1. Vi ste ovde:  
  2. Tragovi

Krpene patike

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Pošao sam u drugi razred osnovne škole kad smo počeli da spremamo program za školsku prired­bu. Učestvovala su sva četiri razreda. Naš razred je trebalo da spremi dve recitacije. Jednu Radiša, a jed­nu ja. Pripremali smo se odvojeno, svaki razred po­sebno, sve do nekoliko dana pred priredbu. Onda smo se svi zajedno našli na pozornici.

Za razliku od Radiše, koji nije do tada učestvo­vao ni na jednoj priredbi, ja sam u prvom razredu imao neku ulogu. Nije to bio veliki tekst, ali sve jedno, ma koliki da je bio, računao se u iskustvo.

Možda baš zbog toga što je bio kratak i danas ga se sećam: »A ja ću u zoru cveće da zalivam na prozorima što je-u tome uživam.«

Meso za supu

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Prozori učionice su bili otvoreni. Između dva reda klupa šetala je nastavnica Danijela. Bio je to čas upoznavanja. Ustajali smo jedan po jedan i glasno iz­govarali svoje ime i prezime. Nastavnica je samo klimala glavom i pokatkad odgovarala: »Dobro, sedi!« Ne sećam se da li smo svi uspeli da se predstavimo. Zvo­no oglasi kraj časa. Dok je ona uzimala sa stola dne­vnik, u učionicu je ušla Juca, nastavnica matematike. Nešto su razgovarale, a onda nastavnica Juca priđe meni.

— Srđane, — reče ona, — evo ti karta za snabdevanje, idi u kasapnicu i kupi nastavnici Danijeli meso. Ona se skoro doselila i malo koga poznaje, ti ćeš to bolje obaviti.

Berglov dućan

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Bio je uvek događaj kad su moj otac i trgovac Bergl, krajem meseca, obračunavali ono što smo kupovali u njegovom, Berglovom dućanu.

— Ne, to nije moguće! Tu nešto nije u redu! — uveravao bi moj otac trgovca Bergla.

— Znači, Vi sumnjate u mene?

— Ama, ne, ne sumnjam! Ali ipak nešto nije u redu.

Marta

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Prošlo je dosta godina od kada je velika šatra cirkusa »Medrano« stajala u dvorištu kafane »Kruna«, onako, nepomična kao brod kad se nasuče na neki sprud i tu ostane da čeka i da se nada. Da, baš ta­ko. Vreme, ono ratno, držalo je šatru prikovanu za ze­mlju kafanskog dvorišta, baš kao sprud brod, šćućuren u ovaj ugao sveta, povučen u sebe, cirkus je krio bezbroj tajni, koje su se rađale u sobama pokretnih prikolica, otkrivajući tek po koju, koja tada i nije više bila tajna.

Nije bilo one veselosti, živosti, koja se može naći baš u cirkusu. Najtužniji je bio klovn, tridesetgodišnjak koji je često gledao kako iz prikolice, u kojoj su stanovali on i žena, lepa i desetak godina mla­đa od njega, izlaze nemački oficiri, a ona im razbaru­šene kose i otkrivenih grudi maše.

Jesen jednog Zvezdana

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Novembar. Jutro. Ono jutro kad je Zvezdan po­čeo da hramlje na levu zadnju nogu.

— Još sinoć je hramao kad smo se vraćali — reče Pera, Zvezdanov vlasnik, čovek pedesetih godina.

Izveo ga je iz štale i doveo da ga upregne, a onda, kao da se predomislio, svezao ga za stranicu špeditera i rekao ženi:

— Idem da zovem čika-Milutina. Neka mu po­gleda nogu.

Bašta mog oca

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Sećam se: u dvorištu smo imali baštu. Staza široka oko pola metra delila je baštu na dva dela. Leva strana je bila nešto šira, za ašov-dva. Duž staze, sa jedne i druge strane, bili su posađeni zumbuli. Bilo je i nekoliko bokora kalopera. Pored zida, koji je zatvarao baštu sa druge ulice, cvetala su dva jorgovana. Jedan od njih bio je dupli.

Sa leve strane je bio jedan red šljiva, odmah pored zumbula i kalopera. Nešto dalje, bliže komšijskom zidu, dva reda jabuka-petrovača. Na toj, levoj strani, između ostalog uvek je na jednom komadu ze­mlje bila posejana detelina. Na onom komadu kod ja­buka.

U detelini bi otac, dok je radio, držao flašu od pola litra, napunjenu vinom i polako pijuckao.

Dedaševa selidba

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Bio sam dete kad se Dedaš odselio. Otišao je u onu vilu, u Gradište, kraj onog utvrđenja kamenog, koga je Mehmed Sokolović srušio kad je prolazio ovim krajevima.

Bila je to lepa vila, smeštena kraj same Tise. Kad se Tisa razlije, vila, onako bela, sa crvenim krovom, ličila je na ogromnu rodu koja je, umesto dugim nogama, kamenim stubovima zagazila u reku.

S vremena na vreme, kao u snovima kratko, Dedaš bi se vraćao. Dolazio je da obiđe kuću, da sedne u hladovinu našeg bresta, popije čašu vode hla­dne iz arteškog bunara i onda opet odlazio.

Priča o jednom kačketu

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Napred je išao pop sa crkvenjakom. Za njima, četiri čoveka koja su nosila kovčeg. Nisu se zaustavljali na raskršćima. Nisu ni pojali. Samo su zvona, onako, promuklo, kao da su napukla, ispratila pokoj­nika do groblja.

