Željama meri krivudav put,
korača tiho daljine plave.
Daleko ispred njega su snovi,
a on daleko ispred jave.
Kroz vreme provučeno uže.
Obično čelično uže ... čelična žica,
koju miluju srce i ruka,
dok skela klizi kroz sunčeve zalaske,
kroz crnilo zenica,
a niko nezna koliko ima struka.
I tek, kad skeledžija počne da priča,
osetićete koliko u toj priči
ima radosti... koliko sete...
Koliko zakasnelih putnika,
koliko košava, koliko bura... koliko ledenih
santi.
Polako dolazi
sumrak u vrbak,
prostori stoje
dirljivo pusti,
iznad vrbaka
leptir crveni,
čeka da se
u vrbak spusti.
Dok ide stazom, duž drvoreda,
osećao sam da me gleda.
Jesen je bila,
puna opalog lišća.
Činilo mi se u nju je bio
zagledan ceo svet.
Jesen je bila...
novobečejska jesen,
samo je ONA bila... cvet.
I nema više kupača na Tisi,
počinju da drhte vrbe.
Obala stoji pusta ...
Kamen i voda se još samo ljube.
Čekam, a sve mi govori da više neće biti leta.
Vetar sve češće povisi glas.
Tvoj lik u mojim očima zapljusne seta...
ili ga zamagli nerazumni talas.
I nema više kupača na Tisi,
počinju da drhte vrbe.
Obala stoji pusta ...
Kamen i voda se još samo ljube.
Još bleje polja iza mojih leđa
i vetrovi pasu bakarne ledine.
Veče otiče k'o pesak peščanog sata,
korakom bez bata odlazi pogled na drugu
stranu.
Ćuti vodeno ogledalo na kome
drhte senke razapetih vrški.
Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena
i srna.
U pesak sam zaronio ruke.
Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM
DLANU.
Život je neobična poruka.
Nečitko napisano pismo.
Učini nam se sve smo razumeli,
a onda vidimo - ni pola nismo.
S VEČERI sve ućuti u vrbaku,
svi slušaju uspavanku.
Ptice, leptiri, vilini konjici,
i tek probuđene zvezde i svici.
A suton priča tiho šapatom,
k'o što se riča uspavanka,
o jednom srebrnom, starom vrbaku,
prepunom lepog kupinjaka.
Od kupina se sav vrbak plavi,
kupine igraju žmurke u travi.
Čula se pesma, bilo je smeha,
zastala je kraj njega reka.
Mesec je sat-dva snove kratio
da bi u srebrni vrbak svratio.
Sve je to sada
samo san,
Ljutovo plavo
kao lan.
Ka Tisi teče
peščani drum,
Elekov čamac
ljubavi pun.
Vinograd neki
ponudi grozd,
Tamarin pogled
prhnu k'o drozd.
Jedne jeseni
tako, u šali,
sa Ljutovom se
i mi rastali.
Leto jedno je
tako htelo
sve naše đačko
da bude zrelo.
A kažu čamac
i jesen žuta -
Tamara i danas
Ljutovom luta
Svakoga dana žene dotrče,
na Tisu dođu da se rashlade,
da iz ispalca vodu piju
osmehom leta da se podmlade.
Tisa je toga leta
otkrila čudne boje,
vrbe su stidljive bile...
ljubav je došla po svoje.
Prolećem se
reka zaplavi,
nečujno popuste
zimske stege,
i priprema se
ona nežna trava
za ljubavi prve
i za letnje žege.
Reka teče, teče, teče,
ne zastane nikad reka.
Možda nekad i zastane
neku ljubav da dočeka.
Tisa prva vidi,
ko zna zašto ona?
To što za nas, uvek,
nevidljivo bude.
Tisa prva vidi
tu rumenu slutnju
kad kupine mlade
počinju da rude.
