz uobičajenu pretnju smrtnom kaznom, da se žitelјi stariji od dvadeset godina okupe pred opštinskom zgradom u sedam časova. Izuzimaju se samo bolesnici vezani za krevet. Kapije svih kuća moraju biti otklјučane. Tako se selo našlo na malom prostoru ispred Opštine: na jednoj strani muškarci, a na drugoj žene i devojke. Špiler, okružen manšaftovcima koji su nosili šipke radi pretresa slame, održao je govor o nepobedivosti nemačke oružane sile i zatražio od prisutnih da izdaju ilegalce, navodeći ih poimenično. Špiler je nestrplјivo čekao da se makar jedan javi. Takvoga nije bilo. Onda je počeo da preti da će ih sve postrelјati, a selo zapaliti. Ćutali su, međutim, i dalјe. Žene su zadržali do popodne, a muškarce do noći. Za to vreme manšaftovci su išli iz kuće u kuću, pretražujući sve. Nikoga od ilegalaca nisu našli. Ali su, zato, uhapsili šezdeset dva taoca.
Trećeg septembra u kukuruzu u Velikom ritu bilo je oko 70 partizana i ilegalaca. Tu se nalazio Štab Operativne zone za Banat, obrazovan na osnovu naredbe Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine od 17. avgusta 1944. godine. U njemu su bili: major Marko Tanurdžić-Šiptar, komandant, Milojko Filipčev-Fića, politički komesar, Živan Peričin-Jole, načelnik, Stevan Čolić-Marko, obaveštajni oficir i Nada Krstić-Janja, referent saniteta. U tome delu kumanskog hatara bili su još: Sreta Kovačević-Danilo, član PK SKOJ-a, deo OK KPJ za severni Banat sa sekretarom Mićom, OK KPJ za južnu Bačku, s gumenim čamcima za prebacivanje preko Tise; transport oslobođenih iz logora koji se nalazio pred pokretom za Srem, ranjenici Nedelјko Barnić-Žarki, Laćan i Čeda Radin-Jelić, Kumančani — Stari, njegova supruga Milčika s malim sinom Milenkom, Rada Baračkov, Kosa Gladić, Ilija Golubović, Dragolјub Stojanov, Ljubica Trifunjagić-Jovanka, Ivan Tešić, Zorka Ćurčić, Laza Češlјarev, a iz Elemira Momir Solarov-Moša i još neki.
Odlukom OK KPJ za severni Banat od 17. — 19. septembra u Kumanu je održano Okružno partijsko savetovanje, posvećeno razmatranju političke situacije u ovome kraju, stanju NOP-a, i merama, koje treba preduzeti radi njegovog dalјeg jačanja i razvijanja. Prisustvovalo je oko četrdeset partijskih radnika, među kojima desetak drugarica. Skup je održan na salašu Cvetka Ćurčića. U obezbeđenju je bilo oko osamdeset dobro naoružanih partizana. Savetovanje je otvorio Đura Jovanović-Mića, sekretar OK KPJ za severni Banat. Pre svega, upoznao je prisutne s planom povlačenja u slučaju da dođe do napada. Posle toga izabrano je radno predsedništvo: Toma Granfil-Braca, predsednik, Dušanka Jovanović-Branka i Radivoj Perc-Pavle.
Prva tačka dnevnog reda bio je izveštaj sekretara OK. On je prvo govorio o stanju na frontovima i političkoj situaciji u zemlјi i u svetu: o kapitulaciji Bugarske i Rumunije, o približavanju jedinica Crvene armije Temišvaru, o uspostavlјanju kontakta između jedinica NOV i POJ i Crvene armije na levoj obali Dunava, nedaleko od Negotina, o prodoru jedinica zapadnih saveznika na nemačku teritoriju. Onda je govorio o stanju u severnom Banatu, ističući da se tu NOP rasplamsao i da predstoji odlučujuća bitka s okupatorom. Tada je pao u vatru, preteći Špileru i domaćim izdajnicima. Na kraju je podvukao da se fašizam nalazi pred konačnim porazom.
Krajem septembra gruvanje topova Crvene armije, koja je gonila fašiste kroz susednu Rumuniju, čulo se i u Kumanu.
