Prozori učionice su bili otvoreni. Između dva reda klupa šetala je nastavnica Danijela. Bio je to čas upoznavanja. Ustajali smo jedan po jedan i glasno iz­govarali svoje ime i prezime. Nastavnica je samo klimala glavom i pokatkad odgovarala: »Dobro, sedi!« Ne sećam se da li smo svi uspeli da se predstavimo. Zvo­no oglasi kraj časa. Dok je ona uzimala sa stola dne­vnik, u učionicu je ušla Juca, nastavnica matematike. Nešto su razgovarale, a onda nastavnica Juca priđe meni.

— Srđane, — reče ona, — evo ti karta za snabdevanje, idi u kasapnicu i kupi nastavnici Danijeli meso. Ona se skoro doselila i malo koga poznaje, ti ćeš to bolje obaviti.

Uzeo sam kartu i otišao. Redovi su u to vreme, bilo šta da se kupuje, bili dugi. Veoma dugi. No, kako sam ja otišao rano, odmah posle nastave, bio sam među prvima. Ali to je kratko trajalo. Kako je vreme odmicalo, red je bivao sve veći, a ja sve dalji od vrata kasapnice. Posle čekanja od tri-četiri sata kasapnicu su otvorili. Dođem na red i ja.

— Za čega ćeš?

Ja sam, zbunjen, ćutao. Kasapin je, velika Ijudeskara neka, sa velikim crnim brkovima i velikim obrva­ma, nešto manjim od brkova, uprskan mrvicama svežeg mesa po licu, vrteo nervozno onu sataru mesar­sku i nakon čekanja od minut-dva, upotrebivši do kra­ja bas svoga glasa viknuo:

— Za čega ćeš!

— Za... za supu, — kažem i zažmurim. Kasapin, zloća neka, vidi s kim ima posla, nato­vari mi više kostiju nego mesa.

Odnesem ja meso. Nastavnica Danijela uzme onaj zamotuljak i reče: »Dobro je«.

Ja se taman okrenem da pođem, kad ona vikne:

— Šta je ovo! Šta si ovo doneo? Zar je ovo meso?

Ja stojim. Ne smem ni da krenem, ni da se okrenem.

— Nosi ovo!

Taman posla, mislim ja, da još jednom idem kod one zloče kasapina! U ušima mi je još uvek od­zvanjalo ono: »Za čega ćeš?«

— Jao! — još jače zajauka nastavnica Danijela. — Pa, tebi su odsekli i više karata. Idi mi s očiju!

Sva sreća što je sutradan bila nedelja, pa se nastavnica Danijela i ja nismo videli.

Dođe ponedeljak i čas nastavnice Danijele.

Izađi! — reče nastavnica Danijela čim uđe u učionicu, a gleda u mene.

Ko? Je I' ja? — pravim se lud, tek toliko da dobijem u vremenu.

Ti, — kaže ona, a oči zatvorila, pa izgleda kao da se preslišava.

Izađem. Uzmem kredu.

— Napiši, — kaže ona, — latinicom slovo »G«. Ja stao pa ni makac. Zaboravio kako se piše la­tinicom slovo »G«.

— Šta je? Ne znaš? Hajde ti! — pokaže drugog učenika. Zatim se samo čuje — Ti! Ti! Ti! ...

Izlazi jedan po jedan učenik i niko ne zna.

— Za sutra ćete mi napisati po trideset stra­na slova »G«. I ne samo za sutra. Svakog dana, sve dok ne kažem da je dosta.

U knjižari nastala nestašica svezaka. Od rodite­lja tražim sve više novaca, a oni se ljute i sve češće pitaju:

— Šta radiš sa tim propisovima? Valjda ih ne jedeš? Praviš aeroplane, zmajeve, šta li?

Pored pisanja, nastavnica Danijela nam zada da čitamo basnu »Petao i kukavica.« Čim pregleda sves­ke, kaže: »Otvorite čitanke...«

— Na strani osamdeset devetoj, — dodajemo mi.

Jednog časa počnu da čitaju oni iz poslednjih klupa, a drugog mi iz prvih.

I od toga dana pa sve do danas stalno mi u ušima odzvanja: »Kako ti, mili petle, glasno i lepo pevaš!

A ti, kukavičice draga, kako ti vezeš glasom le­po i tako dugo! ...«

Setim se i nastavnice Danijele kad god pro­đem pored škole i ugledam otvorene prozore učioni­ca.