Oduvek je hroničarski posao predstavlјao značajnu komponentu naučnog istorijskog stvaralaštva, a posebne impulse davala su mu ona istorijska zbivanja koja se s pravom ocenjuju kao prevratna, jer inauguriraju novu epohu i nove odnose. Zato nije iznenađujuće što je pobeda naše narodne revolucije podstakla hroničarski posao i što danas možemo izjaviti bez dvoumlјenja da je hroničarski žanr naše istoriografije i razvijen i plodan. Činjenica da to možemo reći četvrt veka posle pobede narodne revolucije ne umanjuje znača] hroničarskog posla i njegovih vrednih pregalaca, među koje spadaju i autori ove hronike.
Mora se priznati da je Kumane kao objekat hroničarskih preokupacija predstavlјao zahvalnu tematiku, jer njegov revolucionarni pokret ima nekoliko decenija kontinuirani razvitak, u njemu je živela i delovala mala plejada revolucionarnih aktera, a njihove akcije, iako u suštini poznate i priznate, pre ove hronike nisu bile naučno rasvetlјene, te je pretila opasnost da ih prekrije veo zaborava, a to bi bila nepravda, ne samo prema Kumančanima, nego i prema istoriji. Tako su sticajem određenog niza okolnosti autori ove hronike imali ne samo zahvalan, nego i izuzetno odgovoran posao, a obavili su ga, prema našem mišlјenju, uspešno. Pažlјiv čitalac lako će se u to uveriti.
Jedna objektivna okolnost otežavala je rad na ovoj hronici. Reč je o arhivi kumanske opštine, nestalo u vihoru revolucije i skorašnjoj propasti arhive novobečejskog sreskog načelstva. Ipak ova okolnost nije obeshrabrila autore, oni su u arhivama, bibliotekama i institutima Zrenjanina, Novog Sada. Sremskih Karlovaca i Beograda pronašli izdašna vrela i nadahnuća za svoj posao, jer je o revolucionarnim Kumančanima i njihovim delima ostalo arhivističkog traga u navedenim mestima. U takvim okolnostima autori su bili dovedeni u položaj koji im je sam po sebi nametao širi istraživački postupak o Kumanu i njegovim minulim revolucionarnim pregnućima, a to je hronici dalo određenu širinu i podiglo je iznad prosečnog nivoa hroničarskih kazivanja i stvaranja.
U nameri da primene sve komponente istraživačkog postupka u konačnom naučnom obličavanju prošlosti Kumana, autori su svestrano iskoristili sećanja još živih učesnika nekih istorijskih zbivanja u Kumanu i izvan njega, te su tako nadomestili nedostatak ili nepotpunost razpoloživih arhivalija. Kombinovanjem, dakle. sećanja i podataka iz arhivalija, rekonstruisali su izvesna zbivanja, dali im pečat uverlјivosti i tako uklonili subjektivistička intoniranja, poznatu i štetnu bolјku nekih hronika.
Kompoziciji hronike jedva bi se mogla staviti ozbilјnija primedba, a njena obimna materija raspoređena je u dva dela. U prvom delu obrađena je prošlost Kumana od najstarijeg doba do aprilskog rata i narodne revolucije 1941, a u drugom — Kumane u narodnoj revoluciji.
U hronici je, pre svega, opisan geografski položaj i okolnosti u kojima je nastalo naselјe Kumane, koje se prvi put pominje u istoriji u poznatom Pećkom katastigu 1660. i 1661. godine. Ukazivanje na geografske okolnosti u izučavanju prošlosti jednog naselјa nije na odmet, iako faktori geografske prirode, kao što je poznato, nikad nisu bili odlučujući činilac u društvenom razvitku. Posebna pažnja posvećena je Kumanu u Velikokikindskom dištriktu (1776—1876.), kad je od skoro anonimne naseobine stvoreno selo koje je imalo školu i svojevrsni društveno-politički život koji se iscrplјivao, kao i u drugim dištriktskim selima, u delatnostima i sukoblјavanjima tzv. karbonara i faktora. Kumančani su učestvovali u revolucionarnim zbivanjima 1848/49, u početku kao deo antifeudalnog agrarnog pokreta selјačkih masa u Dištriktu, koji je vremenom gubio početno klasno-socijalno obeležje i na kraju doživeo nezahvalnu sudbinu pokreta vojvođanskih Srba u revoluciji 1848/49. godine.