Čudna je bila ta sahrana. Obično, kad neko umre, skupi se celo selo da pokojnika vidi poslednji put, da o njemu čuje još poneku reč od najbližih, da te, najbliže, uteši, da bol sa njima podeli. Danas je sve to izostalo. Pokojnik nije imao rodbine. Živeo je sam.

Jedna grupa radnika, koja je tada imala pauzu u radu, priključila se ovoj, maloj, povorci. Kažu, poznavali su pokojnika.

Rastanak

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Veče je već poodmaklo. Oblaci, iz kojih je ne­davno pala kiša, razišli su se. Nebo je bilo čisto. Sa drveća su se cedile poslednje kapi kiše, pa se činilo da drveće plače. Mesec se, za trenutak, sklonio iza olistalih krošnji bagremova. Njihove senke ličile su na ćilim prostrt po zemlji. Baš u toj senci, kao da su se sklonila, da ne smetaju, nalazila su se kolica, na dva gumena točka, natovarena nekim starim stvarima, a kraj njih stajao je čovek. Ispred čoveka, na pedesetak metara, počinjala je ulica sa trotoarima i neonskim svetiljkama. Ulica koja treba da ga odvede do novog stana. Iza njega, stara oronula kuća u kojoj je slikao svet oko nje, oko sebe i svet koji se rađao u nje­govoj mašti. Ostala je, čučeći, kraj dvorišnih vrata, stara dunja čiji su prvi opali listovi najavljivali dola­zak jeseni. Ostalo je nekoliko bagremova u čijoj se hladovim i odmarao ili slikao. Ostala je trava, koja nigde nije tako vlažna, ni tako zelena, a on je tu meko­ću, to zelenilo čuvao još od detinjstva. Ostala je sta­ra ograda kojoj su bagremovi bili jedina zaštita od če­stih nasrtaja raspomamljenih vetrova.

Staza

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Često me je, još dok sam bio dete, budila ču­dna škripa drvenih odgrnila, lopata i drugih rekvizita koje su koristili moj otac i majka, a i drugi ljudi i žene, iz komšiluka, kada su čistili sneg ispred kuća. Ustajali su rano kako bi, dok prvi prolaznici ne stignu, staza bila čista.

Čim bih čuo tu čudnu škripu i prve glasove či­stača snega, skakao sam iz toplog kreveta i trčao do prozora. Na moju veliku žalost, neka čudna, ali lepo izvezena zavesa, neprozirna, nije propuštala do moje dečije znatiželje ništa više, sem glasova ljudi i ravnomernog udaranja drvenih lopata o cigle. Tada bih naslonio usta na okno prozora i toplim vazduhom cepao onu neprozirnu zavesu, praveći nekad nepravilan, nekad pravilan oblik prozirnosti, nešto veći od mog oka. Ostajao sam naslonjen na prozor sve dok otac i majka ne bi ušli u sobu. Tada bih opet otrčao do kre­veta i zavukao se pod toplu dunju boje jorgovana.

Tragovi u bašti

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Nisam izdržao. I ako sam već prošao kraj bašte, morao sam da se vratim. Preskočio sam dotra­jalu ogradu od letava i našao se između stabala du­nja, jabuka i krušaka. Stajao sam jedno vreme, očekujući da čujem onaj uzdrhtali glas i ugledam ispred sebe baba-Bisu kako jabuku-dve, koje je trenutak rani­je uzbrala, briše keceljom prepregačom i pruža meni govoreći:

—   Mom Marku, za dušu...

Uzmem. Šta ću? I dok ih jedem, sećam se na­šeg detinjstva. Vidim te iste ruke koje za nas, decu iz komšiluka, nikada nisu bile prazne. Sećam se kako smo trčali kad je vidimo da nosi lepinju, sa sirom, veliku kao točak od kola, da nam podeli. Sećam se kako su te iste ruke venule kao loza vinograda u jed­nom kraju ove iste bašte. Venule sve brže i sve jače.

Igra laste

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Često sam pokušavao da se setim: da li su to bili prvi dani septembra, ili poslednji avgusta te iste godine. Sećam se: bilo je jutro. Plavo nebo, sa pone­kim busenom kumulusa, nagoveštavalo je lep i topao dan. Sunce. Sa krošnje bresta opada prvo lišće. Ne bih ni primetio, u onoj žurbi, da opada lišće, da mi jedan list nije pao u nedra. Bilo mi je žao da ga ba­cim. Stavio sam ga u podsetnik. Možda, da nije bilo njega, tog lista, ni danas ne bih seo da napišem ove redove.

Vrata iznutra zaključana

Tomislav Kurbanjev Tragovi

Prevalilo podne.  Dan je mnogo bliži kraju ne­go početku. U kafani u kojoj se nalazimo Gavrić i ja ima još nekoliko ljudi. Ostali ljudi su otišli primetivši da se sprema nevreme.

Kroz prozor kafane, ne baš tako velik, gledam nebo, a povremeno okrenem glavu prema unutrašnjo­sti kafane i pogledam Gavrića. Prilazim mu. Vidim da je neraspoložen. A kad god je ovako raspoložen, zna­či da je popio koju čašicu više. A vidi mu se i po očima. Svetle mu oči.

Veb dizajn
Interserver
63

Pomoć

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Poslednje postavljeno

Pišite nam...

vaše sugestije, predloge, ideje, komentare...