Masovno streljanјe rodoljuba

Masovno strelјanje 150 rodolјuba 9. januara 1942. godine u Zrenjaninu, Velikoj Kikindi, Dragutinovu, Velikim Livadama i Mokrinu, u svakom mestu po trideset, Nadleštvo podbana za Banat u svome plakatu o strelјanju ovako je motivisalo: »U vezi ranije odredbe Glavnokomandujućeg za Srbiju o izvršenju odmazde za ubistva nemačkih oficira i vojnika, građana pripadnika nemačke narodnosti i organa vlasti, a kao odmazda za ubistvo polјskih policista Adama Grosmana, Petra Knisa i Petra Bartla iz Velike Kikinde, koje su na najzverskiji način izvršili komunisti 25. avgusta 1941. godine u velikokikindskom hataru, strelјano je danas u Velikom Bečkereku, Velikoj Kikindi, Dragutinovu, Banatskom Aranđelavu i Mokrinu 150 lica, za koje je provedenim postupcima utvrđeno da su pripadali ili naoružanim komunističkim bandama (partizanima) ili bili članovi komunističkog pokreta, te kao takvi vršili ubistva, paleže, razne sabotaže i širili komunističku propagandu, odnosno takva lica u velikoj meri pomagali i davali im skloništa, hranu i novac, nabavlјali i prenašali istima oružje i municiju, te konačno služili kao njihovi kuriri. Konačno među ovim strelјanim licima nalaze se i takva, koja su kao okoreli kriminalni tipovi označeni kao štetni po javnu bezbednost i postojeći poredak.«

Tim razlogom, potpuno istim, okupator se već jednom poslužio da opravda svoj zločin. To je bilo povodom strelјanja i vešanja rodolјuba u Kikindi 3. januara 1942. godine. Ne može se, stoga, oteti utisku da se tu radilo o nečemu drugom: planiraju se i organizuju nova hapšenja pa je u zatvorima, prepunim rodolјuba, trebalo napraviti mesta za nove; trebalo je iskaliti bes koji je fašiste spopao zbog toga što im je na Istočnom frontu pošlo loše.

U saopštenju o ovome zločinu pod brojem 146. stoji ime Ivana Vioglavina-Ive. Uz ime označeni su i njegovi »gresi«... član Pokrajinskog komiteta komunističke partije za Vojvodinu, vodio i kontrolisao celu komunističku akciju u severnom Banatu.«

Prethodnog dana u sudskom zatvoru zapažali su se neki znaci koji nisu slutili na dobro: nije bilo šetnje za zatvorenike, a kad ona izostane, obično je dolazilo zlo. Bilo je to prilično iznenađenje jer su već više dana kružile vesti o tome kako će biti puštanja za pravoslavne božićne praznike. Vioglavin se time nije zanosio, on je dobro znao šta ga čeka, pomirio se s tim i prikuplјao snagu da dočeka smrt onako kako to dolikuje pravom rodolјubu i komunisti.

Ivan Vioglavin IvaU sobi s Vioglavinim bio je i dr Lazar Mijatov. U njoj su se nalazili određeni da umru i retko ko je iz nje izvukao živu glavu. Zvali su je soba za strelјanje. »Osvedočen« da ga je Iva izdao, Laza nije hteo ni da ga pogleda. To je Ivu, prirodno, bolelo, utoliko više što mu je savest bila čista. Ustvari, radilo se samo o jednoj neopreznosti. Kako se nije setio da iscepa listić iz beležnice na kome je bilo doktorovo ime?! Doduše, ne može se reći da Iva pod strahovitim batinama i mučenjima nije progovorio, ali to što je kazao bile su uglavnom njegove, subjektivne ocene NOP-a u tom trenutku koje nije vezivao ni za jednog jedinog živog rodolјuba. A bio je tučen i mučen do besvesti. Kada su ga u toku saslušanja pokazali Lazi, ovaj ga je teško prepoznao. Sve dotle nije verovao da Iva može pasti. To je bio mladić bistra uma, čvrsta karaktera i hitra skoka. Nije samo doktor tako mislio o ovome Kumančaninu. Iva je, po mišlјenju viših partijskih rukovodilaca, bio jedan od najperspektivnijih komunista Vojvodine.

Na dan strelјanja, oko podne, počela je u »sobi za strelјanje« prozivka i izvođenje prozvanih u dugačak hodnik zatvora, u kome se nalazio mitralјez. Ivu i Lazu u koloni je razdvajala samo Olga Ubavić iz Zrenjanina. Znači, i u smrt zajedno. Sačuvavši prisebnost, dok su ih vezivali, Iva je pokušao poslednji put: »Lazo!«.

Lazin pogled je bio pun prezrenja. Otišli su tako i u smrt, s jednom velikom tajnom.

Strelјani su oko 14 časova u sudskom, tzv. malom dvorištu. Od fašističkih glavešina strelјanju su prisustvovali šef policije dr Juraj Špiler, policijski komesar Joži Štajer i dr. Egzekuciju je izvršilo trideset policajaca, uz asistenciju Štajera, koji je žrtve revolverom dokrajčivao.

Ispred sudske zgrade nalazilo se nekoliko selјačkih kola i preplašeni Cigani. Svi su mobilisani pod pretnjom da će i njih isto zadesiti ako se ne odazovu. Cigani su pogublјene rodolјube izneli iz dvorišta i natovarili na kola. Pred zgradom suda formirala se, zatim, povorka: napred su išla kola sa žrtvama, pobacanim bez reda, za njima unezvereni Cigani; oko njih policija s puškama »na gotovs«. Kolona je prošla glavnom ulicom, a zatim se zaustavila na Žitnom trgu, gde su avetinjski štrčala vešala. Iako je bilo veoma hladno, okupilo se dosta sveta, uglavnom Švaba. Oni su dobacivali neukusne šale na račun pogublјenih, smejali se, uživali su u masakru. Izloženi leševi, koje je mraz začas okamenio, ostavlјeni su da vise 24 časa. Posle su odneseni na Baglјaš, gde su pobacani u zajedničku grobnicu. I ovom, završnom činu, prisustvovao je Špiler, ali sada u društvu Rajta, prefekta policije.

Aktom Nadleštva podbana za Banat — Odsek javne bezbednosti od 7. januara zabranjeno je zvonjenje u crkvama u srpskim selima od 9—11. januara, da se ne bi pričalo — kako se u aktu ističe — da se zvoni za strelјanim rodolјubima.

Sadržaj

O gradu