Gledam Araču, kolevku zvezda,
koju legenda često zaljulja,
a nešto bliže, za korak, dva,
Kopov od zlatne vode i mulja.
Umorno leto zastane, tako,
il' pogled, možda, uspori hod,
a tamo, napred, jutro miluje
tek probuđeni Matejski brod.
Purpurno veče, kraj Stare Tise,
na čokote se naslonilo,
Biserno ostrvo u prve snove
i vinograde zaronilo.
A, na Sokolcu vetrovi frkću,
bar mi se tako, uvek, učini,
a, u odaji slika draga,
slikana, davno, na utrini.
A sve to spaja reka Tisa
venama zelenog brišima,
koji se dobija samo na Tisi,
kad se ispreda rečna tišina.
Obrasle belim Tisinim cvetom,
stoje zidine Starog grada,
i šum talasa, kao poruka:
ovde samo lepota vlada.
Alas ima srce
boje reke,
i u vrbacima
plave vrane...
i žene... koje
na prste dođu
da mu ukradu
reku i dane.
Jutro na reci
voda i grane...
sunce se rodi,
a ljubav svane,
potiski galeb
u vrbak sleti,
tako se živi
na Tisi - leti.
Pričali su ljudi da je živela vila
u žirovoj šumi na obali Tise.
To je časna sestra - pričali su drugi -
pobegla sa neke manastirske mise.
A devojka je bila ...
Jednom smo se sreli, slučajno, u zoru,
kada je vetar razgrtao lozu i brao kupine.
Gledali smo se dugo i bez glasa.
Ja sam pogledom krao uzrele obline,
a iza nas se čula tišina jutra ... i talasa.
Od tada smo se viđali sve češće,
brali kupine i sa stabala žira kidali smole,
a onda su nas vetrovi sa Tise
često u šumi zaticale gole - nage ...
Dvaput smo se sreli:
kad je jul prelet'o,
povetarcu sličan
i kad je osvan'o
u senu novembra,
tih i nepomičan.
Veče me seti na ovlažila
svetla ulica.
Na pesmu vetra i boju lana.
Na zalutale kiše ispod okapnica,
na snove nesanice dana.
Veče me seti na granu dunje,
pruženu preko komšijskog zida,
na zagrljaje kose i žita,
na nit sećanja... koja se kida.
Nikada se ne može sve reći,
ali ne može ni sve da se prećuti.
Jer kad nam radost izmami suzu,
sve će se opet čuti...
Mi znamo kako se zvezde bokore
i ostaju večite i sjajne.
Mi imamo vazda raskopana srca,
a večito sačuvane tajne.
Nalete uspomene
kao davna draga lica,
nalete uspomene
kao jata sitnih ptica.
Pogled na Tisu bacim
nekad plavu, nekad zelenu,
a tvoj osmeh iz davnih dana
zadržao sam za uspomenu.
Poznato je još
veoma davno,
bor iznikne
i živi uspravno.
Ako hoćeš
kao bor da živiš,
stoj uspravno,
nemoj da se kriviš.
Prolazio je mojom ulicom
i uvek žmirkao na jedno oko.
Mali prgavi dečak...
Nije umeo da mrzi.
A voleo je u sebi duboko
sve što su voleli drugi.
U istom gradu živeli su ljudi,
koji nisu umeli da vole
kao dečak,
koji je prolazeći mojom ulicom
uvek žmirkao na jedno oko.
Možda će nam reći snovi.
možda će nam reći jave,
da li će se ljubav ikad
rastati od mlade trave.
Izraste divno drvo
u nekoj prelepoj šumi.
Zadivi mu se običan čovek,
umetnik i kralj.
A, onda dođu
neki "mudraci":
umesto trave posade beton,
umesto krošnje ostave panj.
U pesmi često
s pticama drugujem.
I znam ptičiji san
u trenucima sreće.
Svaki dan -
zelenije drveće,
svetlije sunce
i nebo veće.
