Aprilski rat

O napadu nacističke Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila Kumančani su saznali već u ranim jutarnjim časovima preko radija. Nešto docnije stigla je iz Zrenjanina vest da se vidi požar u bombardovanom Beogradu. U toku dana nad selom su se pojavili i prvi neprijatelјski avioni. Znači, — rat!

U selu — prava ratna atmosfera. Omladina, osobito skojevci, poseli su zgradu Opštine, zahtevajući od beležnika da ih uputi na front. Posle dužeg čekanja pojavio se beležnik i dosta smušeno saopštio da nema naređenje da ih mobiliše i da bi bilo najpametnije da se raziđu kućama. Neki omladinci ubrzo su koliko-toliko utešeni: dobili su puške, neke stare, radi uništenja nemačkih padobranaca.

Sutradan, 7. aprila, mobilisano je 1920. godište — njih 49. Dobošem su pozvani da se jave u Novi Bečej. Svi su bili veoma raspoloženi, veseli što su, eto, stasali za rat u trenutku kada je našu zemlјu napao fašistički poroblјivač: pevali su patriotske pesme, uzvikivali parole.

Grupa od pet omladinaca, samoinicijativno, napala je 8. aprila kuću apotekara Dezidera Ota. Grupu su činili: Milenko Kumrić, Slobodan Odžić, Zoran Petrović, Luka Santovac i Svetozar Tatić. Samo je Odžić bio skojevac, a ostali članovi vaspitnih grupa. Cilј akcije bio je oduzimanje mađarske i nemačke zastave koje je apotekar, prema nekim glasovima, posedovao. Pretres kuće, ipak, nisu izvršili, ali su lupali, iz sve snage, u prozore i rolo, uz povike: »Dole Horti« i »Dole Hitler«.

Zaroblјenje je izbeglo oko 450. Kumančana. Trojica Kumančana su poginula: rezervni oficir Rada Doroslovac i redov Lazar Đurić stradali su od neprijatelјskog napada iz vazduha, prvi u Alibunaru, a drugi u Uzdinu, omladinac Stevan Sekulić bio je žrtva stravične smrti, na putu za Jarkovac. Za svu trojicu koban je bio — petak, 11. april.

Pred sam rat Stevanov brat Živa i Isa Stanisavlјev, kadrovci, dospeli su sa svojom jedinicom u selo Jarkovac. U želјi da vide nekog od svojih, oni su uputili poruku u Kumane po postarijem Jarkovčanu.

Sa Stevanom je u Jarkovac krenuo i Milivoj Stanisavlјev. Jednog konja i kola dao je Steva, a drugog Milivoj. Treći putnik bio je stariji Jarkovčanin. Steva je poneo i pušku s nekoliko metaka. Kad su stigli na nekoliko kilometara od Jarkovca, nad selom su se iznenada pojavili nemački avioni u brišućem letu. Jarkovčani su počeli bežati. Putnici iz Kumana su zastali. Ova ratna igra, međutim, trajala je svega desetak minuta. Avioni su iščezli, a stanovništvo je počelo da se vraća. Kumančani su nastavili put. Kod su već hteli da uđu u selo, neočekivani prizor ih je zaustavio. Ulica je bila puna vojnika u nepoznatim. zelenim uniformama.

— Nemci... ! — prepoznao ih je starac.

Trojicu putnika obuzela je zebnja. Nemački vojnici su ih pozvali da im priđu. Poslušali su ih. Milivoj i starac su rekli Stevi da pušku neprimetno baci. On ih, međutim, nije poslušao. I, naravno, kod Steve su našli pušku i metke. Zgra bili su ga, bez ijedne reči, odveli nekoliko koraka od kola i na očigled njegovih prestravlјenih saputnika strelјali. Nemci su se posle zločina, opet bez reči, udalјili. Sutradan, Milivoj je doneo Stevu u Kumane, gde je sahranjen uz masovno učešće meštana.

Nemci su zarobili 219 Kumančana od 21 do 46 godina.

U selu su bile samo tri švapske kuće: Nenada Grebendin-gera, Tonija Kovača (ponemčen Bugarin) i tzv. Johana Franca.

Švabe su otvoreno izražavale radost zbog rasula jugoslovenske države i nestrplјivo iščekivale dolazak nemačke vojske.

