Novembar. Jutro. Ono jutro kad je Zvezdan po­čeo da hramlje na levu zadnju nogu.

— Još sinoć je hramao kad smo se vraćali — reče Pera, Zvezdanov vlasnik, čovek pedesetih godina.

Izveo ga je iz štale i doveo da ga upregne, a onda, kao da se predomislio, svezao ga za stranicu špeditera i rekao ženi:

— Idem da zovem čika-Milutina. Neka mu po­gleda nogu.

— Zašto ne ostaviš, pa kad se vratimo? Sad je već prilično kasno.

Pera još jednom pogleda konja, a zatim baci pogled ka ženi, pa onako, poluglasno, kao da sam se­be pita, reče: »A šta ako mi stane na pola puta?...«

Žena slegnu ramenima.

Pera ode, a zatim se vrati zajedno sa čika-Milutinom, kovačem u penziji, malim, zdepastim čovekom, ali još uvek dobrodržećim.

— Drž' mu nogu! — naredi čika Milutin. Pera prilazi Zvezdanu i pokušava da ga uhvati za nogu: »Zvezdane!... O, Zvezdane! .. 0! ...«

Zvezdan se uznemirio. Ne da nogu.

— Ne ide! — Kaže Pera.

— Donesi uže, da mu vežemo nogu! — nare­đuje čika Milutin.

Pera skida sa špeditera uže i pokušava da ga obavije Zvezdanu oko noge.

— Ko mu je odsek'o rep? — pita čika Milutin, uzima od Pere uže i pokušava da sam stavi omču Zvezdanu oko noge. — Ne treba seći rep. Sad bi mo­gli i bez užeta, samo da mu je rep duži-kaže čika-Milutin.

— Da ima boks, — umešam se ja.

— Šta će boks? — pita čika Milutin, skoro uvređen i uspravi se.

— Pa, bilo bi lakše, — pokušavam je da popra­vim situaciju.

— Ne smeš ti konja u boks! Konju, kad se uz­nemiri, može svašta da se dogodi. Kad sam ja učio ler, moj ler majstor je imao boks za konje. Mi smo ga onda zvali mašina za konje. Jednog (dana dođe je­dan Kumančan, dovede jednog ždrepca da ga potkujemo. »Držite mu nogu!«, kaže majstor. Probam ja, pro­ba Kumančan, gazda pastuva, ne ide! Probamo i sa uzetom, opet ništa. »Meti ga u mašinu, svetac ga njegov!«, kaže Kumančan, Moj majstor se nećko, al' kad je video da ne ide da ne možemo da ga saplajšemo, pristane-mete pastuva u mašinu. Miran pastuv ni da mrdne. Kad je bilo gotovo-pastuv mrtav. Im'o je sr­čanu manu. Posle je taj Kumančan tužio mog majsto­ra. Sud naredi da mu majstor kupi drugog pastuva. Odma' je pokvario mašinu. Svi koji su posle dolazili da potkivadu konje, morali su konjima da drže noge. I od onda... A ti bi u boks meto konja?!

Zvezdan se malo umirio. U stvari, Perina žena, koja se već bila popela na špediter da namesti sedište, uhvatila ga je za glavu i polako mu nešto tepala.

— Zateži! — reče čika Milutin i pruži Peri kraj užeta.

Pera zategnu konopac i noga poče polako da se grči sve dok se kopito ne nađe u Perinim rukama. Čika Milutin uze, jednom rukom, nogu konja, a dru­gom, u kojoj je držao nož za čišćenje kopita, prevuče nekoliko puta preko obolelog kopita. Zvezdan se za trenutak uznemiri.

— Ima nešto u kopiti, — kaže Čika Milutin. — Nabo se na nešto. Moraš zvati veterinara, neka pogleda, neka mu da jednu inekciju za svaki slučaj.

Pera je imao samo dva konja. Sa jednim ne bi mogao da izvuče pun špediter kukuruza, jer zemlja je nakisla, putevi su raskaljani, istina, bolji su svakim danom, ali još uvek teški i za dva konja... a berba je... mora se...

Krenuli smo. Kada smo izišli iz sela, sunce već poče izlaziti. Probijalo se teško kroz gustu masu magle, pa se čoveku činilo da više tone; nego što izranja. I njive su bile daleko... i dani kra­ći...

— Ima puno plesnavog, — kaže Pera dok ide­mo prema drugom kraju njive. Jedno vreme se ne ču­je ništa; sem šuštanje stabljika.

Dobro je rodio, samo da je zdrav, — kaže Pera, držeći u jednoj ruci klip kukuruza do pola beo od plesni. — Malo je bilo sunca, — kaže podižući oči sa klipa kojeg je držao u ruci.

Kroz stabljike kukuruza naziru se, na kraju braz­da, stubovi dalekovoda.

— Kad se vratimo, nabiraćemo jedan špediter da odnesem na kotarku, — kaže Pera.

Biramo. Malo je dobrog.

— Možda će onaj, na onoj drugoj njivi, biti ma­nje pokvaren, — kaže Perina žena, polako, pa čovek oseća kako se reč pretvara u želju i strepnju u isto vreme.

— Vi, kad natovarimo, berite, dok se ja ne vra­tim, a onda ćemo još samo jedan špediter, pa kući.

Odlazi. Mi beremo dalje. Brazda... dve... ru­čak.

Vetar nemirno trčkara poljem, podiže lišće sta­bljika kukuruza i zavlači se u sadenute kupe.

Opet brazde. Sati prolaze. Proleti neka ptica. Vozovi čas u jednom, čas u drugom pravcu protutnje. Vraća se Pera. Čuje se lomljenje stabljika-pravi put.

Tovarimo. Sad više ne biramo. Ovaj špediter kukuruza nosimo kući. Pera, sa punim špediterom, izlazi na je­dan kraj njive, a mi, sa odećom i lajtarom, na drugi kraj, dvadesetak metara dalje.

Pera se penje na špediter i kreće. Posle dese­tak metara silazi. Mali uspon će preći pešice.

— Da lakše bude konjima, — kaže zaustavlja­jući konje.

Izađosmo na asfaltni put.

— Ovde možeš da pokasaš, — kaže Perina že­na. — Ovde nema blata.

Pera ćuti.

— Pokasaj! — opet će Perina žena.

Pored nas prolaze traktori. Prođu i izgube se iza krivina, ili iza nekog duda. Pera blago dodirnu oznojana Zvezdanova leđa. Konji par koraka pokasaju, a onda opet lagano, korakom.

— He, kad je Zvezdan bio mlad, kad smo ga po­čeli vatati u kola, pa kad se uveče vraćamo, on, Zvez­dan, samo podigne glavu, pa kad vidi da ima nekog konja ispred sebe, počne da kasa. Nije mog'o da doz­voli da ga neko obiđe. Sad...

Pera poče da vrti glavom i da širi ruke, držeći u jednoj uzde, a u drugoj bič. Traktori odmiču...

— Pokasaj! — pokušava opet Perina žena.

— Šta vredi, — kaže Pera, — njih, — pokaže na crvena svetla traktora, — nećemo stići.

Bio sam umoran. Činilo mi se da je i sunce već bilo umorno, da mu je trebalo ceo bogovetni dan da pređe sa jedne na drugu stranu druma. Uskoro po­češe da se pale svetiljke. Konji su pokasali još nekoIiko puta. Umotan u pokrovac, zaspao sam. Kroz san sam čuo razgovor između Pere, njegove žene i osta­lih nadničara. Pričali su o Zvezdanu. O njegovoj je­seni.