Značajno razdoblјe u razvitku Kumana predstavlјa period od revolucionarne 1848/49. pa do kraja prvog svetskog rata. Autori su nesumnjivo pravilno postupili kad su ovo razdoblјe obradili u posebnom poglavlјu. Ne može im se ozbilјnije prigovoriti što Kumane nije svestranije obrađeno u doba Bahovog apsolutizma. jer ovaj deo vojvođanske istorije u prošlom veku na žalost još nije dobio naučnu obradu i interpretaciju. Ocena o postepenoj i konstantno penetraciji kapitalističkih proizvodnih i društvenih odnosa u Kumanu tokom druge polovine prošlog veka je umesna, a iz teksta i evidentna, jer su autori izdašni u navođenju primera, koji ilustruju procese imovinske i klasne diferencijacije i relativno rani ulazak Kumana u orbitu kapitalističkih odnosa, razume se u regionalnim, banatskim okvirima.
U takvim društvenim uslovima, imajući u vidu da su Kumančani bili nadahnuti i buntovnim duhom Svetozara Markovića i Vase Pelagića, nije nimalo iznenađujuća činjenica da su u Kumanu već krajem prošlog veka delovale pristalice Varkonjijevog pokreta, koje su predvodile kumanske polјoprivredne radnike u poznatom štrajku 1897. A već 1898. postignut je i lep uspeh na opštinskim izborima: četiri odbornička mesta u opštinskoj upravi. Međutim, podružnica Sindikata polјoprivrednih radnika osnovana je tek 1906. i iste godine pokrenula svoje članstvo u uspešan štrajk.
Baš u vreme kad su Kumančani stvarali svoje prve klasne organizacije i ulazili u prve klasne okršaje, u Kumane je dopirao eho parlamentarnih i nacionalno-političkih borbi, rasplamsanih na teritoriji tadašnje Ugarske, pa je društveno-politički život Kumančana bio obogaćen novom komponentom, o čemu u ovoj knjizi ima vrednih podataka. Kumane je dočekalo prvi svetski rat sa razvijenim političkim životom i, što je još značajnije, sa jasno izraženim socijalnim i nacionalno-političkim intencijama. Za njegove žitelјe ratno vreme nije predstavlјalo gluho doba. Oni su kao mobilisani vojnici širili antiratnu propagandu, napuštali vojne dužnosti i bežali sa frontova, vraćali se u svoje Kumane, obrazovali zeleni kadar i u jesen 1918. godine pokušali da stihijskim naletom oduzmu i podele zemlјu obližnjeg spahiluka, u čemu ih je onemogućila regularna srpska vojska, u ime »održavanja reda«. Mnogim Kumančanima je već tada postala jasna suština politike »održavanja reda«, tako da je trenutno oduševlјenje stvaranjem zajedničke države naših naroda, istorijski razumlјivo, iščezlo pre nego što se to objektivno moglo očekivati. Mnogi Kumančani koje je ratni vihor bacio u Rusiju priklјučili su se oktobarskoj revoluciji i borili se za njene ideje a, kad su se vratili u Kumane, imali su veoma značajnu ulogu u organizovanju i delatnosti revolucionarnog radničkog pokreta.
U novoj državi, dakle, u promenjenim istorijskim okolnostima, Kumančani su ostali dosledni svojoj revolucionarnoj tradiciji, o čemu autori navode nedvosmislene dokaze: 1. maja 1919. osnovali su mesnu organizaciju SRPJ(k) koja je imala oko 500 članova, 14. januara 1920. mesna organizacija SRPJ(k) održala je veliki javni zbor, na vukovarski kongres Partije je poslala nekoliko delegata, od kojih je jedan (Ljubomir Čolić) bio izabran u Kontrolnu komisiju centralnog partijskog rukovodstva a u jesen 1920. na izborima za Ustavotvornu skupštinu više od 80 odsto glasova Kumančana dato je za komunističku izbornu listu. Donošenjem Obznane i Zakona o zaštiti države komunisti iz Kumana bili su stavlјeni pred teške kušnje, jer buržoaski državni aparat nije birao sredstva radi uništenja crvenih Kumana. Tad je započeta epopeja komunista iz Kumana, koja će skoro bez prekida trajati sve do pobede narodne revolucije, dakle do konačnog trijumfa njihovih ideja. Autorima služi na čast što su tu epopeju pomno istražili, nekad sa više, a nekad sa manje uspeha, i opisali je na stranicama ove knjige.
