Pošao sam u drugi razred osnovne škole kad smo počeli da spremamo program za školsku prired­bu. Učestvovala su sva četiri razreda. Naš razred je trebalo da spremi dve recitacije. Jednu Radiša, a jed­nu ja. Pripremali smo se odvojeno, svaki razred po­sebno, sve do nekoliko dana pred priredbu. Onda smo se svi zajedno našli na pozornici.

Za razliku od Radiše, koji nije do tada učestvo­vao ni na jednoj priredbi, ja sam u prvom razredu imao neku ulogu. Nije to bio veliki tekst, ali sve jedno, ma koliki da je bio, računao se u iskustvo.

Možda baš zbog toga što je bio kratak i danas ga se sećam: »A ja ću u zoru cveće da zalivam na prozorima što je-u tome uživam.«

Istina, nije bilo samo to. Gledao sam ja i prave glumce. Prvog maja, prve ili druge godine posle oslobođenja, na otvorenom prostoru, u šumi Gradišta, sko­vanih od trupaca topole, bilo je pet-šest pozornica. Na svakoj se igralo. Igralo se ceo dan. Šta? Ni danas ne znam. Mislim da se na jednoj igrao Cankarev »Sluga Jernej i njegovo pravo«, a šta još, to ne znam. Pe­desetak metara dalje, a možda i bliže, tekla je Tisa. Bilo je divno. Stajao sam kraj jedne pozornice, a za­tim odlazio do druge i tako sve do večeri, kao da sam znao da će mi sve to biti potrebno već posle nekoli­ko meseci.

Učiteljica četvrtog razreda je pripremala neki pozorišni komad, a ja ni danas ne znam kako se zvao, ko ga je napisao i koliko je delova imao, i ako sam igrao u njemu. Znam da je trebalo da igramo neko kolo. Jedan od učenika nije naučio korake, a učiteljica, misleći da sam ja talentovaniji, na moju nesreću, uba­ci mene. Pored ovoga, ja sam u tom komadu igrao i carevog doglavnika.

Bilo je još svega dva-tri dana do priredbe kad mi učiteljica Danica reče da zamolim mamu da dođe do nje. Umesto mame, došla je moja sestra. Ona je, obično, sve poslove koji su se ticali mene obavljala, valjda, od mog rođenja. Sestra je pred učiteljicom ši­rila ruke kao da se pravda, ova je slegala ramenima kao da razume, ali eto, treba.

Učiteljica je rekla sestri, to sam saznao kasni­je, kad sam stigao kući, da me za priredbu malo sveča­nije obuku. Kad su ovo čuli, moji se uhvatili za glavu. Ali mama reši situaciju. Pokvare jednu lanenu slamaricu i sašiju mi novo odelo. Manžete na bluzi i krag­nu naprave od neke stare vojničke bluze. I dobijem ja, pošto nisam imao cipele, krpene patike.

I dođe onaj dan, ali hladan i vlažan. Susnežica neka. Čim sam izišao na ulicu, voda mi natopi patike i noge.

Radiša je već stajao na pozornici kad se zavesa podigla.

- Sad! — viče učiteljica Danica. Radiša se pokloni i počne:

- A mr... a mr... a mrmr... a mrtki fatidam proklet do veka!

- Dalje! Dalje! - viče učiteljica Danica.

- A mr... a mrmr... a mrtki fatidam neka je mrdak do veka!

- Zavesu! Zavesu! - viče opet učiteljica Da­nica.

Zavesa polako pada, jer je dogovoreno da se zavesa spusti sa poslednjim rečima recitatora.

Dođoh na red i ja. Prođe recitacija. Odigrao sam i kolo. Kako? To samo ja znam. A onda dođe ono...

Car sedi na svom tronu. Velika stolica neka. Iza njega doglavnici. Jedan od doglavnika i ja! Noge mi mokre, peć se razgorela, ja se razgrejao i dremam. Znam da treba da viknem: »Ura na cara Sultana!« Znam da treba, al kad? Radnja teče dalje. Ja zaspao. I jednom ja viknem ono: »Ura!« Onda vidim da još nije trebalo, da je rano, i brzo čučnem iza cara. Pub­lika se smeje, glumci se smeju, svi se smeju. Samo učiteljica četvrtog razreda i ja, samo nas dvoje ozbilj­ni. Samo nas dvoje shvatamo da je sve propalo i da se više ništa ne može popraviti.

Pogledam peć. Bila je ranije užarena, a onda se i ona ugasila kao da je predosećala kako će se sve ovo završiti i kad će se završiti.

Izišao sam iz zgrade pozorišta. Susnežica je i dalje padala. Vetar se upinjao da ugasi ono nekoliko retkih sijalica po stubovima, koje su više žmirkale nego svetlele. Nisam žurio. Išao sam polako. Išao sam kao da sam zalutao. Patike su kupile vodu sa mokrih trotoara. Poželeo sam, onako dečački neodoljivo, da još jednom vidim one pozornice od trupaca topole.

Da još jednom stanem ispred njih.