Mađara je bilo oko trideset kuća. Znatan deo njih ponašao se slično Švabama, samo što su se oni, naravno, radovali mađarskoj vojsci. Najzapaženiji su bili: apotekar Dezider Ot i njegova žena Eržebet, dimničar Stevan Bodo i Janoš Mezei, bivši policajac koji je do rata zahtevao da ga zovu Jovan. Stari Sič govorio je tih dana:

»Eto, sada smo mi na vlasti...!«

Poštar Janoš Kovač i Ištvan Šimonji držali su se po strani, čak su osuđivali ponašanje apotekara i ostalih.

U vreme rasula, kada je u selu zbog odlaska u rat ostao mali broj članova KPJ i SKOJ-a, aktivirali su se i među Srbima desničarski nastrojeni pojedinci s popom Stevanom Sekulićem. Oni su išli po selu i pričali da su za sudbinu Jugoslavije krivi Hrvati i da je bila neoprostiva greška što posle onog rata nije stvorena velika Srbija. Pop je, čak, bio inicijator stvaranja neke nove vlasti. On je to objašnjavao potrebom da se stane na put anarhiji, ukazujući na napad omladinaca na apotekarovu kuću. Za novu vlast predvideo je i Žarka Milankova, sa kojim je odmah stupio u pregovore iz kojih se rodilo takozvano Seosko veće u sastavu: Stevan Sekulić, predsednik, Žarko Milankov, potpredsednik, Lazar Brančić, Pera Lirić i Nova Stančić. Sem popa, ostali su bili napredni lјudi, a Milankov i Brančić članovi Partije. Pop, naravno, nije tako zamišlјao ovu privremenu vlast u Kumanu i zato je, kada se postavilo pitanje imenovanja narednika seoske straže, već imao svoj predlog (Luka Češlјarev), ali je dužnost narednika preuzeo Milankov.

Seosko veće postojalo je nekoliko dana. Koristeći svoj položaj potpredsednika, Milankov je uspeo da dođe do poverlјive i strogo poverlјive arhive jugoslovenske žandarmerije. On je uništio sve ono što je moglo da kompromituje napredni pokret. Tražio je i spiskove Narodne pomoći ali oni su se nalazili kod podbeležnika Milutina Stojića.

Mala jedinica nemačke vojske, sastavlјena od podoficira i pet vojnika, upala je u Kumane 11. aprila 1941. godine. Bila je iz sastava 41. motorizovanog korpusa, koji je nadirao od Temišvara. Doček je bio više nego skroman, prisustvovao mu je mali broj meštana, uglavnom Švaba i fašistički nastrojenih Mađara i Srba, samo na nekoliko domova pojavile su se zastave s kukastim krstom. Johan Franc je već imao na ruci traku s kukastim krstom. Zoran Mirčetić bio je jedan od retkih antifašista koji je, iz lјubopitstva, prisustvovao ulasku nemačkih fašista u selo. Među njima je prepoznao domaćeg Švabu, koji je radio u Železničkoj radionici i pred rat pobegao u Nemačku. Zoran ga je znao kao naprednog čoveka i simpatizera SSSR-a. Prišao mu je i upitao ga šta misli o SSSR-u. Ovaj je, mnogo ne čekajući, odgovorio: »Dobiće svoje i Sovjetski Savez, i to uskoro; Rusi sami znaju šta ih čeka«.

Nacistički vojnici su se zadržali oko dva časa i nastavili prema Melencima.

Okupatorska opštinska uprava ustanovlјena je 13. aprila. Nјu su činili: Beležnik, podbeležnik, Upravni odbor i policija. Prvog dana nova vlast izdala je naredbu o predaji oružja i konja iz sastava jugoslovenske konjice, o zabrani skupova i manifestacija, o policijskom času (od 20 do 6 časova), o obnovi privredne delatnosti i dr, sve uz pretnju smrtnom kaznom.

U sastavu okupatorske policije bilo je deset naoružanih lјudi. Prvog dana priredili su pijanku u prostorijama Policijske stanice, na kojoj je, po njihovom naređenju, svirao Sava Aćimov. Kada su se izopijali, Aćimov im je svirao, čak, i »Budi se istok i zapad.

Sutradan, 14. aprila, uhapšena je grupa od osam četnika. Nјih su potrpali u kamion i odneli u Novi Bečej. Na saslušanju su se branili da su svojim radom hteli da parališu aktivnost komunista u selu. Četnici su u zatvoru zadržani svega dva dana. Švabe su im na rastanku rekle da će i komunisti uskoro doći na red za hapšenje.

Ubrzo su po selu počele da kruže vesti o strelјanjima rodolјuba u Zrenjaninu, Pančevu i Kikindi, što je izazvalo zgražanje i nemir.

Sadržaj

O gradu