Pažnju autora nisu privlačila samo gola fakta revolucionarnih zbivanja, jer nisu želeli da ostanu samo registratori revolucionarne prošlosti Kumana. Oni su zabeležili socijalni sastav stanovništva i agrarnu reformu posle prvog svetskog rata, kolonizaciju Kumančana u Stajićevu i Velikim Livadama, a prikazali su i delatnost ilegalne organizacije KPJ i mesne organizacije Nezavisne radničke partije Jugoslavije u Kumanu. Ovakav postupak, nesumnjivo je ispravan. To im je zapravo i omogućilo da objasne društveno-politička zbivanja u razdoblјu od 1921. do 1928: osnivanje i delatnost Udruženja za obrazovanje mladih lјudi, odlazak Kumančana na školovanje u SSSR, osnivanje i delatnost podružnice Sindikata polјoprivrednih radnika 1926, hapšenje komunista 1927, izbor novog mesnog rukovodstva KPJ 1927, proces protiv komunista 9 — 10. juna 1927, predizbornu aktivnost za parlamentarne i opštinske izbore 1927. godine itd.
Razumlјivo je što su se autori posebno zadržali na šesto-januarskoj diktaturi, jer su njene reperkusije na Kumane i njihov revolucionarni pokret bile neminovne. Ako su tvorci i nosioci diktature smatrali da će im najtvrđi orah predstavlјati komunističke tvrđave poput Kumana, oni se nisu prevarili, jer su i pored otvorenog režima knute ubrzo utvrdili da u Kumanu kolaju prvomajski leci i karikature kralјa Aleksandra i Petra Živkovića, predsednika diktatorske vlade. Usledila su hapšenja i maltretiranja komunista, odvijala se neravnopravna borba u kojoj je buržoaski državni aparat često formalno pobeđivao, ali zato nikog nije ubedio u opravdanost svojih klasnih i političkih intencija, a najmanje Kumančane. Opet je opravdana težnja autora da posebno rasvetle politički rad Jovana Veselinova i još nekih komunista iz Kumana, njihovo hapšenje i sudski proces 1931. godine. (Možda bi tu težnju bolјe ostvarili da su delatnost Jovana Veselinova ukomponovali u više poglavlјa ove knjige.)
Posle prvih udaraca diktatorskog režima tokom 1931. primetan je napor da se obnovi delatnost partijske organizacije, ali su prvi značajni uspesi postignuti tek 1933. kad je u Kumanu obrazovan Mesni komitet KPJ, a početkom 1934. već su delovale tri partijske ćelije. Obnovlјena partijska organizacija imala je uskoro pogodnu priliku da pokaže svoju snagu i uticaj, te je sistematskim političkim radom i dobrom taktikom tokom 1934. razbila Hođerinu stranku ne samo u Kumanu, nego i u novobečejskom srezu. Poseban uspeh doživeli su komunisti iz Kumana na petomajskim izborima 1935, o čemu u ovoj knjizi ima interesantnih i vrednih podataka.
Osnivanje Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu 29. septembra 1935. povezano je sa radom i delatnošću komunista iz Kumana, jer je njihova delatnost bila skoro kontinuirana od osnivanja prve partijske organizacije pa do ovog doba. Polovinom tridesetih godina došlo je do znatnih promena u socijalnoj strukturi jer je proces imovinske diferencijacije i raslojavanja bio u punom zamahu. Selo je siromašilo, broj bezemlјaša i siromašnih selјaka rastao je iz godine u godinu, a to je stvaralo pogodne uslove za politički rad i delovanje. Bilo je prirodno da u Kumanu, u kome je 93 odsto stanovnika posedovalo 51 odsto obradive zemlјe a 7 odsto bogatijih stanovnika 49 odsto zemlјe, 1936. godine bude osnovana podružnica Sindikata poljoprivrednih radnika. Iste godine izbili su štrajkovi berača kamilice i žetelaca, u kojima su komunisti iz Kumana imali predvodničku ulogu. Omladina iz Kumana, predvođena SKOJ-em, baš u ovo vreme istupa na političku pozornicu i brzo se afirmiše kao značajan politički činilac u selu. Bujan politički život bio je delimično obustavlјen 1936. velikom provalom i hapšenjem mnogih komunista, ali više nije mogao biti sasvim zaustavlјen, jer su njegovi društveni nosioci bili brojni i, što je značajno, raspolagali su velikim političkim iskustvom pa su bez većih teškoća uspevali da političku aktivnost saobraze novim, iako pogoršanim okolnostima. To se pokazalo na opštinskim izborima 1936, tako da su buržoaske vlasti mogle samo da konstatuju da njihove represivne mere, iako često drakonske prirode, u Kumanu nisu postigle želјeni efekat.
