Pogled na Tisu bacim

nekad plavu, nekad zelenu,

a tvoj osmeh iz davnih dana

zadržao sam za uspomenu.

Gledam Araču, kolevku zvezda,

koju legenda često zaljulja,

a nešto bliže, za korak, dva,

Kopov od zlatne vode i mulja.

Umorno leto zastane, tako,

il' pogled, možda, uspori hod,

a tamo, napred, jutro miluje

tek probuđeni Matejski brod.

Purpurno veče, kraj Stare Tise,

na čokote se naslonilo,

Biserno ostrvo u prve snove

i vinograde zaronilo.

A, na Sokolcu vetrovi frkću,

bar mi se tako, uvek, učini,

a, u odaji slika draga,

slikana, davno, na utrini.

A sve to spaja reka Tisa

venama zelenog brišima,

koji se dobija samo na Tisi,

kad se ispreda rečna tišina.

Obrasle belim Tisinim cvetom,

stoje zidine Starog grada,

i šum talasa, kao poruka:

ovde samo lepota vlada.

Svakoga dana žene dotrče,

na Tisu dođu da se rashlade,

da iz ispalca vodu piju

osmehom leta da se podmlade.