Prošlo je dosta godina od kada je velika šatra cirkusa »Medrano« stajala u dvorištu kafane »Kruna«, onako, nepomična kao brod kad se nasuče na neki sprud i tu ostane da čeka i da se nada. Da, baš ta­ko. Vreme, ono ratno, držalo je šatru prikovanu za ze­mlju kafanskog dvorišta, baš kao sprud brod, šćućuren u ovaj ugao sveta, povučen u sebe, cirkus je krio bezbroj tajni, koje su se rađale u sobama pokretnih prikolica, otkrivajući tek po koju, koja tada i nije više bila tajna.

Nije bilo one veselosti, živosti, koja se može naći baš u cirkusu. Najtužniji je bio klovn, tridesetgodišnjak koji je često gledao kako iz prikolice, u kojoj su stanovali on i žena, lepa i desetak godina mla­đa od njega, izlaze nemački oficiri, a ona im razbaru­šene kose i otkrivenih grudi maše.

Video sam to lice, klovna, na jednoj umetničkoj slici, a evo danas i na plakatu kojim cirkus »Medrano« poziva građane da ga posle tri decenije opet posete.

U cirkusu od pre tri decenije živela je i jedna devojčica — Marta. Bila je cirkuska zvezda. Zvezda koja je sjala punim sjajem na sumornom nebu onog vremena ratom uzburkanog. Danju se nije razlikovala od ostalih devojčica. Bila je samo učenica prvog raz­reda osnovne škole.

Jednog jesenjeg dana, posle obilnih kiša, došla je sloboda. Ne bih mogao da kažem da li smo bili nestašniji nego ranije, da li smo bili veseliji, sigurno jesmo, ali znam da nam je Marta, pre početka nasta­ve, a i za vreme pauza, izvodila ponešto iz svog re­pertoara. Skakali smo i vrištali. Pokušavali smo da u-radimo bar nešto slično onom što je Marta mogla. Najčešće nismo uspevali.

Rat je bio završen, ali ratne teme nisu prestajale da kruže među nama. Naročito je na časovima likovnog, rat, kao tema, bio prisutan.

Sećam se: jednom sam nacrtao, na listu crtan­ke, neki događaj iz rata. Učiteljici se dopao taj crtež, pa mi predloži da to isto nacrtam na velikom tabaku za učionicu. Međutim, to je prevazilazilo moje mogućnosti. Što je vreme više odmicalo, situacija se sve više pogoršavala. Hartiju, koja je u to vreme bila i retka i skupa, redovno sam upropaštavao.

Učiteljica je već počela da gubi strpljenje. I na kraju, na moju veliku sreću, to sam tek kasnije shvatio, sličan crtež je imala i Marta, devojčica iz cir­kusa. I poslednji tabak hartije učiteljica dade Marti. Posle nekoliko dana, crtež sa ratnom temom bio je na zidu naše učionice.

Bilo mi je žao i krivo. Nisam mogao da shva­tim da neko može, bar što se crtanja tiče, da da više od mene. Ne znam da li sam mrzeo Martu, da li sam joj zavideo, ili i jedno i drugo, ali sam je, uvek kad je prolazila kraj mene, povukao za velike i lepo opletene kike. Nikada nije vrisnula, nije rekla učiteljici. Samo bi me ponekad pogledala i odlazila dalje.

Došlo je proleće. Marta nije došla u školu. Ču­li smo da cirkus napušta naš grad. Sutradan se čulo treštanje cirkuske muzike. Istrčali smo na ulicu. Dru­mom koji je prolazio pored naše škole, kretala se ko­lona cirkuskih prikolica koje su vukli konji. Kolona je ličila na ulicu velikog naselja, a ja sam tu ulicu nazvao: Ulica »Medrano«.

Primakli smo se sasvim blizu puta.

Vratite se! — uzalud nam je dovikivala uči­teljica.

Marta! Marta! — vikali smo i trčali za koli­ma i sve brže sustizali točkove.

Kolona se nije zaustavljala. Išla je polako dalje. Marta nam je iz kola mahala. Mahao nam je i crnac, koji je gutao sablje i mačeve i lizao usijano gvožđe. Pri polasku nam je otkrio tajnu: na jezik je stavljao parče goveđe džigerice, a onda na džigericu stavljao užareno gvožđe i jezik bi prštao.

Krivina, prva na putu, poče da guta ulicu »Medrano« kao ogromna čeljust neke nemani i ulica usko­ro nestade.

Uđosmo u učionicu. Sedosmo svako na svoje mesto. Pogledao sam Martin crtež i u mislima potr­čao za njom.

Evo, posle trideset i tri godine, »Medrano« je opet u našem gradu. A Marta?...