U knjizi je posvećena posebna pažnja razvitku revolucionarnog pokreta u Kumanu od 1937. do 1941, jer je taj pokret predstavlјao samo beočug u radničkom revolucionarnom pokretu naše pokrajine, pa i zemlјe, koji je posle dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ stupio u novu fazu razvitka. Interesantno je da se u Kumanu, iako je reč o relativno manjem mestu, primećuju odjeci novih prilika i nove političke konstelacije u međunarodnom radničkom pokretu posle VII kongresa Kominterne i Titovog dolaska na čelo KPJ. Ali, nije reč samo o odjecima. Kumančani su u ovom periodu nastojali i uspevali da oživotvore Kominternine i Titove koncepcije o narodnom frontu. Proširili su bazu svoje političke aktivnosti, a široki dijapazon njihovih političkih stremlјenja lepo se manifestovao delatnošću omladinskog kulturno-privrednog pokreta (OMPOK) 1937. i 1938. godine. U takvim okolnostima, a u skladu sa intencijama i delatnošću novog rukovodstva KPJ, i u Kumanu je obrazovan novi Mesni komitet KPJ, povezan sa Sreskim, Okružnim i Pokrajinskim komitetom KPJ. Očigledno je da je revolucionarni radnički pokret u Kumanu krajem tridesetih godina stupio u fazu konačnog konsolidovanja, a njegova ideološka i politička delatnost bila je višestruka, tako da je u podjednakoj meri možemo da uočimo u sportskom i kulturno-zabavnom životu omladine, u delatnosti Stranke radnog naroda, u radu sa ženama i pripremama partijske organizacije za odbranu nezavisnosti zemlјe. Kumančani, dakle, nisu ne spremni dočekali aprilski rat 1941, okupaciju i komadanje Jugoslavije. U novim i teškim istorijskim okolnostima njihov udeo neće izostati u oslobodilačkoj i revolucionarnoj borbi. I ne samo to: bio je veoma značajan.
Kad je KPJ pozvala naše narode na oružani ustanak, Kumančani su se bez kolebanja odazvali njenom pozivu. Sprovodeći direktive i politiku partijskog rukovodstva u Banatu, partijska organizacija u Kumanu je povela selo u borbu jer je njihova spremnost da oslobodilački rat i revoluciju prihvate srcem i dušom bila bezrezervna a vera u konačnu pobedu gotovo bezizmerna. Sasvim je razumlјivo što je u početnoj fazi borbe bilo iluzija o brzom slomu fašizma pa i shematskih poimanja puteva i karaktera revolucionarne borbe i što su te početne teškoće i zablude i nedovolјna snalaženja, uz objektivne propuste, uslovile tragičnije posledice i NOP dovele u krizu, koju su, posle teških gubitaka, Partija i SKOJ uspeli da prevladaju i da NOP intenziviraju i omasove novim snagama. Zato se čitalac neće iznenaditi kad pročita da je Kumanski partizanski odred bio obrazovan već sredinom jula 1941. i da je ubrzo stupio u neravnopravnu borbu sa nadmoćnijim neprijatelјem. Početkom avgusta došlo je do spajanja Kumanskog sa Melenačkim odredom, a polovinom septembra do ulaska u Severno-banatski odred, koji je trebalo da pristupi zamašnijim oružanim akcijama, a posle da se, u pogodnom trenutku, probije preko Bačke u Srem. Međutim, zbog objektivnih teškoća raznovrsne prirode a i nekih subjektivnih okolnosti, masovni]e i brojnije akcije NOP-a su izostale, a i probijanje Odreda u Srem nije uspelo. Usled takvih okolnosti, kao i zbog nekih drugih političkih činilaca, severnobanatski partizani su, uklјučujući i kumanske, bili primorani da se vrate u selo, a krajem septembra Mesni komitet KPJ u Kumanu održao je sastanak na kome se raspravlјalo o izgradnji tajnih skloništa, baza. Tako je završen prvi period oružane oslobodilačke i revolucionarne borbe, herojsko doba kumanskih partizana koje je predstavlјalo mali juriš na nebo, o čemu na stranicama ove knjige ima obilјe podataka, ali je šteta što nema istorijskih opservacija i širih zhavata.