Prvi dani jeseni pred oslobođenje nisu se razlikovali od letnjih. Takav je bio i prvi dan oktobra. Bila je nedelјa. Mnogi lјudi izišli su na ulicu. Pričali su glasno i jasno o nastupanju Crvene armije, o novim podvizima partizana, o nemiru koji je spopao fašističku seosku stražu, o skorom oslobođenju.
U petrovgradskom — zrenjaninskom logoru bilo je slično, s tim što je sve bilo dramatičnije. Logoraši su se bezmerno, ali uzdržano radovali kanonadama topova, skorom oslobođenju. Fašisti su se užurbano pakovali.
Izjutra je u logoru počela prozivka, uz naredbu da svako spremi svoje stvari za odlazak kući. Svi su u tom trenutku postavlјali sebi pitanje šta će biti s onima čije ime nije na spisku.
Mnogi logoraši našli su se van bodlјikavih žica, na slobodi. U prvim trenucima od radosti nisu znali kuda da krenu. Pred logorom se stvorila gužva. Verovatno plašeći se da se oslobođeni logoraši ne okrenu natrag i navale na logor da oslobode i ostale, u kom slučaju bi i njihova sudbina bila neizvesna, fašisti su terali bivše logoraše dalјe od logora.
Partijska organizacija u Kumanu našla se pred novim zadacima: obezbeđenje priliva novih boraca i NOV i POJ; osposoblјavanje Mesnog narodnooslobodilačkog odbora za samostalan rad u novim prilikama; obezbeđenje pomoći SKOJ-u, USAOV-u i AFŽ-u, obrazovanje jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta kao masovne društveno-političke organizacije i rasterećenje MNOO suvišnih političkih kompetencija; jačanje ideološko-političkog rada s narodom, uglavnom preko društveno-političkih organizacija; organizovanje radnih akcija, prikuplјanje priloga; stvaranje uslova za normalan rad u proizvodnji, uglavnom u polјoprivredi, izvođenje na sud narodnih izdajnika. Sastanci partijske ćelije držani su po nekoliko puta u sedmici, i danju i noću. Nјima su često prisustvovali članovi OK i SK KPJ: Milka Agbaba-Crna, Emil Kevrešan-Baca, Boža Titin-Stari i Čedomir Solarov-Isa. Na dan velikog oktobra u Partiju je primlјeno trideset istaknutih skojevaca i drugih aktivista. Tada je partijska organizacija podelјena u dve ćelije, kojima je rukovodio Biro (Milojko Brusin-Braša, sekretar, Slavko Vlajkov i Slobodan Odžić). Vlajkov i Odžić su postali sekretari ćelija. Velika pažnja je posvećivana ideološko-političkom uzdizanju članstva. Jedan sastanak u sedmici posvećivan je izučavanju marksizma — lenjinizma (društveno- ekonomskih formacija; najamnog rada i kapitala, viška vrednosti; klasama i klasnim borbama), pri čemu se vodilo računa da sve potkrepe primerima iz života sela i narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije. U decembru Braša dobrovolјno odlazi u NOVJ. Na položaju sekretara partijske organizacije zamenio ga je Slobodan Odžić, a upražnjeno mesto u Birou popunila je Ruža Tomić.
Posle velikih hapšenja i strelјanja grupa od dvadeset četiri uhapšena rodolјuba iz sudskog zatvora Zrenjanin upućena je 24. aprila 1942. godine za Norvešku. Među njima je bilo jedanaest Kumančana: Ivica Baračkov, Rada Blažić-Socijalista, Nikola Brusin, Desimir Kvaščev, Marinko Marinkov, Ljuba Milosavlјev-Kapetanov, Ljubomir Odadžić-Čiča, Toma Tatić, Aleksandar Torđanski, Lazar Trifunjagić i Svetozar Ćurčić.
U Štetinskoj luci podelili su ih u tri grupe: u jednoj, od dve stotine rodolјuba, nalazio se Milan Stančić-Uča, koji je s novom grupom rodolјuba upućen iz Zrenjanina 6. maja 1942. godine. Ostale dve grupe činilo je po oko devet stotina interniraca: Kumančani su, sem Marinka Marinkova, bili zajedno. Uča je sa svojom grupom ušao u brod »Dojčland«. Grupa s Kumančanima ukrcala se u brod »Kabina Hoval«. Marinka i njegovu grupu primila je »Gota«.
»Dojčland« je iskrcao tovar u koncetracioni logor Bajsford u Narviku.