Posle februarske blokade, — u kojoj je neprijatelј držao selo od 5 do 25, pohapsio 217 lica i otkrio 32 baze — primetna je oseka oslobodilačke i revolucionarne borbe, praćena velikim žrtvama Kumančana, što je veoma ilustrativno i dokumentovano opisano u knjizi. Bio je to uvod u svojevrsnu krizu NOP-a u Kumanu, koja će potrajati tokom cele 1942. godine, ali to ne znači da je NOP bio likvidiran. Naprotiv, stiče se utisak da su njegovi tvorci bili neuništivi, iako su bili desetkovani, jer je umesto palog Kumančanina u borbu stupao drugi, spreman da nastavi veliko delo revolucije. Revolucionarni politički rad ponovo se razmahao, obnavlјaju se skojevske i partijske organizacije. U jesen 1943. godine, posle povezivanja NOP-a Banata sa NOP-om u Sremu, kriza je bila okončana pa je od tada NOP u Kumanu doživlјavao polet sve do završetka narodne i socijalističke revolucije.
Uspostavlјanje veze partijskog rukovodstva u severnom Banatu sa pokrajinskim rukovodstvom u Sremu imalo je i za Kumančane višestruki značaj. Pre svega, učvrstilo ih je u uverenju da njihove nekadašnje žrtve nisu bile uzaludne, jer su oni uvek, čak i u stravičnim danima blokade, racija i strelјanja, bili jedan odred, mali ali vredan, velike revolucije i njenih ideala. Dalјe, ukazali su im se osobeni putevi revolucije, koja nije bila opterećena dogmatskim shvatanjima revolucionarne borbe. Konačno bili su još čvršće uvereni u neizbežnost trijumfa revolucije pod Titovim rukovodstvom.
Od jeseni 1943. godine Kumančani su se masovno i organizovano uklјučivali u transporte dobrovolјaca koji su odlazili u Srem i istočnu Bosnu, u vojvođanske NOU brigade i divizije. Uloga Kumana u oslobodilačkoj borbi rasla je iz dana u dan, a Okružni komitet KPJ za severni Banat nije se bez razloga početkom 1944. godine bazirao baš u Kumanu. Jula 1944. Kumančani su izvršili uspešan napad na opštinu, a početkom avgusta u sastavu Severnobanatskog odreda na logor u Čoki. Ali, uz uspehe bilo je i žrtava. Takav je neumitan zakon svake revolucije. Autori su o tim žrtvama u završnoj fazi rata i revolucije prikupili dosta podataka, opisali veličinu i značaj njihovog podviga na zaista upečatlјiv način.
Prvi dani oktobra 1944. doneli su Kumančanima slobodu, za koju su se oni tako strasno i uporno borili, ali rat i revolucija još nisu bili završeni. Zato je selo istinski primilo i oživotvorilo parolu »Sve za front«. Socijalistički ideali ukorenjeni u Kumanu pre pola veka bili su ostvareni, a misao da su im Kumančani uvek bili verni nameće se sama po sebi čitaocu ove knjige.
Autori zaslužuju pohvalu što su knjigu snabdeli prikladnim i zaista brojnim i dobro odabranim ilustracijama, koje, uz estetsku, imaju i veliku dokumentacionu vrednost, jer nas nedvosmisleno upućuju na zaklјučak da između bogate revolucionarne prošlosti Kumana i teksta ove knjige nema raskoraka.
Nema sumnje da će ova knjiga biti najčitanija u Kumanu, jer je ona njegov spomenik, ali će krug njenih čitalaca biti znatno širi a istoričari NOR-a u Vojvodini neće moći da mimoiđu ovo delo, koje su s lјubavlјu, odgovornošću i umenjem napisali Zagorka Končar i Ljubomir Tabački.
